Русија или Путин? Одговор ће нам дати војна која се води између два словенска народа. Путин и његов либерални, олигархијски, антинародни режим, воде руски народ у сигурну пропаст
Никола Н. Живковић (Фото: Соња Ракочевић)
Цео свет већ данима говори о „црном петку“ у Москви, где се 22. марта 2024. догодила једна необична, ретка, неописива трагедија. Тога дана око шест хиљада љубитеља рок музике испунило је познату вишенаменску дворану, како би могла да уживају у концерту руске рок-групе „Пикник“. Већ и сам наслов мога текста говори да овде нешто није сасвим логично и нормално. Како помирити оно „руски“ и „Crocus City Hall“? Име власника „Крокуса“ гласи Аразам Агаларов. Он је милијардер и један од најбогатијих људи у Русији. По националности Азербејџанац. Ово здање изграђено је године 2009, а носи име певача Муслима Магомаева. Он је такође Азербеџанац и био је пријатељ Аразама Агаларова.
Јавност се чуди и чита: Муслим Магомаев, „Crocus City Hall“, Аразам Агаларов, „Picnic“… И који су коментари? Сви би могли да се најкраће и најтачније опишу са свега три речи: „Ну, тогда понятно.“ Преведено на србски, значи да је већини Руса, „после овога, јасно и разумљиво“. Овде нема ниједно руско, словенско име.
А да ли је нама у Србији? Судећи по бројним коментарима у нашим медијима, видим да је мали број разумео ове три руске речи: „Ну, тогда понятно.“ Да помогнем нашој јавности тиме што ћу поменути неколико чињеница: Концерт се одржао 22. марта 2024, дакле, у време Васкршњег поста; рок група „Пикник“ деценијама користи јасне сатанистичке знакове, како у својим наступима, тако и рекламама. Русија преко две године води рат са „колективним Западом“, а истовремено у земљи се одржавају не само концерти, већ Путинова власт жели народ да убеди како се заправо ништа није променило, те да живот тече нормално. Кремљ тврди да није у рату, већ да спроводи „Специјалну војну операцију“ („СВО“). Штампа у Русији рекламира годишње одморе у Турској, Тајланду, на Малдивима, у Јужној Африци или Индији… А истовремено стотине хиљада Руса укопано је на граници са Украјином и стоје под свакодневним ударима америчких, немачких, енглеских, француских и чешких бомби!
Како да Путин пред својим народом објасни и оправда ово стање? Судећи по бројним коментарима из руских медија, он и његов режим доживели су потпуни пораз. Истина, према службеним резултатима недавно одржаних избора, Путин је победио са неких осамдесет одсто гласова. Но, штампа која није под његовим контролом, те информације које имамо преко друштвених мрежа кажу да већина Руса, чини се да је извесно, није гласала за Путина. А ова слика потпуно се уклапа са информацијама које имам, како из слободне руске штампе, тако и од неколико пријатеља који живе у Русији.
Ко размишља политички, односно анализира неки догађај, увек поставља питање: „Cui-bono?“ Дакле, којим политичким снагама може да буде од користи московски догађај од 22. марта 2024, или, како Руси кажу: „Кому выгоден теракт таджиков в Москве?“
Пре него што одговорим на ово питање, важно је да кажем неколико општих примедби. Војна која се води на фронту дугом преко хиљаду километара није рат Русије и Украјине, већ је реч о борби да се створи нови светски поредак. Стари свет важио је од године 1945, од договора на Јалти, кад су силе победнице Другог светског рата (Вашингтон, Москва и Лондон) нацртале нову карту Европе. Рузвелта, Стаљина и Черчила одавно нема, као што од године 1989. више не постоји Берлински зид, а он је био симбол поделе света после Другог светског рата. Ко ће цртати нову мапу света?
А шта долази после пада Берлинског зида? Неки су веровали да је то конац историје јер, ето, сада наводно наступа вечни мир, под потпуном, хиљадугодишњом владавином Сједињених Држава – како је, на пример, проповедао Франсис Фукујама, син протестантског свештеника. Он је, премда по презимену јапанских корена, типичан представник англосаксонског света („WASP“ – white anglosaxon protestant). Вашингтон и Лондон после пада Зида доживели су потпуни тријумф неолибералне идеологије и њеног схватање демократије. Но, Сједињене Државе царовале су светом не хиљаду година, како је веровао Фукујама и амерички естаблишмент, већ мање од две деценије. Можда би временски то могли да уоквиримо са годином 2014, односно уласком Крима у састав Русије? Тријумф Вашингтона и Лондона трајао је, дакле, од 1989. до 2014. Можда је још прецизније ако кажемо да је решавајући догађај у новијој историји света вртоглави привредни успон Кине. Било како, потпуна доминација Сједињених Држава и долара неповратно припада прошлости. Шта после?
Може ли Русија у овоме рату да победи са Путином и његовим режимом? Мој одговор је јасан: не може. Ако не дође до коренитих промена у Кремљу, Русија ће сигурно пропасти, нестати. Покушаћу да образложим своје убеђење.
Изјава директора Спољне обавештајне службе Русије Сергеја Наришкина од 30. септембра 2022. да је Служба „почела добијати информације који могу помоћи руској војсци при спровођењу СВО у Украјини“ (Извор: Взгляд)
Док је света и века, свака власт служила се лажима. То је, чини се, предуслов да опстане било који постојећи режим. Можда постоје и изузеци? За неке сам чуо. Но, такве појаве су веома ретке. Зашто тврдим да је судбинско питање: Русија или Путин!
Пример нам пружа сам председник Русије. Он је у више наврата јавно, пред телевизијским камерама изјавио, како су га „западни партнери преварили“. Кад сам то први пут чуо, просто нисам могао да поверујем. У коме свету живи Путин? Он се отворено и често пред страним и домаћим новинарима жали како „нас обманули“. Рецимо, да су „минские соглашения были подписаны с целью дать Украине время подготовиться к военному противостоянию с Россией“. Да ли је Путин председник неке хуманитарне организације, рецимо, Црвеног крста – или је државник?
