С витешким моралним кодексом сваки празник ће нам користити и моћи ћемо из свега светског да извучемо нешто духовно. Уз такав приступ животу наше жене ће бити поносне на нас и 9, и 10, и 11. марта
Протојереј Андреј Ткачов (Извор)
Човек никад не постиже оно што жели. Штавише, он ретко зна шта заправо жели. Тако настају празници, који имају један циљ када настану, па се временом удаљавају од првобитног циља – у супротном смеру.
Осми март је један од таквих догађаја.
Где је сећање на „марш домаћица“? Где борба за опште право гласа? Где је покушај да се жена претвори у другарицу и страсна жеља овог „другара” да га не гледају са искром жеље, већ да му само чврсто стисну руку и потапшу га по рамену?
Све ове глупости су избледеле као пена, а остала је жеља жене да буде жена, уз пристанак мушкарца да јој бар повремено призна то скромно и природно право.
Да, родни проблеми понегде настављају да узбуркавају људска срца, али у нашој земљи, где је социјализам или коначно победио (али не потпуно), или се изненада и потпуно урушио, жена жели да буде само жена.
Протојереј Андреј Ткачов: Зашто је добро да муж мирише на ветар а жена на огњиште?
Не жели ни машину, ни лопату, ни лет у свемир или годишњи рачуноводствени извештај. Жели поклоне, жели комплименте, жели да чује невине полуистине о томе да је лепа, жели да украси пећину цвећем и да дочека свога хранитеља, трезног, и не с празним рукама.
У овом смислу, ја сам за 8. март! Ја сам за то да људи повремено изгладе лица наборана бригама и размењују љубазне осмехе.
Али поред тога, свака животна чињеница има и своју метафизику, са шансом да се схвати највиши смисао и научи озбиљна лекција. Говорећи о Међународном дану жена, можемо смело да заборавимо на друштвено-политички патос и да говоримо о топлини људских односа, и о… витештву.
Да, да, о витештву, које нам је недостајало.
Витештво је војничка храброст уравнотежена племенитошћу, то је способност поштовања непријатеља, то је одбијање борбе ради борбе, али вешта борба тамо где постоји виши циљ.
Многе свете идеје и квалитети култивисани током векова спајају се у једном тренутку под називом „витештво“. Ту има места и за посебан однос према жени, као бићу слабом, али способном да прими велико освећење.
Витез може да служи одређеној Дами, а може и да не служи, познавајући само Господа или Краља.
Али витез је хришћанин, и он свакако поштује Пресвету Дјеву, видећи у Њој главну Мајку на свету и прву међу Дјевама.
Кроз поштовање Богородице, витез неминовно мора имати узвишен однос према женској природи, тим пре што је витез често монах, и не сме да гледа на жену са пожудом.
Ова хармонична и узвишена средњовековна спекулација, која је водила мисао навише, попут средњовековних торњева, доминирала је умовима људи на Западу много векова. А кад је сâмо витештво умрло као војно-религијска служба, у култури је остала храброст комбинована са поштењем, строгост ублажена милосрђем и љубазношћу према слабијем полу.
То је оно што треба да научимо.
Може се почети од малога. На пример, треба научити да контролишете свој језик и да се никад не изражавате срамотно у присуству жена. Морате једном заувек престати да псујете; табу на било какво псовање у коме се помиње мајка.
Неопходно је разумети: иако је савремена жена затрована идејом о равноправности полова, сама та једнакост у природи не постоји.
И ко би, ако не женско срце, требало да зна ову горку истину?
То значи да жена, док споља опонаша свет, изнутра ипак жели заштиту, плаши се срамоте и издаје и сања о снажном рамену.
У 99 случајева од 100, она је спремна да једнакости и другим демократским слободама каже: „идите дођавола“, чим јој заузврат обећају једноставну породичну срећу.
Па, ту срећу још треба пружити. Дати јој копејку коју је зарадила, искрен пољубац и реч охрабрења. Свака жена треба да добије све ово од свог мужа.
И, Боже мој, колико ће радости и снаге, колико енергије и посвећености, колико наклоности и бриге тада заузврат добити мушки део човечанства!
Нажалост, већина нас нисмо витезови.
Реалност обликује човека по шаблону ухрањеног и бесмисленог створења. Време је да се овој лепљивој тупости супротставимо идејом унутрашње племенитости, идејом служења.
Витештво је, да се подсетимо, и служба и племенитост.
Немој повредити слабога.
Не смеј се богаљу.
Палог подигни.
Туђе не узимај.
Дели оно што зарадиш.
