Зашто још не видесмо, а и не чусмо, један отворен, јаван, сталожен и разумљив дијалог између присталица и противника ископавања литијума

Протојереј-ставрофор др Милош Весин (Фото: Светигора)

(…)

Не заборави, драги читаоче, да стојимо на гори Хорив, чак ако смо и негде у долини. Не сметни с ума да питања не постављамо ми, него Онај који нас је из небића привео у биће. Ово није далеко од оне ситуације која је описана у Књизи о Јову, када Господ рече Јову: … Опаши се сада као човек, ја ћу те питати, а ти ми казуј (Јов 38,3). Интересује нас колико је лак, или тежак литијум. И откуда сада тај хемијски елеменат у овоме тексту? Па отуда што решисмо да се оспособимо у распознавању разнородних гласова. Литијум уопште није тежак. Напротив, то је најлакши хемијски елеменат који постоји испод површине Богом створене земље. Нисам добар из хемије, али лакоћу литијума памтим још од шестог, или седмог разреда основне школе, тамо од краја шездесетих година прошлога века. Наиме, сваки пут када би ме наша наставница хемије Габи Естер прозивала да изиђем пред таблу, она би ми увек говорила: „Хајде Весин, пожури. Што се тако вучеш као литијум, натријум и калијум по води“? Дакле, лакоћа литијума ми је одавно у свести. Али гле чуда, тај најлакши метал у природи постаде одједном предмет све тежих расправа свуда око нас у земљи Србији, па и шире. Застанимо на трен па нека се, барем они старији, упитају – Нисмо ли можда у детињству и младости попили мало више „Кока-Коле“, или пак оног „дечијег“ пића „7 Up“, који су, да не заборавимо, све до краја педесетих, а негде и дуже, у себи имали и малене дозе литијума? О медицинској употреби литијума не бисмо сада на овоме месту, мада је све више око нас оних са откривеним, или пак још непрепознатим, а ипак присутним, симптомима биполарног поремећаја. А таквима су се, доста дуго, давали лекови који у себи садрже и литијум. Дакле, лакоћа литијума је тако рећи, била или јесте, свуда око нас, па не може да не чуди сва ова тежина жучних исказа, углавном у облику монолога, о томе шта литијум јесте, а шта није. О рударењу да и не говоримо. Сви „знају“ зашто би рударење било добро, а онда и исплативо, или пак зашто би оно било штетно и погубно за нас и за генерације које долазе. И у свеопштој галами око тежине тих изговорених или написаних речи, недостаје само једно једино, лакоћом здравог разума ношено питање које гласи: Зашто још не видесмо, а и не чусмо, један отворен, јаван, сталожен и разумљив дијалог између присталица и противника ископавања литијума? Али, на првоме месту, оних који су стручни, али и довољно морално чврсти па да без страсти изнесу чињенице било за, било против ископавања литијума. И то само снагом аргумената, а никако аргументима снаге! Јер није узалуд Ајнштајн рекао: „Може се говорити о моралном темељу науке, али се никако не може говорити о научном темељу морала“. А овде је морал и те како активно укључен, или би барем требало то да буде. По овом питању не би смело да буде ни позиције, а ни опозиције, већ једино и само аргументованог сучељавања чињеница! Али не како то обично код нас бива – ad hominem! Сва демократичност у лепој нам земљи Србији би се или показала на делу једном таквом отвореном јавном расправом, не политичара него признатих стручњака, или би се пак развејала попут мехурића нечег лепо замишљеног, али још увек далеког од нас.

Наравно да би претходно било пожељно да се, зарад општег добра, разлучи рационално од ирационалног, и то са обе стране. Јер, по речима знаменитог психијатра др Роберта Тореа, „… рационално не лечи ирационално, него само ирационално лечи ирационално, тј. само позитивно ирационално може поништити негативно ирационално. Памет и стручност не лече болесну емотивност, него само добро емотивно и духовно искуство лече рану лошег емотивног искуства“. Дакле, ту свакако видимо и место за Цркву. И колико год се некима чинило да Црква „опет ћути“, такве бих љубазно позвао да дођу у било који наш храм, било где. Нека сами изаберу да ли ће доћи на Вечерње, Јутрење или Литургију. На сваком ће богослужењу чути и ову молитву: За благорастворење ваздуха (у неким преводима: За благо поднебље…), за изобиље плодова земаљских и времена мирна, Господу се помолимо. А како би тек било пожељно да и једни и други окрену табак, па да своје знање, искуство и мудрост примене у правцу разраде једног заиста свенародног плана о могућностима да ова, Богом нам дана, земља Србија буде јединствена земља Европе, па и света, у производњи онога што овде и највише успева, а од чега сви могу и вишеструке користи да имају, а то је – узгајање органске хране и чување нетакнутих, а верујем да их још има, извора чисте и незагађене воде за пиће! Јер то су, у правом смислу, и злато и нафта будућности. И све то без једног јединог грама јаловине!

