Да би се Библија разумела мора јој се приступити чиста срца и мора вам бити дата способност разумевања. И онда, када се загребе испод површине, нестаје оно што је Паскал назвао „привидна противречност Јеванђеља“
Рођење Господа Исуса Христа, фреска, рад сестринства ман. Градац (Извор: Наука и култура)
Први пут објављено 9. 1. 2008. на сајту НСПМ-а
Недавно се на сајту Пешчаника, као нека врста божићне античеститке, појавио текст Ричарда Докинса[1] „Happy Newton Day!“[2] Уместо прослављања Христовог рођења, Докинс је срећан што има и других опција – може се славити/честитати рођендан Исака Њутна![3] Овом приликом нећемо улазити у то да је, по свему судећи, и сам Њутн славио Христово рођење („Исак Њутн је написао више о Библији неголи о законима природе“[4]) – јасно је да свако има право да слави и прославља шта год хоће: један коментатор[5] Докинсовог текста написа да је на Божић по грегоријанском календару рођен оснивач Пакистана Мухамед Али Џина (Mohammad Ali Jinnah), па следеће године Докинс може да честита (и) „Happy Jinnah Day“! Но, када се Докинс одмакне од причице о томе шта славити на Божић и почне да цитира (тј. „раскринкава“) Библију, ствари престају да буду наивне.
КАКО ДА БИБЛИЈА НЕ БУДЕ У ПРАВУ: Ништа лакше од тога – узмите да читате Св. писмо наоружани жељом да вам не буде јасно а разоружани знањем и било каквим тумачењем. Поред тога, да би се Библија разумела, мора јој се (верујемо) приступити чиста срца и мора вам бити дата способност разумевања. И онда, када се макар мало загребе испод површине, нестаје оно што је Паскал назвао „привидна противречност Јеванђеља“. За ову прилику узећемо два Докинсова „раскринкавања“, две ствари које се односе на Христово рођење.
Икона Рождества Христовог, рад је Иконописачке радионице Манастира Васкрсења Христова: Света царица Теодора заштитница икона, Епархија бачка
ДОДАТО У ПРЕВОДУ? Докинс пише: „Наши вероучитељи су могли да пробуде нашу знатижељу признањем да је хебрејска реч за младу жену игром случаја у грчкој Септуагинти погрешно преведена као девица. То је разумљива грешка, сетите се енглеске речи ‘maiden’ [која означава девојку, неудату жену, али и девицу – прим. прев.]. Благо речено, та мала грешка у преводу произвела је последице преко свих очекивања.“ На жалост љубитеља лаких решења, овде ствари нису самообјашњавајуће, па ћемо морати да убацимо мало теорије:
– Септуагинта (или превод Седамдесеторице) је најстарији јеврејски превод старозаветних књига на грчки језик, прављен за Јевреје у дијаспори; битан је податак да је завршен најмање сто година пре Христа, те да су преводиоци „Јевреји […] упућени у рабинске традиције, у пророчко-апокалиптичку књижевност, и, пре свега осталог, у месијанску проблематику свог доба“[6].
– Реч је о стиху из старозаветне Књиге пророка Исаије: „Зато ће вам сам Господ дати знак; ето дјевојка ће затрудњети и родиће сина, и надјенуће му име Емануило“ (Исаија, 7:14)[7], на који се позива јеванђелист „Ето, дјевојка ће зачети, и родиће сина, и надјенуће му име Емануил, што ће рећи: С нама Бог“ (Мт. 1:23).[8]
(Извор)
– Када (без имало двојбе!) Докинс каже да је превод погрешан, он заправо мисли да каснији јеврејски преводиоци Акила, Симах и Теодотион, који су преводили Стари завет на грчки најмање сто година после Христа, уместо речи „девојка“ (у значењу девица) стављају „млада жена“. Но, друга страна медаље би могла гласити да су ови Јевреји, после рођења Христовог, постали заинтересована страна, а да превод Седамдесеторице није „оптерећен каснијим спекулацијама“ (о. Зоран Ђуровић); речима св. Јована Шангајског: „Новим преводом они су хтели показати да хришћани на основу неправилног превода […] мисле да припишу Марији нешто сасвим немогуће – зачеће без мужа, док се у ствари, кажу они, Христово зачеће и рођење ничим не разликује од зачећа и рођења осталих људи.“[9]
