Позивам српски народ, како у Србији, тако и у Републици Српској, да поново буде јединствен у својој борби за слободу и правду, да не дозволи да се затру историјске вредности на којима је изграђена наша цивилизација
Извор: Политика
Позивам вас да на тренутак размислите и освестите једну важну чињеницу.
Замислите 1803. годину. Србија, у суштини, не постоји на мапи света. Претворена је у земљу пуку руралних сељака, са магловитим назнакама организације у Црној Гори и Војводини. Са позиције релативне историјске и геополитичке анализе, ситуација је деловала као да нема ничега. Све што смо имали било је ништа. Људи који су били сведоци тог времена, знали су да је земља буквално уништена током још једног Аустријско-турског рата, и да су све претходне наде угашене. Образовани појединци могли су се набројати на прстима једне руке. Лица која су се бавила науком била су ретка и усамљена, као слободни интелектуалци у свету који је мало бринуо о њима. Писменост је била ретка, а већина свештеника била је неписмена. Неупоредиво мали број људи био је образован, понекад чак и у само једној од бројних области. Цркве су одржавале племенски пламен националног идентитета, али сама институција Патријаршије више није постојала. Заузимали смо практично 0 квадратних километара, обучени у рите, болесни, неуки, и подложни патњама и понижењима. Сваки дан, сваке године, сваког века, Србија није постојала као држава. Мало више од 4 милиона људи, без значајног утицаја на светску сцену. Уз неколико песама, готово без историјског трага, без икога ко би их записао.
Али онда, у 1918. години, српска војска је на прагу Беча. Под нашим ногама налазе се рушевине неколико империја које смо ми, сами, уништили. Нашим сопственим рукама, без ичије помоћи, ми смо преокренули свет. Европа, онако каква је била вековима, више не изгледа исто. Срби су преорали њене основе. Ми смо успели да направимо државу која обухвата пола Балкана, ослободили смо друге народе, и донели слободу и мир. У овом новом поретку, имамо Теслу, Пупина, Миланковића, и бескрајно много образованих појединаца. Универзитети су оживели, а у селима девојке говоре француски. Летимо небом у својим авионима, који су тада били чудо технике. На помен нашег имена, изазивамо поштовање и страх. У неким случајевима, на појам Србије, или се устало или су зуби били стегнути у тишини. Али, иако смо постигли толики напредак, број нашег народа остао је отприлике исти – око 4 милиона.
Прошло је нешто више од сто година између ових двају тренутака. У историјском контексту, ова два периода разликује само један добар животни век. У том временском размаку, са савременог становишта, прошло је буквално пола минута.
Милош Ковић: Светосавски оглед о континуитету и дисконтинуитету у српској историји
Како је ова трансформација могућа? Тајна је у томе што смо од ништа успели да изградимо све. Оно што смо имали, био је управо тај почетни импулс. И све што смо постигли у том периоду, све што нам је дато као народ, као нација, јесте наше све.
Данас, када славимо Сретење Господње, Дан државности Србије и Републике Српске, нисмо само сведоци једног од најважнијих датума у српској историји, већ и моменат дубоке рефлексије о томе где се налазимо као народ и нација, како на националном тако и на глобалном нивоу. Овај дан није само израз поштовања према нашој историји, већ и позив на одговорност према будућности, на дубоко разматрање наших геополитичких позиција и унутрашњих изазова који су, попут историјске динамике, више пута одређивали судбину српског народа.
Дан државности Србије и Републике Српске на исти начин нас подсећа на темељне принципе и вредности које су обликовале нашу државност и нацију. Од тренутка када је избио Први српски устанак 1804. године, под вођством Карађорђа Петровића, па све до данашњих дана, историја Србије је један дуг и мучан пут борбе за слободу, суверенитет и територијалну целовитост. Први српски устанак није само означио отпор против Османлијског царства, већ и изражавао почетак дубоке политичке свести српског народа о потреби за самосталним државним устројством, које би било у стању да осигура егзистенцију и напредак српског народа. Ова идеја о самосталности, која је обележила и касније устанке, поставила је темељ за модерну српску државу.
Карађорђе, рад Стефана Петровића
Долазимо до важне геополитичке чињенице која и данас има велики значај – на српској географској и политичкој раскршћу двају великих цивилизацијских и политичких утицаја: НАТО-а и БРИКС-а, али и дубоке историјске и културне везе са православним светом. Србија је, у историјском контексту, увек била мета великих политичких и војних сила, али је истовремено и важан играч у Балканском региону, који је увек тежио да остане веран својим историјским принципима – суверенитету, независности и слободи. Управо ову сложену динамику видимо и данас, када се Србија и Република Српска налазе у стању континуираног дипломатског и политичког притиска с једне стране, али и тежње за изградњом блиских веза са слободарским блоком на међународној сцени.