Обмана противника постоји хиљадама година. Ваљда је онда сваком јасно да је свака државна пропаганда далеко од правде и истине. Непрестано истицање Путина како се они придржавају међународних договора просто делује досадно, управо и дебилно. Ово се најбоље видело и током дугог интервјуа Путина с америчким новинаром Такером Карлсоном. Путин је дуго објашњавао хиљадугодишњу историју Русије. Кога то интересује на Западу? Никога. Тај интервју је најбоље показао колико Путин уопште не познаје „колективни Запад“. Вероватно су и неки добронамерни коментатори у Америци или Енглеској морали да покажу сажаљење за Путина.
Франсоа Оланд: Ангела Меркел рекла истину – Минск био куповина времена
Путин је по сопственом признању – кратко пошто му је Јељцин предао власт – изјавио да је „највећи либерал у Русији“. Зашто да му не верујемо? Коначно, не би га Јељцин и његови најближи сарадници изабрали за наследника да није савршено одговарао интересима олигарха у Русији и политичкој елити Запада.
Данас реч „либерализам“ нема исто значење као што је имала, рецимо, у XVIII веку у Енглеској или Француској. Данашњи либерални покрет на Западу стоји на управо сасвим супротним принципима. Он се претворио у терористички покрет. Најбољи пример јесте НАТО. Кад се читају главни циљеви те војне организације, и с друге стране погледа шта НАТО ради на терену, на пример у Ираку, Србији, Сирији, Либији, Авганистану, или данас у Украјини, види се да је Запад постао терористичка сила. НАТО данас јавно позива своје присталице, дакле, „либеральное движение в России“, да крене с терористичким акцијама против Русије. Најпознатији њихов „успех“ јесте убиство Дарје Дугин. Или, масакр у Москви од 22. марта 2024! Руска левица, либерали боре се за распад Русије. И Лењин је године 1914. прогласио да је циљ њега и његових бољшевика да Русија доживи војни пораз у Првом светском рату. Успут да приметимо да је Русија не само и данас пуна споменика Лењина, већ Кремљ жестоко критикује режим у Кијеву или неке од балтичких земаља јер уништавају Лењинове споменике! Лењин, љути русофоб, а и данас, ево, постоји „Лењинградска област“.
Путин је напустио тај „прозападни-либерални“ курс не што је променио мишљење. Не, већ зато што су му његови обожавани „партнери са Запада“ јасно рекли: „нама одговара само она Русија какву су водили Горбачов или Јељцин“. Но, Путин је поверовао да ће га то елитно друштво Њујорка и Лондона прихватити као пуноправног, равноправног члана. Поново су га обманули. И сада Путин наступа као човек који се разочарао у вољену особу. Толико ју је волео а она га је, ето, одбацила, преварила! Тек је сада разумео, да Запад жели да све уради како би „можно больше навредить России“ – да што више нанесе штете Москви и њеним државним интересима.
Један коментар на Путинову изјаву да не разуме зашто су Срби мета Запада
Године 2015. у Јекатеринбургу Путин је свечано отворио „Ельцин Центр“, који је постао главна централа русофобске пропаганде. Он се отворено финансира из америчких средстава. У неколико наврата најугледнији руски интелектуалци и уметници слали су петиције Путину да се „Јељцин центар“ затвори. Без успеха. Он и данас, у пролеће 2024, несметано ради!
Анатолиј Чубајс дуго времена још за време Путина заузимао је важне положаје у великим државним фирмама. Дакле, уживао је подршку Путина, а истовремено био у управном одбору америчке банке JP Morgan Chase. Словом, данашњи руски либерали понављају тезе Чадајева да смо „мы ничтожны“. Дакле, појава општеевропска, када говоримо о самопрезиру према сопственој нацији. А он, Петар Јаковљевич Чадајев, масон, западњак, то је казао пре две стотине година. Припадао је интелектуалној елити руског народа. А данас унук бившег дугогодишњег министра иностраних дела Совјетског Савеза Андреја Громика, Алексеј, ужива стипендију Оксфордског универзитета и био је међу првима који су после 24. фебруара 2022. критиковали руску војну акцију у Украјини. До тада је био члан Савета за националну безбедност Русије!
Нисам заборавио текстове великог руског писца и родољуба Едуарда Лимонова, који је писао да „Путин не познаје Запад“, те да ће га зато његови партнери са Запада изиграти, а најближи сарадници у Кремљу искористиће прву прилику да га напусте. Догађаји из године 2014, а нарочито од фебруара 2022. показују да су се Лимоновљеве пророчанске речи обистиниле. Исто можемо да кажемо и за Владимира Жириновског. Сећам се добро телевизијског снимка кад Жириновски говори на неком скупу највиших представника државе да ће се земља наћи пред великим искушењима, јер политичари ове земље не гледају даље од интереса Гаспрома, Росњефта или произвођача никла и алуминијума. Но, водећи медији у Москви исмејавали су га и тврдили да су такви ставови „сумасшедшее, ведь Запад – это цивилизация, это же наш друг“.
Жириновски, Лимонов, економисти Валентин Катасонов и Михаил Дељагин, филмски режисер Никита Михалков и, уопште, бројни руски родољуби из свих слојева друштва деценијама упозоравају да треба радикално променити економску и културну политику земље.
Данас популарност у Русији уживају људи као Марија Захарова, прапраунук Лава Толстоја, или свештеник Андреј Ткачов. После претње Макрона да ће послати две хиљаде француских војника да бране Украјину, Захарова га је подсетила да управо у Русији славе две стотине и десет година како је руски цар Александар Први као победник ушао у Париз. Потпредседник Думе Пјотр Толстој каже: „Мы собираемся убить всех французских солдат, которые придут на украинскую землю.“
Током периода Јељцинове приватизације извршена је пљачка земље јединствена у историји. Баснословног богатства докопало се стотињак породица, а огромна већина руског народа преко ноћи остали су да се боре за голи живот. Такво стање у Русији остало је све до данас, до априла 2024. године. Према процени водећих руских економиста у земљи живи преко 40 процената сиромашних грађана. То су минималне процене.
