Власт је била срећна што такве слике о (лажној) опозицији иду у етар а (лажна) опозиција је била срећна јер власт није одржала скупштину. А биће да и једни и други немају срама и да уживају у оваквој слици Србије

Скупштина Србије, 4. март 2025. (Фото: Друштвене мреже)

Већ други пут у скорије време присуствујемо режираној срамоти у Скупштини која превазилази уобичајени ниво унижења у виду посланика старлета и посланика без достојне препознатљивости и без мало – или нимало – радног стажа и занимања. Једном речју, посланик је данас сведен на ниво протуве (као и сваки директор, шеф и човек на позицији, уз неке часне и малобројне изузетке). Тај некада умни представник свог града, среза или округа, одговоран и озбиљан човек и домаћин данас својом позадином глача клупе некада важног дома немајући поноса, не знајући ништа до страха да не остане без незаслужених привилегија и не видећи даље од скупштинског ресторана и неке масне плате и провизије. Недостојан је места, времена и позиције. Не умевши да буде ишта сем човек без става, духовни пластелин и каријериста без покрића – а не смевши ишта да каже што подразумева искакање из „матрице успеха” – он постаје неопходан систему, скоро и незаменљив. Нешто као полуинтелектуалац. Али, неретко данас, и ниже и горе и од тога.

Сетимо се дефиниције полуинтелектуалца из пера академика Слободана Јовановића:

„Узимајући га у његовом најпотпунијем и најизразитијем виду, полуинтелектуалац је човек који је уредно, па можда, чак, и с врло добрим успехом свршио школу, али у погледу културног образовања и моралног васпитања није стекао скоро ништа. Било услед његове урођене неспособности или због мана школског система, није добио подстрека за духовно саморазвијање.“

Slobodan Jovanović: Šta je poluintelektualac

Како се данас доспева у Скупштину и успева у систему деструкције уопште? Желиш да будеш НЕКО и НЕШТО. Немаш квалитете али поседујеш упорност и патолошку амбицију да се за тебе зна и да се питаш. Хоћеш пара, утицаја, „екипу”, желиш да те уважавају иако реално нема због чега, важно ти је да се зна да можеш „да завршиш” по граду. Познајеш или те познаје неко високо котиран у Кули зла (које гледао филм „Воља синовљева” разумеће значење куле). Нема цене која ти је скупа да то НЕШТО оствариш. Онда будеш без става, без смелости да га искажеш и уопште немаш јавно мишљење ни принцип сем окористи али умеш, желиш и није ти огавно то да хвалиш недостојне ликове и њихова (не)дела. Онда када тај неко прође довољно „топлих зечева”, кад је већ добро засићен понижењима и убијене људскости, и кад су ови кобајаги „изнад” спознали да је тај неко засигурна љига, већа и од њих самих, онда се прелази на следећи ниво. Стиже награда и плата а синдромом оцеубице решава се присуство некадашњег узора, учитеља и идола у непочинствима који одједном постаје неко ко „не зна ништа”, „јеси га видео” и које свом (не)духовном сину колико некад потреба толико сада сметња и вишак.

Други пут присуствујемо огавним чиновима који показују колико су уплетени у исто коло вршиоци власти и наводна опозиција и колико већински народ нема своје представнике а има своје жеље и сада већ јасан консензус око истих. Пре свега има жељу да не буде пројектован за живот без будућности, да нам Курту не замени Мурта и да се врати принцип одговорности. Да се вратимо у оквире закона ако икако може.

Уједно ово показује да само наставак протеста у овом облику, без партијског вођства и истакнутих лидера, дестабилизује мафијашко корупционашку хоботницу коју представља, у лажно родољубље заоденута власт и у лажно неслагање са њом, заоденута опозиција. Сви који кажу, „браво за студенте покренули су али фали нешто”(а то нешто су они који нису били кадри ништа да ураде) или који говоре, „доћи ће још гори”, „Трамп ће ово или оно”, сви ти раде за Врховног злог кловна постављеног од светске закулисе.

Од стандардног арсенала (само)понижења и спрдње са пасивизираним и резигнираним народом видели смо псовке, тапшања својима и арлаукања „туђима”, „држ′ ме да га не бијем” минијатуре средовечних и подгојених и крештање и неукусну вику нежнијег пола. Од ванредних потеза прошли пут смо видели Ђуку како ради кате и туче се са ваздухом а да не буде show ради спрдње, усвојили су се у том метежу и разни штетни закони који су сигурно и данас усвојени.