– Ако вам до сада није превише било јасно, онда да још мало закомпликујемо филологијом: Јевреји имају две речи које се односе на девице – „алма“ (коју је употребио Исаија, значи и „млада девојка“) и „бетула“ (чије је једино значење девица). Свега овога не би било – могао би да помисли неко – да је Исаија употребио реч „бетула“, али они који имају више искуства са оспоравањем Христа знају да би онда као проблем искочило нешто сасвим друго! Узгред, „Исаија испред ‘алма’ употребљава одређени члан ‘ха’, који треба да истакне, односно конкретизује ову именицу, па је стога треба превести са ‘Девица’. Реч је о конкретној и стварној Девојци.“[10]
Дакле, из саме јеврејске речи „алма“ не исходи неопозиво да је реч о „девици“, али како онда научник Докинс без сумње закључује да је то била грешка?! Ван саме филологије (и вере), почетак Исаијиног стиха гласи „Зато ће вам сам Господ дати знак“ (подвукао А. Л.) – какав би знак било то што би затруднела млада жена, и то још с неким? Још и више, без обзира на преводе – „било да стоји ‘млада жена’ или ‘девица’, треба разумети да се ова реч односи на невину девојку која ће родити да би то заиста био чудотворан знак.“[11]
ИЗ ДОМА, АЛИ ЧИЈЕГ? Друго место из текста Ричарда Докинса на које ћемо обратити пажњу гласи:
„И да збрка буде већа, Матеј и Лука, иако се једино у њиховим јеванђељима тврди да Исус нема земаљскога оца, налазе Давида међу Исусовим прецима, и то преко Јосифове, а не Маријине лозе (додуше, листе предака кроз које се линија наследства провлачи су им врло различите, као и број тих предака).“
Опет ћемо морати да уведемо неколико помоћних тврђења и објашњења, да бисмо показали да збрка није баш тако велика (ако је уопште и има):
– На више места у Старом завету стоји да ће „Христос доћи од сјемена Давидова“ – у једном од њих каже се: „Закле се Господ Давиду у истини, од које неће одступити; од порода твојега посадићу на пријестолу твојему“ (Псалми, 132:11). Ако Исус и долази из дома Давидова, како онда није дат Маријин родослов, будући да му Јосиф није стварни отац?
Праведни Авраам и прaведни/покајани разбојник у рају, живопис у ман. Грачаница (Извор: Википедија
– Богородичнин родослов се не даје јер није било уобичајено (неки аутори тврде да је чак закон забрањивао[12]) да се родослов изводи по женској линији.
– Канонска Јеванђеља не дају много појединости о Богородици. Из апокрифног „Протојеванђеља Јаковљевог“[13] може се сазнати да су Маријини родитељи били Јоаким и Ана, и да су једину (обратите пажњу на ово повлачење) кћи добили у својим позним годинама.
– Видели смо да је Марија била једино дате, самим тим је и наследница; погледајмо сада Књигу о бројевима (Четврта књига Мојсијева, 36:6-9), подвлачење наше:
„Ово заповједи Господ за кћери Салпадове и рече: нека се удаду за кога им буде воља, али у породици племена својега нека се удаду. / Да се не би преносило нашљедство синова Израиљевијех од једнога племена на друго; јер ће синови Израиљеви држати сваки нашљедство племена отаца својих. / И свака кћи у племенима синова Израиљевијех којој допадне нашљедство, нека се удаје за кога из породице племена оца својега, да би синови Израиљеви држали сваки нашљедство отаца својих, / Да се не би преносило нашљедство од једнога племена на друго, него сваки из племена синова Израиљевијех да држи своје нашљедство.“
Дакле, свака наследница удаје се за припадника свог племена, из чега непосредно исходи да, ако је из Јосиф из Давидовог племена онда је из тог племена и Марија.
КОЛЕНО И ОСТАЛО: Ако још погледамо Бројеве 36:11 (подвлачење опет наше):
„Јер Мала и Терса и Егла и Мелха и Нуја, кћери Салпадове, удадоше се за синове стричева својих“ – неће нам бити тешко да прихватимо становиште да су се наследнице удавале за исто колено, из чега би непосредно исходило да Јосифов родослов тачно прати Маријин.