То је суштина проблема. О свему осталоме писао сам раније и оваква ситуација у Русији није се променило ни до данас, ево, до пролећа године 2024. Тако сам пре седам година текст у ком сам написао: „Кад чујемо неког министра који тврди о ,драстичном смањењу броја незапослених у Србији за протеклих пет годинаʻ, онда можемо да одговоримо само црним хумором: „Тачно, јер су сви незапослени отишли у Немачку, Норвешку, Италију, Енглеску, Абу Даби, Кувајт, Америку, Аустралију, Јапан, Јужну Африку, Нови Зеланд, Русију, Кину, Аргентину. Влада Александра Вучића и Ане Брнабић није ништа дуго већ сервис Соросу и осталим ,невладиним организацијамаʻ, које служе интересима Вашингтона и Лондона, а раде против Србије…“
Слично се догодило и у Русији у фебруару 2022. Народ у Русији је очекивао да ће сада доћи да темељних промена у земљи, до „збијања редова“. Та, земља се налази у смртној опасности! Русији је објављен рат од стране Сједињених Држава и њених сателита. И шта видимо? Док је Путин објавио почетак „Специјалне војне операције“ (СВО“), истовремено стотине хиљада младих људи беже из земље. Створила се колона аутомобила од неколико километара дуга на граници са Грузијом и Казахстаном, а сви авионски летови за Истанбул, Београд или Израел распродани су неколико месеци унапред. Компрадорско-олигархијска класа у Москви од године 1990. није учила младе људе да воле своју земљу. Масовно дезертерство није изазвало велико узбуђење ни код секретара за штампу председника Путина. Масовно дезертерство руска јавност дочекала је као нешто нормално и допустиво. Све је то резултат вишедеценијске антируске политике Горбачова, Јељцина и Путина. Према неким проценама само у Србију за последњих две године стигло је преко две стотина хиљада грађана из Русије. Уместо објаве опште мобилизације и војног стања у земљи, Путин објављује „СВО“!
Зашто Путин није објавио ратно стање у земљи? После две године „СВО“ разлог је јасан. Он и његов режим просто нису способни да мобилишу руски народ. Та, за кога да ратују? За олигархе, за интересе стотињак милијардера, који поседују преко седамдесет одсто богатства Русије. Путин је јавно, у више наврата казао да неће поништити резултате криминалне приватизације из доба Јељцина. Сем тога, нико од милијардера како у Москви, тако и у Кијеву није припадник ни руског ни украјинског народа. И о томе се деценијама ћути.
Овде вероватно и лежи главни разлог зашто Русија није објавила ратно стање и општу мобилизацију, већ се задовољава са „специјалном војном операцијом“. Очевидно да се Путин и његов режим боје да најшире слојеве друштва не захвати „вирус руског националног препорода“, где више не би било места за садашњи ненародни режим који од Горбачова влада Русијом. Изгледа да се Путин и његови најближи саветници управо највише боје оваквог развоја догађаја. Али и Запад. Зато њима и одговара Путин, када већ не могу да поставе неког свог кандидата, рецимо Анатолија Чубајса, Хермана Грефа, Абрамовича или Алексеја Кудрина.
Зашто Русија користи услуге милијардера Романа Абрамовича? То је човек који ужива највеће поверење Израела, даровао је милионе долара Израелу и то од новца који је покрао у Русији. Он је организовао преговоре у Истанбулу у вези с извозом житарица из Украјине. Једино што је тај договор донео Москви било је бескрајно понижење Русије. Уговорио је ослобађање неонациста „азоваца“ и енглеских најамника, које је претходно руски суд на Донбасу осудио на смрт јер су починили злочине против руског цивилног становништва. Москва је Медведчука, милијардера и русофоба, разменила за украјинске неонацисте.
Почетком јануара 2022. путем телевизије Путин је позвао становништво да се масовно вакцинише. Путинов потез није наишао на добар пријем код руског народа. Подршка у народу пала му је на најниже гране од почетка мандата, што ни не чуди, јер је подозривост према вакцини у Русији велика – према анкетама, око шездесет одсто Руса одбија обавезну вакцинацију. Досад је обе вакцине примило свега четрнаест одсто становништва.
Колико је руски народ морално и културно деградирао види се по томе што огромну популарност уживају банални забављачи попут Ивана Урганта, Киркорова, Пугачове, Галкина, рок бенд „Пикник“ и слични. Главни русофоби кијевског режима су Кисељов, Шустер, Макаревич, Ганапољски. Сви су они направили каријеру у Москви и били мажени и пажени од Јељциновог и Путиновог режима.
Како се Кремља односи према Србији? Вест да је године 2017. Владимир Путин подржао Александра Вучића на председничким изборима многе је не само изненадила, него и разочарала. Примити Вучића у Москви неколико дана пред изборе! Вучића, који води политику „ЕУ нема алтернативу“ и склапа споразуме с НАТО. Путин је тиме разочарао огромну већину Срба, који се данас, као и вековима пре тога, уздају у Русију, „као једину силу која може да нас одбрани од крсташа са Запада“. Србију је 26. марта 2017. издала Путинова Русија, као што је то године 1999. урадила Јељцинова Русија. Када Кремљ прича да се неће мешати у предизборну кампању у Србији, то је као да су казали: „Ми вас препуштамо на милост и немилост Немаца и Американаца.“
Никола Н. Живковић: Србију 2017. издала Путинова Русија, као што је то 1999. урадила Јељцинова
Многи наши публицисти одлично познају Србију и нашу политичку ситуацију. Но, веома мали број српских аутора познаје Русију. Ту лежи проблем.
О тој теми написао сам, на руском, два текста. Први је објављен 18. јуна 2014, а други годину дана касније. Успут да споменем, без икакве лажне скромности, да је први прилог имао шеснаест хиљада читања, а други чак тридесет и девет хиљада.
