Прилази нам домаћин, педесетих година, израстао из земље на којој стоји и нуди нам Редбул. Па он никад није пробао Редбул! Зна да у свету другачијих навика млади пију то пиће и оно мора да буде на столу

Фото: Из главе

Ако некоме и даље није јасно о каквим се емоцијама ради, тешко да ће и бити, али вреди покушати.

У селу Гаглово, на почетку најтежег дела руте (свакако преко 50 километара у дану), пред место дочека, на путу где пролазе студенти, бачено је нарциса, таман толико да је обрано читаво двориште, не би ли нам се указала та част.

Извор: Википедија

Јутро након што сам мислио да, због проблема са тетивама, нема шансе да наставим путовање, хајде што схватам да више нема шансе да станем, него већ почињем и да саосећам с девојкама које још од почетка јецају и грле сваког живог створа на путу.

Подижем нарцис и китим се (што је део приче о слици која се дели мрежама), седам са стране и групи у којој сам прилази домаћин, педесетих година, израстао из земље на којој стоји и нуди нам Редбул. Дај човече, па он никад није пробао Редбул! Он зна да у свету другачијих навика од села из кога ретко излази, млади пију то пиће и оно мора да буде на столу – они су дошли, бар и на пола сата. Ту су!

Подигнем главу, на споредним вратима задруге стоји баба. Забрађена. Плаче. Сишла би у љубав, али вероватно не зна ни шта би казала и стиди се да уђе у масу.

Пулт с храном, да не схватиш шта је тај број људи био у стању да припреми. На озвучењу неке стандардне песме (оне које нам већ излазе на нос) јер ту се неко млађи истакао. Срећни су да нам ма како угоде.

Да не грешим душу, сигурно да је ту било и сасвим „модерног“ света, који ми није окупирао пажњу, а и не бих волео да неко с оволико патетике пише о мом селу. Гледам их, док нас дворе, истиче се господин са штрикованим брковима и врх кожном јакном, али из осамдесетих.

Све предивно и одједном пробуђено. О нама не знају ништа сем да смо „плаћеници“ и да нас воле.

Сео сам и зајецао као куче. И нико ме никада неће утешити, док последњу душу не извучемо из мрака!

П.С. Док ово пишем, замишљам шездесетогодишњег себе, пред задругом у Гаглову, док некој слободној деци препричавам наш пут ка Нишу. Плачем, али нико не схвата зашто. И свеједно ме грле, онако како смо и ми грлили њихове старе.

Аутор је студент, пешак од Крагујевца до Ниша, од 25. фебруара до 2. марта 2025. године

(Из главе, 4. 3. 2025)

Categories: Гостинска соба

Tags: Јанко Милошевић, студенти, студентски протест