Суштина доброг васпитања је да дете временом постане кадро да спроводи своју вољу подвргнуту моралним правилима и дугорочним циљевима у животу
Фото: Директно
Мајка са два сина шета градском улицом. Старији син има шест и по, а млађи три и по године. Недеља је, дан је сув и топао. Наилазећи на излог дечјих играчака млађи син застаје и тражи од мајке да уђу. Мајкa му одговара да је данас недеља и да продавница не ради. Син почиње гласно да плаче, захтевајући да уђу. Мајка одговара:
– Ако нађеш отворена врата, ући ћемо.
Млађи син и не покушава да утврди да ли има отворених врата, него одмах леже на тротоар, почиње да се дере и удара челом о бетон. Мајка остаје на свом месту и само му каже:
– Зар ти није тврдо да ту удараш главом?
Син одмах устаје, помера се два корака на траву, леже и наставља да се дере и удара главом. Мајка ће на то:
– Ударај колико хоћеш, али нећеш добити.
Млађи син на то одмах устаје, престаје да се дере и мирно се прикључује мајци и брату у шетњи.
Велики број људи би у овом случају сматрао да су батине најбоље решење, или би их и сами применили у сличној ситуацији. Ипак, треба рећи да је мајка поступила на најбољи начин, остајући мирна и прибрана и не подлежући могућем „притиску“ пролазника који гледају ружан призор. Најпре је сину понудила да се сам увери у немогућност да се уђе у продавницу, затим га је мирно „преместила“ са бетона на траву, да би му најзад јасно и одлучно саопштила да неће добити то што тако бурно хоће.
А шта је са сином? Није њему толико до играчке колико хоће да натера мајку на повиновање својој вољи. То настојање да контролише мајку неки психолози ће видети као израз едипалне ситуације, али није неопходно ићи толико далеко у овом случају. Довољно је да видимо само то настојање детета да мајци наметне своју вољу. Мајка није сабила ту вољу батинама, није га казнила због његовог настојања, него му је само јасно и чврсто показала да он над њом не може да врши своју вољу.
Воља је давно протерана из психологије, још у раним деценијама њеног настајања. А с њом је протерано још нешто што игра велику улогу у људском развоју, чак и оном најранијем. То је моћ, или, како би Ниче рекао, воља за моћ. Врло рано дете научи да користи плач као средство да нешто добије, или само да би довело одраслог к себи. Ако је мајци некада и тешко да у плачу види неку конкретну потребу, није јој тешко да разликује плач као позив од плача као захтева.
У почетку се воља, односно моћ, не разликују од израза ургентне потребе. И не само да се не разликују, него воља егзистира у сенци потребе. Касније воља избија у први план, што се може видети код детета још пре него што прохода, али је и даље тесно здружена са потребом, и са њом је испреплетена. А нарочито се примат воље добро види кад дете почне да хода. Тада ће и неки психолози рећи да је дете „мали диктатор“, али опет неће видети у томе диктаторском детету моћ и вољу за моћи. Наравно да ће одрасли васпитавати ту моћ, тако да то васпитање можемо посматрати дуж осе на чијем се једном крају налази потпуно убијање дечје воље, а на другом крају служење детету и повлађивање његовој вољи. Суштина доброг васпитања огледа се у резултату који се састоји у томе да дете временом постане кадро да спроводи своју вољу подвргнуту моралним правилима и дугорочним циљевима у животу.
Светомир Бојанин: Деца се не васпитавају – с њима се живи у узајамном радовању и бризи
Тај резултат још није аутономија воље, јер њу васпитање не може дати. Аутономију може освојити човек сам, такође својом вољом. Аутономија ће настати у виду који не садржи само подаништво моралном закону, него, заједно с тим, још и властитом законодавству, тако да је човек истовремено и поданик и законодавац, како би казао Имануел Кант. До те аутономије није могуће доћи ни претераним поништавањем детиње воље, нити њеним претераним опслуживањем.