Међутим, не можемо се упустити у дугорочну стабилност без дубоког разматрања унутрашњих питања која утичу на државност и друштвену кохезију. Србија и Република Српска су суочене са бројним економским и социјалним изазовима, али и са питањем националног јединства. Поларизација друштва, која се понекад одражава и на политичке процесе, мора се превазићи како би се изградио трајни консензус који ће осигурати стабилност и развој обе државе. У том контексту, појам националног јединства постаје важнији него икада раније.
Имајући у виду савремену политичку и економску стварност, важно је истакнути да, упркос великим спољним притисцима, Србија и Република Српска не смеју да дозволе да буду подложне манипулацијама великих сила или да се повуку пред краткорочним политичким интересима. Национални интереси морају бити на првом месту, а то подразумева активно и одговорно учешће у међународним организацијама, али и очување дубоких веза са савезницима који подржавају наш суверенитет.
Фото: АТВ
Позивам српски народ, како у Србији, тако и у Републици Српској, да поново буде јединствен у својој борби за слободу и правду, да не дозволи да се затру историјске вредности на којима је изграђена наша цивилизација. Ми нисмо само наслеђе прошлости, ми смо и архитекте будућности. У овом тренутку, више него икад, потребно је да изградимо државу која ће бити праведна, стабилна и која ће бити понос на све нас. Само кроз јединство, кроз одговорност према нашој историји и са визијом будућности, можемо обезбедити сигурну и слободну Србију и Републику Српску у глобалном контексту.
Нека овај Дан државности буде подсетник да никада не смемо заборавити историју која нас је обликовала, али и изазови који су пред нама. Са вером у будућност, са патриотизмом и са поштовањем наше традиције, можемо кренути ка једној новој ери за српски народ – ери анти-империјализма.
Радомир Јеринић је студент дипломатије и међународних односа и уредник телеграм платформе Рог Слободе
Categories: Гостинска соба
Невезано строго за текст, али интересантно је приметити да страна агентура сада, поред пљувања СПЦ (добронамерне критике наших пастира или нас самих су добродошле), гурају колико год могу и поделе између Срба у матици и Републици Српској. Аргументима типа ,,људи из Републике Српске одржавају Вучића на власти“, док на другом полу поручују људима из Републике Српске како их ,,у матици не воле“, итд.
Перфидна игра, која игра на сејање подела међу Србима, које се треба чувати.
@Јован П
Па неће бити да то раде стране агентуре. То ради Вучић лично. И његови подрепаши, пајаци и дворске луде. Безобзирно довлаче народ да их подржи, не само из најудаљенијих крајева Србије, већ и из Републике Српске, па и Црне Горе кад год он има манијакалне нападе угрожености и прогањања који га гоне да виче, урла и свађа се са неким – ако нема с ким, онда сам са собом.
Зар се то мешање у догађања у Србији може сматрати добронамерним? Шта би се десило да пар хиљада Шумадинаца крене у Бања Луку сваки пут кад треба подржати Додика на неком његовом митингу?
Зато је потпуно очекивано зло и наопако понашање (надам се – само појединаца).
Radomir lepo Srbsko muško ime.
Radomir reče da je citiram :
„Student diplomatije i međunarodnih odnosa“.
Radomir u tekstu je napisao mnogo dobrih i važnih stvari, činjenica i želja.
Sa Radomirom se u ogromnoj većini teksta slažem.
Izdvajam par činjenica ili fakata koje Radomir i ostali koji misle da je to bilo tako.
Al’ nije bilo tako.
I nikada neće biti tako.
Prvo.
„Oslobodili smo druge narode“.
„Mi smo napravili državu koja obuhvata pola Balkana“.
Al’ nije bilo tako.
I nikada neće biti tako.
Ti „narodi“ koje smo mi ( Srbi) „oslobodili“ prvi put nisu „postojali kao narod“. Fakat.
Ti „narodi“ koje smo mi ( Srbi) „oslobodili“ prvi put nisu “ bili oslobođeni“ već „okupirani“
( kako su „oni“ to posmatrali ). Fakat.