Распадом Совјетског Савеза у најтежем положају нашао се руски народ. Неких двадесет и седам милиона Руса, преко ноћи, постали су странци у својој земљи. Река Руса морала је да напушта своје домове у новооснованим државама бившег Совјетског Савеза, од Кавказа до Балтика. Руски народ често су третирали као окупаторски. Но, Руси су били протеривани и из саме Русије: из Чеченије, Татарстана, Дагестана, Башкиристана. То је било време владавине Горбачова и Јељцина.
Све то ми, Срби, одлично разумемо, јер смо и сами прошли кроз ту голготу. Срби су деведесетих година протерани из Далмације, Лике, Кордуна, Баније, из Славоније, из Загреба, Сарајева, Тузле, Мостара, а 1999. године с Космета.
Године 2000. на власт је дошао Путин. Он је за ових година своје владавине успео да делом поврати углед Русије у свету: Крим је поново руски, руска армија за последњих десетак година поново постала војна сила коју уважава Запад, Асад је и даље, уз руску помоћ, председник Сирије. Но, остали су многи проблеми које Путин, очевидно, није могао да реши. Кључне положаје у привреди, медијима (СМИ), министарству финансија и Централној банци заузимају људи из старог Јељциновог режима. Реч је о неолибералном слоју друштва, о „западњацима“ који су уско везани и зависе од финансијских центара у Њујорку и Лондону.
Владимир Путин (Фото: Getty Images)
Руски народ, као и српски, веома су осетљиви на социјалну правду. Пљачкашка приватизација, извршена у време Јељцина, данас, у доба Путина, није поништена. Социјалне разлике у Русији су огромне. Русија има велики број милијардера, али већина грађана живи бедно. Од сто најбогатијих људи у Русији, колико сам успео да сазнам, само су двојица по националности Руси.
Руски народ живи у огромној већини не само на полуострву Криму, већ и у источним деловима Украјине. Гласали су године 2014. људи Донбаса и Луганска на референдуму, да и они желе да се припоје Русији. Путин и Кремљ издали су сопствени народ. Путин је уместо тога водио Минске договоре. По признању Оланда и Меркел, Запад је водио преговоре како би Украјина добила на времену да се наоружа. Били смо сведоци значајног догађаја године 2014. Путин и његови најближи саветници нису имали никаквих планова да ослободе Крим и припоје га Русији. Добри познаваоци прилика кажу да је „всё произошло в 2014 г. спонтанно“. Претходних година Лимонов је са својом малобројном дружином неколико пута изводио акције у Севастопољу и руском Јужном Сибиру (а који данас јесте део северног Казахстана), те тако скренуо пажњу да се руски народ није одрекао својих територија. Путинов режим не само да није подржао Лимонова, већ је осудио његову акцију.
Никола Н. Живковић: Поводом смрти великог руског писца Едуарда Лимонова
„Руско пролеће“ године 2014. изазвало је опште одушевљење. До тада, 2014, Путинов режим уопште није уживао знатну подршку најширих слојева друштва. Накратко се то све променило, јер су људи разумели да „возвращение исконно русских земель являлись главным мотивом присоединения Крыма“. Зато је огроман део руског народа стао иза Путина. Просто су очекивали да ће после Крима убрзо доћи на ред и ослобођење Донбаса, Харкова, Запорожја, Херсона и Одесе. Реч је о украјинским територијама где је становништво у огромној већини руско. Односно, то су „у историјском погледу исконски руске земље“ („исторически это исконно русские земли“).
Но, цела акција завршила се само присаједињењем Крима. Од 2014. до фебруара 2022. те су области Украјине, Луганск и Донецк, доживеле неописива страдања руског народа. Путину и његовим присталицама било је много важније да воде рачуна о компрадорској олигархијској елити у Москви него о руским националним интересима. Њима је било најважније да се договоре са Зеленским, како би руски гас и нафту могли несметано да преко Украјине продају Немачкој и другим европским државама. Најбогатији људи Русије са страхом су, па и отвореним непријатељством, гледали на „Русскую весну 2014“. Режими у Москви и Кијеву заједничким су снагама уништили „Руско пролеће“. Од 2014. до 2022. не престаје прогон руског народа у Украјини. Нема никакве сумње да председник Русије сноси највећу одговорност.
Зашто већ од године 2014. пасивно и немо посматра геноцид над руским народом у Донбасу? Зашто је Путинов режим тако равнодушан према страдању Руса у Украјини? Одговор је кратак и јасан. Зато што је и данас владајућа елита у Русији совјетска. А главна црта бољшевистичке идеологије је русофобија.
Никола Н. Живковић: Владајућа елита у Русији и данас је совјетска – дакле русофобска
За добре познаваоце прилика у Русији такав развој догађаја није био изненађење. Од Горбачова се цео образовни систем земље и културна политика могу укратко описати овако: „Нам надо быть открытыми для Запада. Но нам надо туда стремиться.“ Укратко, последњих три деценије Русија се налазила под културном окупацијом Запада („в ситуации культурной оккупации со стороны Запада“). Неколико поколења младих Руса васпитавано је по западном систему образовања, „по Болоњи“.
Кијевски режим Порошенка, а нарочито Зеленског био је организован уз помоћ Американаца и Енглеза. Ако Путин прича да је Зеленски преузео власт незаконито, пучем, па зашто га је онда признао. Сада руски медији говоре „западные партнеры его обманули“. И у Кијеву и у Москви владају ненародни режими олигарха-милијардера и власт држе русофоби. Путин и његови најближи сарадници ниједном нису јасно и гласно казали да од фебруара 2022 воде рат, како би заштитили руски народ од страдања и да им је циљ у Украјини „воссоединить ее со всем русским народом“.