Categories: Гостинска соба
Za etiku je kljucno da smo mi sami izvor delanja – autonomija. Oni koji nisu sami, koji cuju glasove npr. demona i postupaju kako im demon naredi, oni se ne smatraju odgovornima!
Da bi etika bila moguca, mora da se univerzalizuje horizontalno preko kulturnih i obicajnosnih razlika i vertikalno preko klasnih razlika! Zadrzacemo se na vertikalnoj univezalizaciji. Kako pronaci etiku zajednicku onima koji imaju politicko-ekonomsku moc i onima nad-kojima imaju moc! Naime, imamo dve etike: 1) etika vladajucih, to je etika suzdrzavanja, etika moci-ali-ne-ciniti, 2) etika potcinjenih, to je etika trpljenja, etika ne-moci-i-ne-pokusati-uciniti! Za obe je kljucno ne-cinjenje, odnosno suzdrzavajuce-trpljece-necinjenje, kao okretanje volje ka sebi, protiv sebe, okretanje ka unutra. To pounutrenje je izvor onog da bi svet bio bolji kada bi svaki covek (sam-u-sebi) bio bolji. Pounutrenje je (a ovde govorimo o pounutrenju iz-nutra ili u-samljenju-u i pounutrenju spolja iliti o-samljenju-od) je izvor svako-sam (u-sebi). Time se zadobija pojam samstva koji je ne-politicki, za koji izgleda da se konstituise nezavisno od relacija spram drugih, vec u-sebi-od-drugih, otuda ideja boljeg sveta iz sinhronog bivanja boljim svakog samog u sebi. Za stare Grke, etika je imala cilj u vrlini kao dobrom gradjaninu, dakle politika je bila cilj etike, ona je bila njen okvir, etika nije mogla da se univerzalizuje preko granica politickog! Tek kada se javila ideja samstva konstituisanog van politicke zajednice, rodila se i ideja da kada bi svi ljudi bili dobri, zakoni ne bi bili ni potrebni iz cega ce nastati ideje nepolitickih zajednica npr. epikurejskih vrtova!
Kako to izgleda u Sokratovom slucaju? Sokrat govori o svom dajmonionu kojeg samo on cuje. On ga upozorava da nesto ne cini, a kada cuti Sokrat to tumaci da dopusta njegovo postupanje. Sokrat je optuzen da uvodi nova bozanstva, dakle narusava obicajnost polisa. Skoratov dajmonion je i Sokratu i polisu i unutrasnji i spoljasnji. Sokratu je unutrasnji jer ga samo on cuje, ali je spoljasnji, jer Sokrat moze da ga poslusa ili ne. Dakle, i to je kljucno, postoji unutrasnjost koja po svojoj slobodi da poslusa cini dajmoniona spoljasnjim. Time je on unutrasnji polisu, jer je spoljasnji Sokratu odnosno Sokratovoj unutasnjosti. Otuda optuzba za uvodjenje novih bozanstava ima smisla. On je spoljasan polisu u dvostrukom smislu, jer je novo bozanstvo koje narusava obicajnosnu strukturu bogova, on je spoljasnji polisu, jer Sokrat ima nutrinu koja je spoljasnja politickom (dajmonion savetuje Sokrata da se ne bavi politikom), odnosno ispravnost njegovog delovanja potice od unutrasnje slobode njegove poslusnosti (ili neposlusnosti) dajmonionu. Smrtna kazna je ukidanje ove unutrasnje spoljasnjosti u polisu. Sokrat ne bezi iz polisa kao sto je to ucinio njegov ucenik Diogen. Prinoseci zrtvu bogu medicine Asklepiju, Sokrat zalecuje ranu koju je otvorio u polisu i vraca se u obicajnosni poredak. Medicina, lecenje je sustina politickog za Platona, medicina leci telo, a politika dusu. Ipak, kao u zavrsnoj sceni svakog horora iza Sokrata ostaje demon – Diogen, protivnik politicke zajednice i svih obicaja, zagovornik zivota po uzoru na zivotinje!