Tada smo mi ( Srbi ) sami sebe „okupirali“ tako što smo se mi ( Srbi ) tada „oslobodili“
od pameti i zdravog razuma. Fakat.
Mi smo ( Srbi) napravili ( njima oslobođenim )
poludržave koje su obuhvatile ( njihov etnički sastav ) a pola ( Srba ) Balkana ostalo da životari kod „oslobođenih“. Fakat.
Posle samo 23 godine od „oslobođenja“ njih koji nisu nikada bili „slobodni“ i koji nisu nikada „tražili“ da ih mi ( Srbi ) oslobađamo su se oslobodili „oslobodilaca“ 1941 – 1945 godine. Fakat.
Mi smo ( Srbi ) napravili ( po drugi put) ovaj put socijalističke poludržave koje su obuhvatale ( njihov etnički sastav „očišćen od Srba ) a pola od polovine ( Srba ) koji su
„preostali “ od „njihovog oslobađanja “ su ostali da životare kod „ponovo oslobođenih a po drugi put ne pitanih da li oni žele da budu oslobođeni“ od „oslobodilaca“ ( Srba ) ? Fakat.
Radomir kao i drugi Srbi bez obzira kada su se rodili i koliko godina su provodili u „školskim
klupama različitih vrsta i veličina“ bi trebali ili bolje rečeno morali da znaju „fakat“ činjenicu :
da niko nije nikada nikoga „oslobodio“ ako se taj nije „sam sebe oslobodio“ od “ nekoga“.
Ili bar pitao iliti tražio čak molio da ga „neko oslobodi“ od „nekoga“. Fakat.
Za Srbe je to „oslobođenje“ tkzv. drugih i pravljenje država „oslobođenim“ tkzv. drugim
u prošlome veku faktički dokumentovano na sve moguće zamislive i nemoguće nezamislive načine koji tako i toliko „dokumentovano“ ne ostavljaju ni jednu jedinu mikroskopsku česticu kako to izgleda posle „oslobođenja“ drugih naroda i kako se ti „drugi“
narodi „uvek lepo zahvaljuju oslobodiocima“ tako što se „oslobode“ svojih „oslobodilaca“.
Fakat.
Prvi put.
Filmova dokumetarnih u crno beloj tehnici.
Slika dokumentovanih u crno beloj tehnici.
Dokumenta.
Groblja i grobnica.
Invalida.
Proterivanjem.
Rušenjem.
Prekopavanjem.
Ne rođenjem ne rođenih.
Fakat.
Drugi put.
Sve isto samo još jedan deo u kolor tehnici.
Fakat.
Treći put.
Sve isto samo još jedan deo u kolor tehnici i
digitalnoj tehnologiji.
Fakat.
Molim sve Srbe koji su rođeni u prošlome veku a posebno i pogotovo sve Srbe koji su rođeni u tekućem veku da ako za ništa drugo ne znaju o „oslobađanju“ da na danjašnju godinu 2025 a posle 107 godina od
prvog „oslobađanja“ 1918 godine onih koji nisu nikada bili slobodni pitaju „svoje vršnjake“
u njihovim „oslobođenim“ zemljama da li „oni“
njihovi „vršnjaci“ misle da su ih Srbi „oslobodili“ ili „okupirali“ ?.
Pismom.
Lično. U četiri oka.
Telefonom.
Digitalno.
Odgovor. Oslobođenih.
Čuđenje. Na pitanju.
Čuđenje oslobodilaca na odgovoru.
Fakat.
Zato što nam je već „tri“ puta jasno i glasno
„odgovoreno“.
Fakat.
Molim sve Srbe da se „konačno oslobode“ od
oslobađanja „drugih naroda“ za veke vekova bez da prvo pitaju „druge narode “ da li želite da vas oslobodimo po četvrti put.
Fakat.
I na kraju kao što Radomir lepo reče a moja malenkost bi da ga malčice „dopuni i popuni“ ako smem ovim tekstom citiram i dopunom:
Samo kroz Srbsko jedinstvo , kroz odgovornost prema Srbskoj istoriji i Srbskoj viziji budućnosti možemo obezbediti sigurnu i slobodnu Majku Srbiju, Majku Srbsku i Majku
Brda i More u Srbskom svetom kontekstu.
Sa verom u Srbsku budućnost, sa rodoljubljem i sa poštovanjem Srbske tradicije možemo krenuti u novu eru za Srbski narod i eri Srbstva.
Uz naslov :
Poziv Srbskom krstonosnom narodu.
