Прекретница се може постићи само снабдевањем руских снага савременим средствима ратовања, што није лак задатак. Мало је вероватно да ће Русија успети с јефтиним политичким, војним и индустријским решењима

Руслан Пухов (Извор: Дзен)

(Русија у глобалној политици, 23. 2. 2024)

На почетку треће године руске специјалне војне операције (СВО) у Украјини може се констатовати да су догађаји с почетка фебруара 2022. године, као и сваки велики рат у последњих неколико векова, довели до краха многих идеја, теорија и ауторитета на политичком и војном плану. Иницијатори, главни учесници и посматрачи са свих страна добили су и видели нешто што нису планирали ни очекивали

Две године непријатељстава оцртавају обрисе револуционарних промена у војним питањима, можда предодредивши облик рата и ратовања за цео XXI век.

Пропали Дунав

Враћајући се на почетак, можемо закључити да је план похода заправо предвиђао прво специјалну, а друго војну операцију, и претпостављао да се проблем може решити без великих војних операција и организованог војног отпора. Будући историчари одговориће зашто је Москва сматрала могућим спровођење таквог сценарија, посебно узимајући у обзир чињеницу да су Оружане снаге Украјине већ од 2014. године водиле непрекидни „мали“ рат у Донбасу. Сам план СВО је препознатљив и, у ствари, репродукован совјетски план за слање трупа у Чехословачку 1968. године, познат као Операција Дунав. То је одговарало главним елементима плана СВО, укључујући освајање престоничког аеродрома десантним снагама с накнадним пребацивањем ваздушно-десантних јединица ради блокаде главног града и масовним брзим маршевима оклопних и механизованих јединица ка великим градовима ради блокаде, и накнадно брзо „чишћење“ од стране снага „лаких јединица“, специјалних снага и специјалних служби.

Разлика између околности Дунава и операције од фебруара 2022. није била само у томе што су политички врх Украјине и команда њених оружаних снага пружили отпор. Дунав је извршила моћна мобилисана група трупа Организације Варшавског пакта, знатно надмоћнија од снага Чехословачке народне армије. Иницијатори СВО одлучили су да пошаљу војску у државу која је по површини много већа од Чехословачке, користећи ограничене снаге процењене на око сто осамдесет пет хиљада људи (укључујући већи део руских копнених и ваздушно-десантних снага) или око сто четрдесет батаљонских тактичких група. Чак и с мобилисаним снагама ДНР и ЛНР (још око сто десет хиљада), било је то мање у односу на оружане и снаге безбедности Украјине, које су већ биле делимично мобилисане. Мобилизација приоритетне резерве, која је у Украјини почела дан пре почетка СВО, која је за неколико дана попунила Оружане снаге Украјине са сто педесет хиљада војника с искуством у борбеним дејствима у Донбасу и омогућила комплетирање главних бригада на првој линији, учинила је однос снага потпуно неповољним по Русију.

Под овим условима, исход прве етапе СВО био је одређен искључиво односом снага. Руске групе расуте у осам праваца брзо су заустављене и принуђене да се укључе у борбе с бројчано надмоћнијим непријатељем. На северу су главне ударне групе снага СВО, крећући се из Белорусије преко Припјатских мочвара и са руске територије преко Сумске и Черниговске области, стигле до Кијева, али га нису успеле блокирати (камоли заузети), ни обезбедити комуникације. Десант на Гостомељ, у условима жестоког отпора и артиљеријског гранатирања, претворио се у замку. У правцу Харкова трупе су заустављене на прилазима Харкову и на граничној линији. Покушаји на брзину мобилисаних и недовољно опремљених снага ДНР (Доњецке народне републике, нап. СтСт) и ЛНР (Луганске народне републике, нап. СтСт) да потисну украјинске снаге укопане од 2014. године са линије борбеног додира у Донбасу били су неуспешни. Немогућност сузбијања украјинске противваздушне одбране оштро је ограничила ефикасност руске авијације на целој линији фронта и територије Украјине, лишавајући Оружане снаге Руске Федерације једног од главних адута.

Највећи успеси постигнути су на југу, и само тамо, где су, по свему судећи, радили  неки „наши људи“, агенти „спавачи“ и присталице Русије. То је омогућило трупама које су напуштале Крим да за неколико дана заузму територију Херсонске и јужне делове Запорошке области, уз минималан отпор оружаних снага Украјине, на истоку да стигну до Мариупоља, а на западу да развију офанзиву према Николајеву и заобилазећи га са севера до Одесе. Међутим, овe двe главне тачке црноморског региона нису заузете. Десантне бродове с морнаричким снагама, састављене из све три европске флоте Ратне морнарице Русије, зауставиле су мине и „неочекиване“ противбродске ракете украјинске производње „Нептун“. Оружане снаге Украјине, консолидовавши се на копну, брзо су зауставиле напредовање руских снага из Николајева и Вознесенска, одбацивши их до средине марта на границу Херсона и Николајевске области.