Чак ни после 2014. године и присаједињења Крима Русији Кремљ није имао смелости да призна да је Запад непријатељ Русије. Док су из Вашингтона и Лондона редовно стизале недвосмислене поруке да је њихов главни непријатељ Русија, Путин и његови министри наставили су да говоре о „нашим америчким и европским партнерима.“ Дуго су руске елите живеле у илузији да „нас тамо, додуше, не пуштају, али нема везе, упорно ћемо тражити безвизни режим. Као Украјинци“ („нас туда, правда, не пускают, но ничего, мы будем туда настойчиво требовать безвизового режима. Вот как украинцы сейчас себя ведут“). Или, како је тачно формулисао један угледан руски интелектуалац: „Просто мы и наши элиты заклинали себя, что Запад нам не враг.“
Михаил Хазин: Русија стала у Украјини јер се Путин договара са Западом
Од године 2014. украјинска војска бомбардовала је пуних осам година руске градове у Донбасу. Москва их је издала и Русима није преостало друго него да се сами организују и бране. Хиљаде руских цивила је изгинуло, јер је Путин веровао Западу и водио Минске преговоре. Тек је у фебруару 2022. решио да поведе „Специјалну војну операцију“. Ко ће у Москви да одговара за смрт толиког броја Руса? Један од јунака руског отпора на Донбасу јесте Игор Иванович Стрелков. Путинов режим, уместо да га награди као хероја, подигао је тужбу против њега. Позадина гоњена Стрелкова је јасна. Он подсећа Путина и његов режим да су одговорни за смрт и страдања хиљада руских цивила. Од Лењина преко Хрушчова, Андропова, па до Јељцина и Путина Кремљ не престаје да плаши „многонационалну Руску федерацију“ руским национализмом. Но, свако зна да руски национализам никад није постојао.
Када Путин није способан да обрани Русе у Украјини, како онда од њега да очекујемо да обрани Србе? Тако долазимо до неизбежног питања: Да ли ће нам Руси пружити помоћ. Натовски „невладин сектор“ тврди како нам „Руси нису никада помогли“. А ја им одговарам, са питањем: А када нам Руси нису помогли? Да подсетим. Прва дипломатска мисија новоослобођене Србије током Првог српског устанка упутила се у Русију. То веома упечатљиво у својим Мемоарима описује прота Матеја Ненадовић. Енглеска, Француска и Турска водиле су од 1853. до 1856. рат због полуострва Крима. Русија се тада још није опоравила ни војно, а ни економски. Херојску борбу руског војника овековечио је Толстој у својим Севастопољским приповеткама.
Када Русија нама, Србима, није помогла, тада није могла да помогне ни себи. Зато су све приче о томе како нам Руси никад нису помогли потпуно злонамерне или сведоче о елементарном непознавању историјских чињеница. Русија, на пример, није помогла Србима око Анексионе кризе у Босни године 1908, јер просто није била у могућности. Помоћ је могла да стигне само преко Румуније или Бугарске, но обе земље имале су русофобске режиме.
А шта смо ми, Срби, урадили за Русију? Дејан Мировић недавно је објавио одличну студију Русофобија код Срба 1878-2017. Зачудио сам се прочитавши списак угледних Срба који су били не само „западњаци“, него и русофоби. Руси, када нам нису могли помоћи, никада нису били србофоби. Сем тога, кад неко критикује Русе да нам не помажу, заборавља – да ли из незнања или злобе? – да је од године 1917. Русија престала да постоји. Совјетски Савез, међутим, не само да није био исто што и Русија, већ је у својој суштини био русофобски пројекат. Бољшевици с Лењином као свога главног непријатеља прогласили су управо руски народ. Убили су стотине хиљада руских свештеника, интелектуалаца, монаха, уметника, монахиња, порушили хиљаде цркава и манастира. Да ли сте прочитали да су бољшевици убили неког муслиманског хоџу, римокатоличког свештеника или Јеврејина рабина? Можда јесу, појединачно, но Русе су убијали само зато што су били – Руси.
Неколико стотина хиљада руских избеглица из Украјине потражило је спас у Русији. А они су највећа срамота за Русију, јер говоре о немоћи или неспособности садашње власти да одбрани сопствени народ. Да би Кремљ прикрио ову срамоту, руски медији говоре често о „украинских беженцах“ (украјинским избеглицама). Премда је сваком јасно да су то Руси, а не Украјинци.
Пратио сам неколико Путинових конференција за штампу. Одржавају се сваке године најчешће концем децембра. Обавезно до речи дођу људи који припадају „невладином сектору“, а финансирају их САД и ЕУ. То су Ехо Москва, Дожд, Независне новине, и тако редом. Нисам никада видео да је Путин дао реч неком аутентичном представнику руског народа. То је отприлике као да код нас питања председнику постављају само Чанак, Чеда, Беба Поповић, Наташа Кандић, Сабахудин Грухоњић или Соња Бисерко.
Постоји устав Русије, кога су у доба Јељцина писали амерички саветници и он је и даље на снази. У њему се спомињу сви народи Русије сем – руског. До Горбачова, на пример, у Грозном је живело једна трећина Руса. Данас их тамо живи мање од два процента. Казањ, Грозни и остали градови у Русији где су муслимани у већини доживљавају прави грађевински бум. Руски градови, сем Москве, стагнирају. Једном речју, положај руског народа у Русији је понижавајући. Постоје републике унутар Русије и оне поносно говоре о чеченском, дагестанском, башкирском, татарском народу, но нико не говори о руском! Власт као да се боји да употреби реч „руски“ и уместо тога непрестано говоре о „российский граждане“ („грађанима Руске Федерације“).
Није потребно да наглашавам да сам ово написао јер нисам равнодушан спрам судбине Русије и јер сам сигуран да српски народ без подршке Русије нема великих изгледа да опстане у непријатељском окружењу какво данас влада на Балкану и Европи. Једном речју, моја Русија биће она када већински народ слободно буде могао рећи „ми смо Руси“ и кад се држава не буде звала „Руска Федерација“, већ просто – Русија. У данашњем уставу Русије, где би се говорило о „роли русского народа как государствообразующего“, нема ни слова.
Као и у протеклих неколико векова, Запад не даје подршку Украјини из неких високих моралних, хуманитарних идеала – како то често крајње неискрено и лицемерно истичу – већ са циљем да се ослаби и уништи њихов главни непријатељ: Русија. Зато су у протеклих неколико векова увек подржавали, на пример, Отоманску империју кад је ратовала против Русије, или пољске устанке у време када је та земља, дакле Варшавска губернија, била само једна од многих руских области. Данас то чине, разуме се, не да помогну украјинском народу, већ да ослабе Русију.