На крају, али не и најлакше за разумевање, остаје прича о разликама између Матејевог (Мт, 1:1-16) и Лукиног јеванђеља (Лк, 3:23-38).[14] Неки аутори[15] сматрају да је Матеј изложио Јосифов а Лука Маријин родослов, али – ван оног горе реченог – Лука наводи да је „Исус син Јосифа, сина Илијева“ а ваљда би требало да се уместо „Илијева“ наведе „Јоакимова“, оца Богородичиног! Боље објашњење, по нама, налази се у „Црквеној историји“ Јевсевија Кесаријског:
„Имена поколења у Израиљу наведена су или по природи или по закону; по природи када је постојало прејемство законитих синова, а по закону када по смрти бездетног брата, његов брат своме детету даје име умрлога оца. Тада још не беше јасне наде у васкрсење, и будуће обећање сматрали су изводљивим ако би име умрлога давали детету, сматрајући да ће то име на тај начин бити сачувано заувек. Зато међу онима који су поменути у родослову, неки су били законити наследници својих очева по природи, док су други били рођени од једних отаца, а носили су имена других. Такође помињу и стварне очеве и оне који им беху као очеви, и на тај начин, ни једно ни друго Јеванђеље не греше, наводећи имена и по природи и по закону. Потомци Соломона и Натана преплећу се међу собом управо због постојања бездетних људи као и других бракова, те је и једне и друге могуће сматрати за децу наведених родитеља (очева). Обе повести су потпуно правилне, и долазе до Јосифа правим путем мада он понекад изгледа веома кривудаво.“[16]
Јевсевије, такође, помиње и да „Матеј наглашава: ‘Јаков роди Јосифа’, а Лука казује да је он био син Јосифов, Илије, Мелхије. Немогуће је јасније назначити рођење по закону, и Лука, говорећи о подобним рођењима, ипак избегава реч ‘родио’, мада у свом набрајању долази до Адама и Бога.“[17]
ИЗ ДОМА НАУКЕ: Ричард Докинс би морао, као научник, да понуди и другу страну приче, чији смо део овде изнели (макар за домаће антитеисте); наравно, ако зна нешто о томе. Јер, колико чувене речи „многе књиге нису опасне, опасна је само једна“[18] важе за праву Библију толико стоје и за Докинсову „атеистичку Библију“.
Опрема: Стање ствари
Categories: Осматрачница Александра Лазића
U drevnom Izraelu podrazumevalo se da je devojka=devica i kao takve su stupale u brak. Devojke su postajale ženama-smatrale se ženama tek kad bi konzumirale brak (1 Mojsijeva 2:24). Njihov ulazak u zajednicu sa muškarcem, a da nisu bile nevine-device smatrao se bludom i posledice takvog postupanja bile bi kamenovanje na smrt:
Ko se oženi, pa mu žena omrzne pošto legne s njom, Pa da priliku da se govori o njoj i prospe rđav glas o njoj govoreći: oženih se ovom, ali legavši s njom ne nađoh u nje djevojaštva; Tada otac djevojčin i mati neka uzmu i donesu znake djevojaštva njezina pred starješine grada svojega na vrata, I neka reče otac djevojčin starješinama: ovu kćer svoju dadoh ovomu čovjeku za ženu, a on mrzi na nju, I dade priliku da se govori o njoj rekav: ne nađoh u tvoje kćeri djevojaštva; a evo znaka djevojaštva kćeri moje. I neka razastru haljinu pred starješinama gradskim. Tada starješina grada onoga neka uzmu muža njezina i nakaraju ga, I neka ga oglobe sto sikala srebra, koje neka dadu ocu djevojčinu zato što je iznio rđav glas na djevojku Izrailjku, i neka mu bude žena; da je ne može pustiti dok je živ.
Ali ako bude istina, da se nije našlo djevojaštvo u djevojke, Tada neka izvedu djevojku na vrat oca njezina, i neka je zaspu kamenjem ljudi onoga mjesta da pogine, zato što učini sramotu u Izrailju kurvavši se u domu oca svojega. Tako izvadi zlo iz sebe. (5. Mojsijeva 22:13-21)
Za verujuće ljude nema nikakve sumnje da se stih: „Zato će vam sam Gospod dati znak; eto djevojka će zatrudnjeti i rodiće sina, i nadjenuće mu ime Emanuilo“ (Isaija 7:14), odnosi na Mariju koja neznavši za muža zatrudnje Isusom: odgovarajući anđeo reče joj: Duh Sveti doći će na tebe, i sila najvišega osjeniće te; zato i Ono što će se roditi biće Sveto, i nazvaće se Sin Božij. (Luka 1:35)
I, kao što je priznato, velika je tajna pobožnosti: Bog se javi u tijelu, opravda se u Duhu, pokaza se anđelima, propovjedi se neznabošcima, vjerova se na svijetu, uznese se u slavi. (1 Timotiju 3:16)
O rođenju telom i rođenju Duhom:
Upita Gospod nepokorne Judeje Govoreći: šta mislite za Hrista, čiji je sin? Rekoše mu: Davidov. Reče im: kako dakle David njega DUHOM naziva Gospodom govoreći: Reče Gospod Gospodu mojemu: sjedi meni s desne strane, dok položim neprijatelje tvoje podnožje nogama tvojima?