Не тражи срећу у греху.
Не бој се никога осим Бога.
Са таквим моралним кодексом сваки празник ће нам користити и моћи ћемо из свега светског да извучемо нешто духовно. Уз такав приступ животу наше жене ће бити поносне на нас и 9, и 10, и 11. марта. А ми, мушкарци, одбијаћемо да у женама видимо само предмет пожуде или пореског обвезника у сукњи, него ћемо у њима видети оне особине које су вековима надахњивале најбоље Адамове синове.
Опрема: Стање ствари
(Телеграм канал А. Ткачова; превео Ж. Никчевић)
Categories: Гостинска соба
malo o vitezovima, a i ima i o zenama vitezovima
Волим да гледам емисије које прави или у којима учествује Андреа Јовановић.Драго ми је да је на Стању ствари. Додуше,иако је њено левичарство често уклопљено у јасне цивилизацијске оквире, понекад ми засмета кад превагне идеолошко,можда зато што водим свој лични рат,на пример са терминима. Из снимка који је приложио коментатор Ево се,сигурна сам, може о витештву научити. Морам да признам да сам само овлаш послушала,па сам можда и пожурила са коментаром.
Мој скромни допринос причи о витештву се може наћи у раду Утицај глобализације и глобализма на спортске догађаје ( лако се налази на интернету),стр. 39-45.Али упућенима ће бити видљива одређена збуњеност кад сам о витезовима писала.
Сваки пут се насмешим кад видим како протојереј Андреј Ткачов (а ко је дуже на Стању ствари зна колико волим његове текстове), мајсторски игра са речима. И како сваком скупу слова уме да да личносно обележје. Волела бих да видим оригинал текста на руском. Сигурна сам да је протојереј Ткачов употребио израз Витязь, а не Ры́царь. У нашем језику данас „витез“ покрива и једно и друго значење. Појмови витештво, кавалирство се с једне стране прожимају,с друге не. У време писања горе поменутог рада,у то се нисам удубљивала.
Ретко ко као Ткачов уме да нас доведе до суштине, ма којим путем кренули и чега год се на том путу дотакли.Мудри протојеререј од свега избруси брилијант.
Кто ты, мой ангел ли хранителъ,
Или коварный искусителъ:
Мои сомненъя разреши.
Бытъ может, это все пустое,
Обман неопытной души!
И суждено совсем иное…
Но так и быт! Судъбу мою
Отныне я тебе вручаю,
Перед тобою слезы лъю,
Твоей защиты умоляю…
(ПИСМЪО ТАТЪЯНЫ К ОНЕГИНУ)
je mrznja prema drugim narodima, nacionalizam prema svom! Kucao sam kako funkcionise nacionalizam: „…jeste on patriota, ali nije Srbin“, „…jeste on patriota i Srbin, ali je levicar!“, „jeste on patriota i Srbin i desnicar, ali nije kao MI!“. Nacionalizam je zapravo tiranski i pljackaski oligarhizam grupe „MI“ ekskluzivne po tome sto svoju naciju, posebno njene pare, „vole“ na nacin nemoguc za one izvan grupe. Nacionalizam nastaje iz mrznje prema svom narodu i okoncava u njoj! On zapocinje mrznjom prema politickim protivnicima unutar svoje nacije. Hitler se najpre borio sa Nemcima druge politicke orjentacije, zatim sa Nemcima unutar svoje politicke orjentacije, pa tek onda krenuo na Jevreje, a sve se zavrsilo sa tim da Nemci treba da nestanu, kada nisu u stanju da pbede nizu rasu – Ruse!
Milan Brdar vecito istice da je: „…nacionalizam krvotok svake nacije“! Uz to ide i prica kako kralj Aleksandar nije hteo da gazi konjem neku hrvatsku zastavu. U intervjuu TV Tain na jutjubu, medjutim, Brdar prica kako bi gazio automobilom one koji blokiraju saobracajnice (uz to ide „izum“ Mire Markovic, da demonstranti protiv vlasti ne treba da uznemiravaju vlast sprecavajuci funkcionisanje saobracaja, vec da treba naci neki prostor, Mira bese predlagala neku poljanu kod Batajnice, gde bi se demonstranti okupljali, a da nikome, posebno ne vlasti, ne smetaju, a posto i studenti treba da uce, demonstranti bi, valda, trebalo da budu domacice), da su se isprecili kada je vozio cerku kod lekara. Dakle, ne bi gazio hrvatsku sahovnicu, vec druge Srbe, a „krvotok nacije“ bi bio razliven po srpskoj kaldrmi. U poslednjoj emisiji sa Drazom Andjelkovicem na „Glasu javnosti’ u kojoj je vise puta isticao da je nacionalista, moglo se cuti da je srpski patrijarh imao seksualne avanture u Zagrebu, da SPC pere Vuciceve pare iz Juzne Amerike, da posle smene Vucica treba smeniti i patrijarha… Dakle, i ovaj „nacionalista“ se obracunava najpre, a zapravo iskljucivo, sa drugim Srbima. Mrznja koju obojica gaje prema komunistima nije mrznja prema komunizmu, vec Srbima koji su komunisti!
