Покрет који обиљежавају и износе студенти у Србији не раздвајам од покрета литија у Црној Гори и српском југу. Само, за мене, редослијед догађаја није био очекиван

Горан Комар (Фото: ИН4С)

Када год сам са својима аутомобилом прилазио Београду, говорио сам: „Ту је наш универзитет“. Истина, мој је на основним студијама медицине, ипак, новосадски, али на специјалистичким студијама, београдски (2000. година). Ни тада, у вријеме агресије НАТО на Југославију, моји боравци у Београду нису се исцрпљивали само студијама. Књижаре, Народна библиотека, издавачи и разговори са госпођом Танић. Сусрет са репринтом дјела бокешког и херцегновског свештеника Сава Накићеновића посвећеног историји српских родова Книнске крајине. Приватне библиотеке неких значајних истраживача и научника.

Колико је младих са простора српског периферијског досега своје школовање остварило у Београду? Мојих Новљана, на примјер. Долазили би и ми из Новог Сада испред „Касине“, а такође, да претурамо по полицама са антикварном књигом у подрумским просторијама књижара у Кнез Михаиловој. Колико је великих зналаца и учитеља изњедрио универзитет у Београду? Ја сам читавог живота, од ране младости, припадао опозицији покрету који је персонификовао Ј. Б. Тито. Током живота, стицао сам увиде који су ме и у мјесту живљења (Херцег Нови, Бока Которска) и у мјесту школовања, чинили незадовољним доминантним политичким и идеолошким изразом народа Црне Горе и Србије (не мање и Босне и Херцеговине) и у мени генерисали осјећај за који вјерујем да би био близак или сличан ономе који су развијали припадници политичке емиграције у западним европским и земљама Америке. Увијек је, међутим, превладавао осјећај респекта и чак развијања одређене емотивне базе према том гњезду знања и науке које је окупљао универзитет у Београду. Па и када је све около тамно. И настојао сам такав осјећај пренијети другима. Сјећам се како смо у Херцег Новом, не тако давно, приредили свечано обиљежавање великог јубилеја универзитета у Београду. Сала дворане „Парк“ је била препуна.

Да ме је неко питао да предвидим како и гдје ће отпочети процеси који би, евентуално, могли обиљежити почетак разграђивања појаве коју ја називам комунистичким монументом, дефинитвно бих рекао: „У Београду“. Након пола године, вјеровао би, стићи ће у Црну Гору. Ипак, није се догодило тако. Тај је процес зачет у Црној Гори. Покретом литија који је подстакао г. Мило Ђукановић, иницијално, у инаугурационом говору на Цетињу са отприлике двије реченице, најављујући коначно рјешавања статуса православне цркве. До 30. августа 2020. године, поражен је на изборима. Покрет литија, био је народни покрет обиљежен доминантним учешћем младих, сабирајући мноштво какво Црна Гора никада није видјела. У високој мјери, штитећи традицијску православну цркву, пројављен је један крупан биљег покрета у личностима најснажнијих личности у епископату СПЦ: владика Амфилохија и Атанасија, те осталих „јужних“ епископа. Они, са најдубљим теолошким увидима и образовањем истицали су се оштром критиком брозовског и уопште комунистичког наслијеђа.

Горан Комар: Све у вези са cрпским народом на простору Црне Горе своди се на једну тежишну тачку – Цркву

Пет година касније, на улице Београда и других градова Србије, изашла је масовно студентска омладина. Дошло је до подршке универзитета у Београду и осталих високих центара студентима. Овим чланком ја желим да изнесем увјерење да високи колективитет (наставнички и студентски састав универзитета) у свом укупном историјском ходу, по инерцији тог хода и аналитички, тешко да може учинити погрешку у одлучивању у питању које у толикој мјери има животни значај. Без обзира на најтрагичнији повод за отпочињање протеста, он је оправдан историјом аутократизма у нашим земљама. Историја аутократских режима у нас је застрашујућа. Подстиче на размишљања о структури народне душе у Срба. Тражи, чак, да се детектује напрслина коју можда могу открити историјски и политички процеси које је проживљавао српски народ. Ја знам да политичке партије гледају ка обезбјеђивању инструментарија за достизање власти, али, и још више, ка механизму самоодржања. Политичка корупција је у том смислу неминовност. Међутим, историја српских аутократија отвара питање способности српског друштва за стварање државних установа. Запремања јавног простора у Србији од стране г. предсједника је неуљудно и разорно. Огромну бригу носи његовање култа личности у нивоу и изразима култа Ј. Броза. Или вође Сјеверне Кореје. Тешке године разура Југославије српски народ је прошао под теретом одлука које су доносили појединци или партијске олигархије, а не колективитети највиших компетенција како су то заслуживала осјетљива питања која су се отварала. Као гумицом је избрисана сјајна историја и корак српских предратних дипломатских традиција. У дипломатију су угуране особе које у огромном постотку стижу из фамилија комунистичких револуционара.

Комплетан политички принос комунистичке Југославије представља тековину револуционарних (анархистичких) форума и такав је ништаван. Донио је, међутим, прекид у природном развоју народа који је из оба свјетска пожара изашао као објективно доприносећи побједничким снагама.

Горан Комар: Нова земља

Покрет који обиљежавају и износе студенти у Србији, ја не раздвајам од покрета литија у Црној Гори и српском југу (литије нису организоване само у Црној Гори). Само, за мене, редослијед догађаја није био очекиван. Вјерујем да наставни кадар универзитета у Србији зна да је прекид са политичким моделима који су деценијама обиљежавали живот у нашим земљама тотална неминовност. Сва остала питања су споредне важности и сигурно ће доћи на ред. Србија ће наћи снаге да се измири и започне стварање снажних и независних државних установа. Универзитет у Београду, извјесно је, не може учинити погрешку у трасирању темељних путања српског друштва. Студенти, чак нити по диктату тла – на инстиктивној разини.

Categories: Гостинска соба

Tags: Горан Комар, Србија, протести, универзитет