Овог пута у одбрани сопствених интереса, Врховни зли кловн, који није морао много да се труди да формира ову и овакву „опозицију”, јер нажалост никоговића и људи без морала има пуно, отишао је за блам даље. Или за немање блама више.

Да би на неки начин повезао мирне и достојанствене студентске протесте, који су ујединили већинску Србију у жељи за иоле нормалним животом, са насиљем и бедницима у скупштини које контролише и тако утицао на гашење протеста, прибегао је свом добро опробаном рецепту. Немању границе, стила ни мере у спремности да сваку светињу и крупну тему буде спреман да облати а све због било које медијске добити, и то обавезно дневно-политички.

Из те добити, а отуд строга контрола прилога и наратива шта се сме говорити и промовисати у јавности, полази и политичка моћ, а из ње огромне могућности за непочинства сваке врсте чему присуствујемо већ више деценија са кулминацијом кича и уништења у последњих 13 година. Отуд је било могуће да у Скупштину буду унесене бакље, да то заличи на врхунски спектакл Врховног злог кловна, поносног на своју навијачку прошлост. Скупштина је постала место за ријалити најгори од свих. Отуд су се посланици владајуће већине гађали и између себе у вестима оптужујући „Ђиласа” и остале насиље за ове тужне сцене, док је у исто време зелено-леви вођа без факултета (који је као квалитетна алтернатива овима што купују дипломе) дувао у трубе. Власт је ликовала што је послала слику насилне и никакве опозиције спрам које и они делују пристојни а опозиција је ликовала јер су летела јаја и што су дим и црно-црвене бакље прекриле највише представничко тело у Срба јер тако су поразили као неког (кога?). Власт је била срећна што такве слике о (лажној) опозицији иду у етар а (лажна) опозиција је била срећна јер власт није одржала скупштину. А биће да и једни и други немају срама и да уживају у оваквој слици Србије. Биће им лакше и једнима и другима после ове представе да наставе да гаје аутошовинистички дискурс у јавности и да се жале на оне друге и на Србију својим садашњим или будућим иностраним газдама. И да виде како да облате студенте и како да заједнички идући истим правцем, а супротним смеровима, дођу до заједничког циља – а то је status quo.

Зато РТС мора постати слободан за све. За то је потребно време и није очекивати да се у било чему, па и у томе, деси крупан заокрет преко ноћи – али је важно почети. За такве промене набоље неопходно је да се свако од нас поправи набоље и да и збиру дамо одрживи и позитивни корак унапред. Ове шетње, скупови без сујетних и препознатљивих говорника и сусрет људи из разних крајева Србије показују да смо почели коначно да излазимо из сопствених љуштура и окружења и да смо почели да се окрећемо једни другима као људи што нам свима недостаје јер човек човеку не сме и не треба да буде вук.

Народ који демонстрира засигурно је родољубив. Само такав и по тој основи повезан народ, који чини се до јуче није ни знао колико је повезан и у истом проблему, могао је да започне ову, можда суштинску и важну, промену за наш целокупни опстанак. И студентима хвала што и даље имају идеале и што су се показали на делу и то тамо где је тешко стићи и утећи, али и на страшном месту постојати.

А шта рећи за оне који су оправдано забринути? Да ли је сигурно да ће падом овог криминално-издајничког режима доћи неко бољи? Ни близу. Наш први корак ка могућој нормалнијој стварности је пад овог система деструкције и привођење правди и закону свих одговорних. Следећи кораци би били у правцу опреза и будности и да на сваки лош потез будућих властодржаца реагујемо много брже. Важно је да начинимо да се бар власт смењује а да то не буде на ивици физичких обрачуна и ванредног стања јер ово овако заиста није нормално.

Такође, да разумемо да је ово процес који је тек на почетку, са лепим шансама за успех али и да је нешто што мора остати наше трајно обележје кроз време.

А неуспех, ни то није немогуће али верујмо да су пред нама бар мало бољи дани и нормалнији друштвени односи.

И како рекоше паметнији, будите промена коју желите да видите или по Светом писму, нек је проклет човек који полаже наде у другог човека.

Паметном доста.

Многаја љета, догодине у Призрену!

Послушајте још

Categories: Гостинска соба

Tags: Александар Милутиновић, власт, опозиција, скупштина