Srpske patriote koje nemaju svoju politicku organizaciju koja bi mogla da dodje na vlast posle „studentske“ revolucije, koje posle dovodjenja DOS-a na vlast nisu nista ucinile poslednja cetvrt veka, koje ne mogu da skupe 300 ljudi na protestu na Vidovdan, nasle su se u poziciji stedisa „Dafine“ i „Jezde“ -nista ne radimo, ali, odjednom, sa neba, kamata 200% i za godinu/dve cemo biti milioneri !!! Nismo sposobni ni za sta, nista ne radimo, ali, evo, studenti iz vedra neba i za godinu/dve bicemo vlast, cak cemo i patrijarha da smenimo…
@Vladanka
Andrea je mutna k’o srpski patriota, ali su emisije kvalitetne, kulturne, teme raznovrsne, a gosti mahom doktoranti koji pisu duktorate na te teme! Njeno levicarstvo se uopste ne istice, a gosti vecinom nisu te orijentacije, pa i kada ga istice, ono ima polemicki karakter, a ne karakter reklamiranja ili nametanja! Posto ste „desnicarka“ do te mere da Vas to ometa u normalnom funkcionisanju i gledanju potkasta, preporucujem epizodu sa Lomparom Mladjim koji pise doktorat o fasizmu, naravno radi u drzavnom institutu (za nekoga ko se deklarise kao nacionalni liberal, Lompar i Lompari previse zavise od drzavnog posla), ima stipendiju u Nemackoj – osecam da je „Kletova“… koju (epizodu) necu da postavim, da ne bi ispalo da reklamiram podkast!
@Sovinizam
Први део коментара претпостављам није упућен мени. Андреу Јовановић,како рекох радо гледам, слушам и читам. Мислим да је вредна тога. А то што ову епизоду нисам одгледала је друга ствар. И не видим зашто пишете о њој и објашњавате ми као да сам супротно нешто од Вас рекла. А рекох и да водим рат са терминима,на пример лево и десно. Нити се изјашњавам као десничар, нити одбацујем све што левичари кажу. А и од десничара се може нешто паметно чути. Зашто би моје мишљење било условљено теоријом, посебно ако није настала та теорија у оквирима цивилизацијског круга у коме живим ( по сопственом избору и са свим природним и наметнутим прожимањима). Иначе сам о цивилизацијском приступу учила и од левих и од десних. Дакле, на основу једног мог коментара осусте паљбу. Да сте се потрудили и прочитали мој рад видели би сте да се позивам и на „леве“ и на “ десне“ ауторе. Нисам ничији ђак,стипендиста итд. Тако да Ваш рат са Ломпаром или десницом или не знам с ким , није мој. Ово је озбиљан сајт и трудим се да ми коментари буду озбиљни и садржајни,колико је у мојој моћи.Дакле, не пишем ни сада да бих се препуцавала са Вама. Поздрављам.
@Sovinizam…
Погодили сте „у сриду“. Код нас, нападачи, опадачи и критичари друг(ачиј)их националних и политичких опција своју немоћ и промашеност показују кроз мржњу и непријатељство према протагонистима из редова сопственог народа, а не према идејама које ови заступају. У Србаља је (политичко) мишљење редуковано на безрасудно, емотивно и анегдостко реаговање на индивидуалне субјекте политичког деловања, без осврта на стварне узроке и делатне утицаје, поготову не на оне који прикривено долазе споља. Прошло је четврт века а да нисмо схватили да је 5.октобар 2000-те био национални и политички фијаско од кога се нећемо опоравити још сто година. Они који прате и дозирају ниво свести српског популуса су (правилно) одлучили да је сада тренутак да се зацементира стање заблуделости српског политичког безумља. Одрадиће то рукама и енергијом „наше деце“ која су гарант да ће „дух самопорицања“ живети и остарити са њима. У међувремену, столећа пролазе, а Марка Краљевића по други пут међу Србима видесмо само у литератури. Чека се Карађорђе.