Још док и не добисмо праве одговоре на права питања, нас све теже притиска и један други проблем, неодвојив од литијума, а то је питање управо поменуте јаловине. Заиста – шта ће бити са толиком јаловином? А та јаловина је неизбежни продукт нашег све јачег ега. А его, лепо нас је томе учио и Јунг, сваки его има и своју сенку. И ово као да је сада не борба у свакоме од нас присутног ега, против ега оног другог, ово је све више налик трагикомичној борби сенки! А свака сенка, зар не, увек заклања светлост. Али читаоче, молим те да застанеш сада. Да ли си се икада упитао какве јаловине већ има око нас, али пре тога и у нама, и шта ћемо и куда ћемо са том јаловином? Ја овде мислим на јаловину која је најпогубнија од свих могућих. Не, није то јаловина од ископавања литијума чија је погубност вероватно несагледива. Јаловина о којој говорим јесте јаловина наших појединачних загађења у осенченим душама и умовима. Не бива, и не може ни бити, да после толико „изрударене“ жучи, покрај толико „ископаних“ страсти, после отрова огорчености, са свих страна, не остану ту покрај нас, а заправо у нама, безбројна јаловишта онога што ће и те како да трује живот и међуљудске односе и када „све ово“ једном прође! А проћи ће. А проћи ћемо и ми. И стаћемо пред Господа. И шта ћемо Му тада рећи? А Бог ће, можда, само тужно ћутати и гледати, како то мудро рече наш Свети Владика Николај, да види „колико Њега има у нама“. Једино и само то. А ненаучене лекције из нашег овоземаљског живота остаће као опомена онима који ће доћи после нас. Можда ће они узети Књигу у руке и тамо прочитати оно што ми нисмо: Запитај стоку и научиће те, и птице небеске и казаће ти. Или се разговори са земљом и научиће те. И рибе ће ти морске приповедати (Јов, 12, 7-8). А шта ако нам се баш тада, у лелујаво и Валовим звуцима оптерећено сећање, однекуд појаве речи са праизвора оне истинске – библијске – екологије: Мало ли вам је што пасете на доброј паши, него остатак паше своје газите ногама својим? И што пијете бистру воду, него остатак мутите ногама својим (Језекиљ 34:18). Како ли ће тек они којима је поверено старање о народним пословима, одговорити на питање које је немогуће избећи, пред лицем Онога Који све види, све чује и све зна: Шта то чујем за тебе? Дај рачун како си кућио кућу, јер више не можеш кућом управљати (Лк. 16,2).

Митрополит Силуан: Србија не би смела да угрози своју животну средину, нити да постане рударска колонија или депонија!

И свима су нам, о смелости, пуна уста еколошких тема и брига, а да притом сви заборависмо оно ненаписано, али у закон екологије уткано, прво и основно правило екологије: Не може загађен човек да чисти земљу, воду и ваздух око себе! Чији ум, чија свест и чија душа, чије мисли и чије речи, а онда и поступци, нису данас, мање или више, загађени? Очистимо прво себе, и све остало ће онда бити много лакше. Овако неочишћени, а споља наизглед „зелени“, само ћемо рафалном паљбом непромишљених речи увећавати јаловишта у нама самима! Један од оних који је правилно схватао, а онда и живео, по законима библијске екологије, а то је увек и само аскетизам, аскетизам као врхунац слободе као умећа спутавања себе зарад користи оног другог, тај свети човек – Свети Теодор Студит, а био је један од најученијих људи из осмог и деветог века, дао нам је најпрецизнију дијагнозу односа човека и природе, рекавши: „Ова дивна плава планета је налик једном гиздавом и сјајном коњу, кога јаше пијани и полудели јахач“. Како је било у његово време, тако је и данас. Мало смо се чему научили. И пијанства и лудости на претек…

(…)

Наслов, скраћивање и опрема: Стање ствари

(Радио Слово љубве, 8. 8. 2024)

Categories: Гостинска соба

Tags: Прота Милош Весин, екологија, литијум