Зато су из истих разлога Лондон, Вашингтон, Берлин и Париз увек били на страни српских непријатеља: Хрвата, Албанаца или босанских муслимана. Просто су у Србима гледали „непоправљиве русофиле“, дакле оне који нису спремни да воде крсташки рат против Русије. Године 1917. Запад је подржао Лењина, јер је он обећао да ће уништити руски народ. Највећу опасност Запад није никада видео у комунизму, већ се панично бојао да би на развалинама Совјетског Савеза могла да васкрсне Русија, као национална држава руског народа.
Карл Шмит, угледни немачки професор, философ, утврдио је како је у политици најважније да човек зна ко му је пријатељ, а ко непријатељ. Овај рат у Украјини показао је Кремљу ко су му поуздани пријатељи, а ко то нису. Поред „колективног Запада“, војну помоћ Украјини шаљу Израел и Турска. Русија је претходно олако прешла преко неколико турских крајње непријатељских акција. Споменућу два најубедљивија доказа: Турски војни авион „F-16C“ 24. новембра 2015. уништио је руски „Су-24“, који је летео над Сиријом, недалеко до турске границе. Пилот авиона Олег Пешков погинуо је када се спуштао падобраном и то од исламских терориста које – ово није тајна – подржава Турска. У Анкари је 19. децембра 2016. убијен руски амбасадор Андреј Карлов. Страдао је у руској амбасади. Убио га је полицајац Мевлут Алтинташ, а припадао је обезбеђењу самог Ердогана. Ердоган је стигао у Кијев и поздравио је домаћине речима „Слава Украине!“ Ердоган је такође одбио да призна Крим као саставни део Русије. Анкара редовно организује конгресе Кримских Татара и веома бучно захтева њихова национална права. Са друге стране, у Турској живи двадесет милиона Курда. Они немају ни најелементарнија национална права. Било је у Русији немало оних који су упозоравали да са Турском ваља бити опрезан. Она никада у историји није била савезник Русије. Са стајалишта руских националних интереса, било би далеко боље да Москва подржава Курде, и то не само у Сирији, него и у самој Турској.
Највећи руски губитак у људству у току једног дана догодио 17. септембра 2018. године. Тада је погинуло петнаест руских војника. Био је погођен руски извиђачки авион „Ил-20“, снабдевен најмодернијом електроником. Војни руски извори тврде да је то било „током провокације војног ваздухопловства Израела“ („в ходе провокации ВВС Израиля“). Већина погинулих били су висококвалификовани инжењери електронике. Остало је у сећању многих како је службена Русија млако реаговала и на тај велики губитак. Руски генерали били су далеко оштрији у осуди израелског злочина. Сем тога, Израел редовно бомбардује Сирију, а Русија, како се чини, упорно и понизно ћути. Амир Вајтман, шеф либертаријанске фракције Ликуда (Нетанијахуове странке), обећао је крваву освету Кремљу: „Руси ће платити за подршку непријатељима Израела“, викао је на запањеног водитеља РТ-а. „Русија подржава непријатеље Израела. Русија подржава нацисте који хоће да над нама изврше геноцид. И Русија ће платити“, рекао је Вајтман. „Добићемо овај рат. Послије тога, не заборављамо шта радите. Не заборављамо. Доћи ћемо. Обезбиједићемо да Украјина побиједи. Обезбиједићемо да платите за оно што сте урадили. Ви као Русија.“
Међу ретким пријатељима Русије јесу Кина, Иран, Северна Кореја, Сирија – и србски народ, али не и службени Београд. Унутар ЕУ само Будимпешта и Братислава показују жељу за вођењем самосталне спољне политике.
Одакле почети? Пишући о својој земљи, један берлински аутор овако је видео проблем: „Ко данас процењује и размишља о немачкој политици, тај мора или да падне у депресију, дакле постане малодушан, или циничан, или да толико отупи да на концу постане равнодушан… Грађани ове земље уопште не пружају отпор, премда власт непрестано наноси штету немачким интересима, већ, напротив, пружају подршку таквој катастрофалној политици и то тиме што свакодневно показују равнодушност за судбину сопствене, наше државе.“ (Thorsten Hinz: Die Psychologie der Niederlage – Über die deutsche Mentalität; изд. Junge Freiheit, 2011, Берлин, стр. 7). Верујем да управо овим речима можемо да опишемо стање какво данас влада у Русији. Наравно, ово важи и за Србију.
Но, да се вратим на тему овог текста. Путин и његови најближи саветници старали су се да сопственом становништву и свету докажу како је ова „војна операција“ искључиво усмерена против „нацистичког режима“, а не против украјинских грађана. Покушавају да нас убеде да „всё идёт по плану“. Но, како време одмиче све мање људи како у Русији, тако и у свету, верују Путину. Свима је јасно да се руским војним снагама не супротстављају само „малобројни украјински неонацисти“, већ да жилави отпор пружају и знатан број украјинских грађана и то како украјинске националности, тако и руске.
Никола Н. Живковић: Једна књига о немачком менталитету или Самопонижавањем до самопоништења
Неколико сам пута пажљиво слушао интервју заробљених „украјинских војника“. Ево што је један казао: „Ја носим украјинску униформу, но ја говорим само руски. Украјински језик разумем доста добро, но не могу да говорим. Најзад, ја сам Рус.“ Наравно, долази неизбежно питање: Ако си Рус, зашто се не бориш у руској војсци?
Руси који данас живе у Немачкој или Србији казали су искрено што мисле: „Путин и његов режим издали су нас године 2014.“ Од те године Кијевски режим уништава и убија руско цивилно становништво у Донбасу. Кремљ се задовољава „озбиљним протестима“ и „Путин и његово друштво није ништа урадили да нас заштите“.
Американци су са сто пута мање новаца, уз помоћ „невладиних организација“, направили од Украјине државу једнако непријатељски настројену према Русији као Пољска. За то време Кремљ је у време Јељцина, а у великој мери и Путина, прилично пасивно посматрао мешање Вашингтона у кијевску политику.