Kad dakle David naziva njega Gospodom, kako mu je sin? (Matej 22:42-45)
Kako će Isus biti sin Davidov kada su mu izlasci od početka od večnih vremena:
A ti, Vitlejeme Efrato, ako i jesi najmanji među tisućama Judinijem, iz tebe će mi izaći koji će biti gospodar u Izrailju, kojemu su izlasci od početka, od vječnijeh vremena. (Mihej 5:2);
i kada je kroz Nj svet stvoren svet:
U početku bješe riječ, i riječ bješe u Boga, i Bog bješe riječ. Sve je kroz nju postalo, i bez nje ništa nije postalo što je postalo. U njoj bješe život, i život bješe vidjelo ljudima. Bješe vidjelo istinito koje obasjava svakoga čovjeka koji dolazi na svijet. Na svijetu bješe, i svijet kroza nj posta, i svijet ga ne pozna. K svojima dođe, i svoji ga ne primiše. A koji ga primiše dade im vlast da budu SINOVI BOŽIJI, koji VJERUJU u Ime Njegovo. Koji se NE RODIŠE OD KRVI, ni od volje tjelesne, ni od volje muževlje, NEGO OD BOGA. (Jovan 1)
Dalje Gospod govori gordljivim Judejima:
ZNAM DA STE SJEME AVRAAMOVO; ali gledate da me ubijete, jer moja besjeda ne može u vas da stane. (Jovan 8:37); i još: KAD BISTE VI BILI DJECA AVRAAMOVA, činili biste djela Avraamova. (Jovan 8:39)
Da li ovde Gospod govori krvnim potomcima Avraama (od kojeg je i car David) da oni verom, delima i Duhom nisu deca Avraamova, a samim time ni Davidova?
Isus govori Nikodimu: zaista, zaista ti kažem: ako se ko ne rodi vodom i Duhom, ne može ući u carstvo Božije. Što je ROĐENO OD TIJELA, TIJELO JE; a što je ROĐENO OD DUHA, DUH JE. (Jovan 3:5,6)
Gospod je izabrao Sion:
Jer je izabrao Gospod Sion, i omilje mu živjeti na njemu. (Psalam 132:13)
Nego izabra koljeno Judino, goru Sion, koja mu omilje. (Psalam 78:68)
Ali David uze kulu Sion, to je grad Davidov. (2 Samuilova 5:7)
I svaki koji prizove ime Gospodnje spašće se; jer će na gori Sionu i u Jerusalimu biti spasenje, kao što je rekao Gospod, i u ostatku koji pozove Gospod. (Joilo 2:32), analog: Isaija 46:13; Avdija 1:17;
Zato ovako veli Gospod Gospod: evo, ja mećem u Sionu kamen, kamen izabran, kamen od ugla, skupocjen, temelj tvrd; ko VJERUJE neće se plašiti. (Isaija 28:16)
Kako razumeti: Zakle se Gospod Davidu u Istini, od koje neće otstupiti; od PORODA tvojega posadiću na prijestolu tvojemu.
i
Ako sinovi tvoji uščuvaju zavjet moj i otkrivenja moja kojima ću ih naučiti, onda će i sinovi njihovi dovijeka sjedjeti na prijestolu svom. (Psalam 132:11,12) ?
Sinovi Davidovi-telesno sjeme njegovo- nisu sačuvali otkrivenja Božija, prvi je Solomun posrnuo jer mnoge neznabožačke žene zanesoše srce njegovo, a dalje su mnogi sinovi-potomci Davidovi grešili služivši đavolima zašto ih je Bog udario rukom careva drugih naroda, davši Jerusalim i grad Davidov-Sion u ruke stranim vojskovođama čime su sinovi Davidovi postali robovi, ne samo greha, nego doslovce u fizičkom smislu.
Dakle, ti telesni potomci Davidovi koji ne imaše VERU i DUH Davidov, ne nađoše se dostojni da sede na prestolu Davida oca svojega.
A Gospod reče:
Jednom se zakleh svetošću svojom; zar da slažem Davidu? Sjeme će njegovo trajati DOVJEKA, i prijesto njegov kao sunce preda mnom; (Psalam 89:35,36)
Samo DUHOVNO seme Božije može trajati večno, a sadašnje nebo i zemlja proći će:
Jer svaki koji je rođen od Boga pobjeđuje svijet; i VJERA je naša ova pobjeda koja pobijedi svijet. (1 Jovanova 5:4)
Judejski car David bijaše Božiji čovek sa DUHOM Božijim kojim je proricao i hvalio Gospoda i od DUHOVNOG poroda-VERE Davidove ,Gospod Bog po milosti svojoj dade spasenje svakom koji prizove Njegovo Sveto Ime SVETIM DUHOM BOŽIJIM.
I biće da će se svaki spasti koji prizove ime Gospodnje (Djela apostolska 2:21)