На основу осврта на бројне делатности Народног музеја Лесковац, укључујући и бојење ускршњих јаја, може се закључити да је у питању „ружичаста боја коју многи сматрају најромантичнијом“
Чуваркућа боје пембе (Фото: Стање ствари)
Насловна конструкција на темељу народног говора јужне Србије, кроз питање, евоцира један појам, на који ме је подсетио чланак публицисте Данила Коцића „Ускршња јаја боје пембе“, објављен у Политици о Васкрсу претпрошле године. На основу краћег ауторовог осврта на бројне делатности Народног музеја Лесковац, укључујући и бојење те шарање ускршњих јаја, може се закључити да је у питању: „… ружичаста боја коју многи сматрају најромантичнијом, јер је боја љубави и новог рађања, боја пролећа која односи тмурно време. „Ја си најволем пембе боју, она ми је најсветла“, говориле су старе Лесковчанке.“
Чланак Данила Коцића, „Политика“, 22. 4. 2022.
Реч пембе први пут чуо сам још у детињству, слушајући Прву руковет (Из моје домовине) за мушки хор Ст. Ст. Мокрањца у коју је, у форми контрапункта – дуета тенора и баса уврштена песма „Протужила Пембе Ајша“. Ова тема појављује се и у оквирима љубавне поезије министра правде и државног саветника у влади Обреновића, великог родољуба и националисте, „оца песника“ (синови Милутин, Драгутин, Војислав и Жарко) и сȃмог песника Јована Илића. Према уобичајеној концепцији Илић је преузео три стиха народне песме на које је надовезао сопствене. За сȃму народну песму „Пембе Ајша“ Драган Млађеновић наводи податак да је Вук Ст. Караџић чуо од неких сарајевских Циганки и забележио у Крагујевцу 1823. (Д. Млађеновић: Огледи о српској музици). Кроз стихове ове песме развија се тема несрећне љубави и уговореног брака, карактеристична за патријархалну културу. Након сваког стиха следи „припев“: „Јесʼ тако ми здравља мога, не имала никог свога“ а према карактеру подсећа на неке друге севдалинке, попут „Стаде се цвијеће росом китити“: „Протужила Пембе Ајша: / „Дертлија сам него паша. / Јес… / Како нећу дертли бити / кад ме љута туга мори. / Јес… / Што ја хоћу, не дају ми, / а што нећу намећу ми. / Јес… / И живјет ћу и умрʼјет ћу / наметника љубит нећу. / Јес…“.“ Јован Илић је у свом духу „романизовао“ народну песму о Ајши, која се у његовој верзији одметнула у хајдуке и у гори нашла љубав са пашиним сином – „пашићем“.
Извор: Народни музеј у Лесковцу
Чини се да у наведеној песми појам пембе (са великим „П“) представља део Ајшиног имена (патронимик?) тј. надимак. Овај турцизам, са друге стране, води порекло из персијске културе и означава ружичасту боју цвета памука. Скорашње истраживање мањег обима уверило ме је да у Србији готово никоме није позната ова реч, изузев Врањанаца, који на свадбама и данас играју истоимено коло. У Повардарју такође се играло и игра „Пембе оро“. Међу сарајевским Србима, са друге стране, још увек је доста оних, којима су познати и реч и значење. Проширивање контекста на поље фолклора у овом случају не доприноси прецизнијем тумачењу појма: Пембе коло је тешко довести у везу са ружичастом бојом. Ипак, уколико се урони у примордијалне дубине својстава древних језика, у којима се одређеном речју означава појам кроз његове опажљиве и духовне карактеристике, каквоћу и асоцијативност, можда управо меки покрети играча у колу, мераклиjска „кореографија“ и ограничења покрета услед карактеристичне ношње, повезују коло са памуком. Како било, што се тиче савременог српског језика, кратко разматрање о наведеном појму могло би се закључити изjавом: „Пембе си беше!“.
@serbiafolklore Na snimku je izvođeno kolo Pembe. Snimak je iz Vranje. Pembe se pored Vranja odnosno moderne Juzne Srbije igra jos i u Makedoniji gde ga zovu Pembe oro. #fy #fyp #serbia
Categories: Гостинска соба
Турцизам, пореклом из Персије?
Ко су Персијанци? Шта је говорио Шах Реза Пахлави?