Пропаганда Кремља све чини да одвуче пажњу од битних проблема земље: „демографической катастрофы“. Већ деценијама демографи упозоравају на катастрофалну ситуацију у земљи. Чак је и руски патријарх Кирил у неколико наврата казао да би руски народ могао до 2060. постати мањина у сопственој земљи.
Илустрација: Џејмс Фергусон
Москва није Русија. Имао сам могућност да пре десетак година посетим села и места између Москве и Нижњег Новгорода. Зачудио сам се беди у којој живи велики број људи. Царује опште малодушје и безнадежност. Просто је несхватљиво да најбогатија земља на свету није способна да сопственом народу омогући живот достојан човека.
Путин се, изгледа, не боји толико Зеленског или Бајдена, већ незадовољства и гнева сопственог народа. Многи московски владари просто су се панично бојали „беспощадного русского бунта“ какав је, на пример, био у 18. веку, а кога је водио Пугачов (Емельян Пугачев).
Веома брзо, већ у пролеће 2022, руски специјалци, уз огромне жртве, заузели су позиције недалеко од Кијева и Чернигова, а у рану јесен стигли сасвим близу Харкова. Слично се недавно догодило и са Херсоном. Одједном је стигла команда из Москве да руска војска мора напустити те позиције због „плановой перегруппировкой“. Пензионисани руски генерал, Леонид Решетњиков, назвао је ствари правим именом: „Бегство из под Киева и Чернигова весной, позорище в Харьковской области в сентябре, теперь вот Херсон – этих эпизодов будут стыдиться, наверное, и будущие поколения через много лет.“ Да, ове епизоде руског ратовања стидеће се и будућа покољења у Русији.
Последице по руски народ биле су катастрофалне. Украјински режим кренуо је у „сафари“ на истакнуте руске патриоте. Москва је буквално „пустила под нож“ хиљаде руских цивила. Нарочито су циљ украјинских полицијских снага били они грађани Украјине који су за кратко време док су се налазили под контролом руске војске примили руске документе и пасоше.
Но, већ досад нанета је огромна штета угледу Русије у свету. Чињеница јесте да руска армија није способна да заштити сопствено становништво у четири нове области које су до јуче биле у саставу Украјине. И не само то. Украјинска војска редовно бомбардује руске градове у самој Русији и врши атентате у самом срцу Русије.
Из свега се види да се „СВО“ спроводи без озбиљне припреме. Компрадорско-олигархијска елита која од Јељцина влада Русијом троши новац на куповину фудбалских клубова у Енглеској, јахти у Монаку, средњовековних замкова у Француској, кућа у Италији, вила и станова у Швајцарској, Лондону, Паризу или Флориди. Милијарде америчких долара и злато деценијама нису у Русији, већ већим делом у банкама и трезорима на Западу. Сједињене Државе и Енглеска просто су тај новац и злато запленили и, како су јавно изјавили, руским новцем намеравају да финансирају рат против Русије. Зато је Русија потпуно војно неспремна дочекала 2022. и изазов Запада. Чим је почела војна операција, један део олигарха побегао је из Русије, пре свега у Израел, Енглеску и Сједињене Државе, а то са новцем украденим у Русији, великодушно помажући украјинску војску.
Ти „руски“ олигарси и највиши државни чиновници имају одличне пословне везе с Лондоном и Њујорком, а немају никакве везе с руским народом. Довољно је да прочитамо неколико изјава Дмитрија Пескова. А он је секретар за штампу председника Путина! Песков је често давао такве изјаве да би човек пре помислио да он заступа интересе Вашингтона, Лондона или Берлина. У свакој земљи Песков би због таквих срамних изјава био одавно не само смењен, већ би против њега био покренут поступак због ширења панике и дефетизма. Но, Песков је и данас и даље на свом високом положају! Зато искрене руски патриоте све гласније говоре да је „смена власти на Украине“ могућа тек кад дође до смене власти у самом Кремљу. Дмитриј Песков је познат по својим либералним погледима и изјавама. А то у руском случају значи да припада „прозападном“ крилу владајућих структура у држави.
Ево неколико примера. Одмах на почетку „СВО“ Песков је, пошто је Иван Ургант дезертирао у Израел, изјавио: „У нас есть люди, которые испугались. Кто-то из них уехал, сказал, что едет в длительный отпуск… И они не являются врагами государства“. За разлику од муслимана, Чеченца Рамзана Кадирова, који је такве људе назвао правим именом – дезертери и издајице, Песков брани Урганта, Ксенију Собчак, Дмитрија Муратова, Алексеја Венедиктова, Галкина и Пугачову. Сви ти људи из „шоу бизниса“, који већ деценијама загађују културну климу у Русији, године 2022, чим су стигли у Израел, истакли су се русофобским изјавама. А Песков, видимо, њих брани!
Песков је такође изјавио да повлачење „российских войск из Киевской области был жестом доброй воли“. Песков је заборавио да каже да је „гест добре воље“ стајао живота стотине руских грађана који живе у Украјини. Дочекали су руске војнике са хлебом и сољу, да би их кратко после тога ти исти војници препустили на милост и немилост окрутним украјинским полицијским снагама. Велики број Руса у Украјини сакупио је хиљаде потписа и тражио од Путина да смени Пескова. „Считаем Дмитрия Пескова олицетворением ,пятой колонныʻ в России, которая пособничает информационной войне против РФ и деморализации наших военных“, каже се у петицији. Без успеха.
Од 24. фебруара 2022. до конца новембра 2022. у Израел је отишло близу четрдесет хиљада руских држављана. Велики број дезертера нашао је уточиште и у балтичким земљама, али и у државама ЕУ. Њима материјалну и правну помоћ пружају невладине организације као Открытая Россия Ходорковског, Форум Каспарова, а сасвим отворено ангажоване су обавештајне службе Сједињених Држава и Велике Британије.