Dakle poslusnost i neposlusnost konstituisu prvotno nepoliticko samstvo (samstvo je, inace, pogresan prevod za sopstvo, sebstvo (selbst), ali jedan od onih srecnih prevoda koji su netacni, ali su istiniti) i ideju etickog postupanja koje nije politicko. Tako etika lezi u osnovi ideje zajednice koja pociva na samstvima (koja su sebi samima dobra). Ova zajednica se proteze od epikurejskoh vrtova do kosmopolisa. Ono sto se vec ovde nagovestava je da se ovakva zajednica etickih samstava moze univerzalizovati. Dakle, izvlacenje coveka iz politicke zajednice, iz odnosa sa drugima, njegovo sabijanje u dvostrukost unutrasnje i spoljasnje u-samljene-o-samljenosti omogucava sasvim suprotno dejstvo, horizontalno sirenje preko kulturno-obicajnosnih razlika. Ovo samstvo se pretvara u svako-sam. To je ono svako-sam na koje se poziva Dekart u uvodu svojih „Meditacija“ (dakle, savremena filozodija i novovekovlje zapocinju cinom religioznog o-samljujuceg-u-samljivanja i meditiranja, ali je rezultat drugaciji, umesto da se kroz meditaciju oslobodi od sebe samog (samstva sebstva) za drugog i otvori za sjedinjavanje sa Bogom, dakle ovde meditacija podrazumeva Drugog, Dekart dolazi do sebe i to ne samog, jer ovo sebe nema sadrzaj i moze da ga pronadje svako u sebi i to samom (jos jedan primer kako samstvo vodi u svoju suprotnost: sebstva svake samosti), tvrdeci da njegov postupak sumnje, koji je cin volje, to nije intelektualna sumnja u nesto sumnjivo, vec sumnja zato sto mogu (iako nije sumnjivo (sto ne znaci i ne-sumnjivo :)))))), ali dodaje da neko ima slabiju volju, pa zahteva vodjenje drugih. Kako volja moze biti slaba, mozda drugi put!
P.S.
Aurelijeve „Meditacije ili samome sebi“ su ovaj naslov dobile mnogo kasnije, ali stoicka filozofija je imala kljucnu ulogu u opisanim procesima.
Неко је рекао да смо ми последња генерација која је слушала родитеље, а прва генерација која је слушала децу.
Даље, ми који смо знали за медицинске шамаре, треба сад да спроведемо одгајање деце без страха. Колико нас може са тим изаћи на крај? Колико нас је посвећено педагогији барем толико колико Ђокивићу, фудбалу, кошарци, политици, демонстрацијама, инфо стану, кредиту, трци за обећаним а неиспуњеним обећањима за бенефиције пољопривредницима за млеко, стоку, дизел, земљу.
Ко још ума времена да чита, ма да чује за једног Макаренка, па до наше Милице Новковић.
Ко може уочити предности, да, и западног система васпитања, када му се одузме позитивно условљавање, поклони и награде, и да томе накалеми учење и рад као сврху самих по себи. Интринзички (intrinsic) како то воле рећи они који се сматрају „едукованим“.
Хајде брате да изведемо већ једном ту децу, синовце и синовице, сестриће и сестричине, па и оног малог из комшилука кога нико неће да изведе, и он ке наше дете, на излет. Да им приуштимо дружење док желе изаћи са нама. Хајде да им обезбедимо тренера, наставника музичког, посету зоолошком, хиподрому, базену.
Хајде да их наградимо за научену песмицу, за научено звиждање на два прста, за научено ходање на рукама, да их научимо да промене гуму на бициклу.
Посветимо им времена. То је најскупљи поклон који им можемо дати.
Хајде да покренемо програм обуке „родитељ као тренер“, једнодневни курс процесуирања детета кроз свакодневне задатке. Треба нам знање социолога, терапеута, санитетлије, спортског тренера, менталног тренера, коача, нутрицисте. Све треба бити спаковано као један курс прве помоћи.
Није све касно. Ако успемо да догајимо децу до васпитаних васпитача своје деце, наш задатак је испуњен.
(Па ето, на ову тему само два коментара, и укупно 7 гласања. Дакле није нам приоритет)