Фантастично поређење 1803. и 1918.г. Полетно. Подстицајно. Истинито.
Али да смо све постигли само из тог „почетног импулса“?…
Мало је дубља та „чудесна и пребогата и препуна, само прекрасним подвизима саздавана, од светих нам поверена, ризница“. Много дуже трајање она има. И дубину. И не испразни се лако, мада нам некад изгледа као да је пресушила.
Тако је и апел на јединство остао без заноса са почетка текста. За јединсто је неопходан фактор јединства, много скупоцен, увек много тешко досежан. Апел не помаже.
Пун подстрек младом студенту дипломатије за оригинални, први део текста.
А шта се ово дешава на улицама Радомире Јеринићу?
Ко су ти људи и зашто су незадовољни?
Позив аутору
Написао си чланак који је објављен на Сретење ове године а да си апсолутно пренебрегао разлоге вишемесечнох протеста твојих колега студената и бројног српског народа који их подржава.
Из истих разлога се они буне као и народ српски 1835. – против самовоље властодршца.
Тада је веома брзо донет Сретењски Устав којим је та самовоља ограничена.
Ми данас ИМАМО Устав али сведоци смо да га властодржац НЕ поштује.
13.02.2025. г.
СРЕТЕЊЕ 15.02.2025. г.
Према Јеванђељу, четрдесетог дана по рођењу Христовом, по тадашњим обичајима, Пресвета Богородица је однела свог сина у јерусалимски храм. Тамо се задесио Св. Симеон Богопримац (коме је преко Духа Светога било пројављено да неће видети своју смрт док се не сретне са Исусом)п, који се тада први пут срео са Господом Исусом Христом, због чега Хришћани овај догађај сваке године обележавају као празник Сретења.
По народном предању се на Сретење сусрећу зима и лето – зима која се опире и лето, које се тек најављује (по старом српском календару, година се делила на лето и зиму, при чему је лето почињало са буђењем природе, никад пре марта).
Сретење је симбол сусрета старог и новог – старог, које се опире и новог, које надире, као неминовност предодређена Божијим примислом, којим је устројено да се старо и потрошено замени новим, како би се одржао циклус промена и поново успоставила равнотежа Божијег поретка. Свака мала промена је често зачетак и великих промена, као што и свако велико путовање започиње првим кораком.
На Сретење 1804. године су се срели турско доба и почетак Васкрсења Србије. Стари поредак се није предавао, а нови је од тада надирао и кулминирао 1835. године, када је у устаничкој престоници Крагујевцу донет први српски, Сретењски устав, а Сретење проглашено за Дан државности Србије.
Сретењски устав је био најнапреднији у то доба, јер је укинуо феудализам, у време када је у многим земљама још увек постојало робовласништво. По овом Уставу, сваки роб који би се затекао у Србији, сматрао се слободним грађанином. Један је од првих устава у Европи и свету. Због својих напредних идеја, оштро је нападнут од наших непријатеља, али и (лажних) пријатеља, због чега је укинут, али тиме није спречено поновно Васкрсење Србије.
Тако је Сретење постало симбол поновног Васкрсења Србије, а прва престоница модерне Србије Крагујевац, постао је епицентар промене старог и зачетка новог доба у Србији.
После 190 година Крагујевац и Сретење поново постају весници смене старог и најаве новог доба. Опет је српска младост понела барјак наде у ново доба и опет се на Сретење срећу потрошено доба и најава поновног Васкрсења Србије.
На Сретење 15.02.2025. године ће се срести српска младост, која носи нове идеје и која из целе Србије хита ка Крагујевцу, и снага прошлог времена, која је силом позвана у Сремску Митровицу да покуша да заустави оно што се „умирити не може“.
Мада се неће срести у истом граду, ипак ће то бити истинско Сретење!
И док младост пешице, по ноћном мразу и у жуљевима граби ка Крагујевцу и новом Сретењу, навољници из „потрошеног времена“ чекају да буду силом утерани у топле аутобусе у којима ће их сачекати хладни сендвичи, да у Сремској Митровици „одраде још једну подршку времену које неумитно пролази“ и које неће зауставити Васкрсење новог доба за Србију.
И као што се зима на Сретење не дâ лету, тако ни турско доба није одмах устукнуло пред најавом Васкрсења Србије. Неће ни ово „потрошено време“ одмах устукнути пред младошћу Србије која носи ново време, али ће ипак морати да прихвати да Сретење доноси промене, које се могу очекивати од марта.
С.