Годинама са Запада слушамо како су слобода штампе, либерална економија и „отворено друштво“ главни предуслови да се „источноевропске земље придруже цивилизованом делу света“. Америчко бомбардовање Србије 1999, те људи који од октобра 2000. године, уз помоћ Вашингтона и Лондона, владају Србијом, показали су да су управо ти „либерали“ главни заступници насиља и терора. Ово се јасно видело и на примеру кијевског режима 2014, као и код либералне опозиције у Русији 2022. У свим споменутим земљама иза „невладиних организација“ – које красе хвале вредна имена попут „промовисање демократије“, „борба против корупције“, „борба за људска права“, „покрет за равноправност жена“ или „Покрет за родну равноправност“ – у већини случајева стоје обавештајне службе Сједињених Држава и Велике Британије. Све те „невладине“ организације, финансиране од стране Запада, подло се сакривају иза социјалних и хуманитарних пројеката, и том „благотворительностью“ настоје да нас униште тако да наше традиционалне вредности и љубав према сопственој земљи, любовь к Родине, представе као нешто превазиђено, штетно, па чак и криминално.
Да се вратим наслову овога текста, дакле, масакру у Москви од 22. марта 2024. Терористи нису изгледали као типични исламисти. Није било самоубилачког активирања бомби, ни повика „Алаху акбар“. Посетиоци су рекли да су, кад су хтели изаћи из зграде, сва врата била закључана. Међутим, терористи (који су дошли после почетка концерта) су ушли без видљивих проблема и, што је још загонетније, изашли кад су завршили своју крваву работу. Значи да су или имали кључ или помоћнике у обезбеђењу зграде. А обезбеђење практично није ни постојало. Како је то могуће?
После атентата у Москви, јавност је почела да говори о стварним проблемима данашње Русије. А пре свега о мигрантима. Као што је познато, већина терориста рођени су у Таџикистану. У Русији данас живи око петнаест милиона миграната, а већина њих долазе из исламских република бившег Совјетског Савеза. Изгледа да оваква либерална, неконтролисана политика доласка странаца сасвим одговара једино интересима Олигархата и самога Путина. То је просто у политика која наставља да спроводи бољшевистичку дерусификацију Русије. Јевтина радна снага из Таџикистана, Киргизије или Узбекистана увећава профит милијардерима из Русије, укључујући и „друзей и соратников президента Путина“.
Одавање поште страдалима у терористичком нападу на Крокус сити хол (Извор: РНЛ)
Кому не одговара овај атентат? Јасно је да овај терористички напад не одговара интересима Путина и његових пријатеља, милијардера. Да ли је потребно спорити се о таквим очевидним стварима, или како Руси кажу, „начнёшь спорить с дураком – дураков станет двое“.
Млади руски војници враћају се са фронта и сведоци су како гомила миграната, муслимани из Централне Азије, вређају, пљачкају и силују њихове жене. Стигли су из Таџикистана, Узбекистана, али и из Чеченије и Дагестана, где их у школама уче о „стогодишњој руској окупацији“. Када странац путује Русијом примећује како је сваке године годишње „све више етничких енклава под покровитељством органа власти“ („создаваемых этнических анклавах при подкупе правоохранительных органов“). Поставља се питање за руског човека: „Сколько он еще будет это терпеть?“
Путин одговара интересима Вашингтона и Лондона. Путин слуша налоге из Светске здравствене организације. У разговору с једним Русом, данас грађанином Београда, чуо сам следеће: „Как стыдно за страну! В Китае население более миллиарда! И страна развивается как на дрожах ! Красивая, упакованая, богатая! И наша страна! В разрухе в грязи в нищете! Погрязшая в беззаконии и воровстве! И конца этому не видно!“ („Каква срамота за државу! Кина има више од милијарду становника, и развија се муњевито. А наша држава? У рушевинама, прљавштини и сиромаштву! Огрезла у безакоњу и лоповлуку! И не види им се краја!) Зато што воли Русију, а осећа се немоћан да било што промени, стигао је, ето, у Србију.
Георгиј Костенко: Путин не сматра СВО борбом добра и зла, светим или метафизичким ратом
Русија или Путин? Одговор ће нам ускоро дати сама војна, која се води између два словенска народа. Путин и његов либерални, олигархијски, антинародни режим, то је данас више него сигурно, воде руски народ у сигурну пропаст. Да ли ће нова елита, која се рађа у овоме рату, бити способна да спаси Русију и да обори русофобски режим у Кремљу? Одлично је приметио Никита Михалков, да „СВО нам послал Бог“. Слажем се са Михалковим, да се ова нова Русија бори и за цео свет који се држи старих, проверених, традиционалних вредности и истовремено јесте и „против сатанизма глобального“.
На крају овог текста да наведем неколико „светлих примера“. Поред Крима, део Русије постали су Доњецк, Луганск, Запорожје и Херсонска област. У позитивне појаве свакако спада и бежанија стотина хиљада људи који углавном припадају либералном, прозападном слоју становништва. Тиме се Русија за кратко време, без примене силе, ослободила „пете колоне“. Пале су маске лицемерног Запада, али и многи у Русији, из либералних кругова „срывали маски, многие из них тут же убежали за рубеж“. Да такви беже, то је добро за Русију. А „пета колона“ у ратним условима може да буде опаснија за државу него и најјачи спољни непријатељ. Вредно је споменути да је Дума пре неколико дана изгласала закон о забрани LGBT пропаганде. Недавно је приказан филм Александр Невский, где гледаоци могу чују песму „Вставайте, люди русские!“ руског композитора Сергеја Прокофјева.
Данас, благодарећи непријатељима руског народа, најзад постоји реална могућност да земља постане „нормална“, односно да води рачуна о националним интересима руског народа, као и свих осталих који вековима живе у тој огромној држави. Ово је јединствена историјска прилика да се разједињени Русский мир (Руски свет) поново уједини: Русија, Украјина и Белорусија. А да би та победа била дуготрајна и потпуна, нису довољне војне победе. Историја показује да се главна битка увек води на пољу културе. Мобилизацију не само војника, већ пре свега народног духа могуће је постићи само упорном борбом. Главну улогу игра просветительская работа, како су то веома добро знали и руски уметници у XIX веку. Без препорода у култури нема васкрса руске државе.