Русија се нашла у стању рата великих размера на огромном фронту с бројним и добро наоружаним непријатељем, у чију помоћ су притекле све западне силе, уводећи невиђене економске санкције и започевши масовне и све веће испоруке оружја Кијеву.

Најпроблематичнији је од самог почетка био кијевски правац, где је група јединица из два војна округа оружаних снага РФ „посађена“ у шумама и мочварама око Кијева без видљивих изгледа за њихово ефикасно коришћење и са сталним ризиком по комуникације на шумским путевима кроз Сумску и Черниговску област, која је остала под контролом кијевских снага. Те јединице нису биле довољне за заузимање Кијева, чак ни његово стављање у окружење и држање под опсадом. Углавном, само изузетна спорост и недостатак предузимљивости украјинске команде и оружаних снага Украјине спречили су да ситуација на кијевском правцу прерасте у озбиљну кризу за руску страну. С енергичнијим непријатељем, руске трупе у околини Кијева суочиле би се с понављањем Варшаве 1920.

Руска команда схватила је стање ствари, и већ средином марта 2022. донета је одлука о повлачењу трупа из Кијева, које су се до 5. априла потпуно повукле из Кијевске, Сумске и Черниговске области и са севера Харкова и разместиле ван граница Украјине. У ствари, тиме се кампања са одлучујућим циљевима у Украјини може сматрати завршеном, јер је њен главни циљ, очигледно, био заузимање Кијева. Руско руководство је, наравно, током мировних преговора у Истанбулу представило повлачење трупа из Кијева и северне Украјине као „чин добре воље“. По свему судећи, управо овај „чин” – а не интриге Бориса Џонсона – довео је до краха преговора у Истанбулу. Повлачење војске из непријатељске престонице никад није служило компромисном постизању мира.

Кијев је повлачење руских трупа са севера сматрао тријумфом политике отпора и доживео га као прекретницу, проценивши да може постићи потпуно протеривање руских трупа. То је поспешено таласом западне друштвено-политичке и војне подршке, који је достигао врхунац у пролеће 2022. године. Амерички Конгрес је 9. маја 2022. чак усвојио закон о зајму за Украјину, који је теоретски отворио приступ неограниченој количини америчке војне помоћи. Запад је поверовао у могућност да комплексом војних и економских мера Русији може нанети „стратешки пораз“, који би, под повољним условима, могао довести до промене власти у Москви.

После неуспешног покушаја компромисног изласка из рата и низа болних удараца (главни брод Црноморске флоте, ракетна крстарица „Москва“, потопљена је 13-14. априла), руској страни преостало је само да настави војни поход, преиспитујући циљеве и могућности. Колико се може судити, нови план је предвиђао употребу трупа повучених са севера Украјине за потпуно ослобађање територије ДНР и ЛНР и, могуће, делимично опкољавање украјинских снага на левој обали Дњепра. Претпоставља се да се постизање ових циљева сматрало могућим до маја-јуна. Од средине марта 2022. године изведена је офанзива у области Изјума, појачана у априлу; првобитни план био је, очигледно, да се преко Славјанска дође у позадину северодоњецке групе оружаних снага Украјине и амбициознија и шира офанзива ка Запорожју према руским снагама на југу. Потом су почеле офанзивне акције у још неколико праваца у области Харкова и ЛНР. Оружане снаге Русије суочиле су се, међутим, с озбиљним недостатком снага и ресурса. Након повлачења дела батаљонских тактичких група за попуну у Руској Федерацији, до средине априла 2022. године Оружане снаге Русије имале су не више од стотину батаљонских тактичких група раштрканих дуж целе линије фронта, а оне пребачене из северног правца увођене су у битку један по један, не обезбеђујући потребно нагомилавање снага.

У Украјини је у марту 2022. године објављен трећи талас мобилизације, који обухвата дипломце војних одсека и лица која раније нису служила војни рок, чиме су до средине априла украјинске снаге достигле бројност од четиристо хиљада људи, не рачунајући оне на обуци, а до краја маја – шестсто хиљада. Тако су Оружане снаге Украјине стекле значајну бројчану надмоћ над снагама оружаних снага Русије, ДНР и ЛНР и Вагнера, а руска офанзива изведена је, заправо, против бројчано надмоћнијег непријатеља.

Важан чинилац у првој фази непријатељстава била је борба за Мариупољ од 2. марта до 16. маја 2022. године. Опсада града постала је наговештај будуће „позиционе“ тактике у овом сукобу и везала тридесет хиљада војника „савезничких снага“, у великој мери предодредивши немогућност постизања руских успеха на југу или офанзивних акција у Доњецку. Офанзива руских оружаних снага на Изјумском правцу, због недостатка надмоћи снага, такође се одвијала споро и тешко и као резултат тога, уместо на опкољавање, једноставно се свела на „изгуравање“ непријатеља на тактичком нивоу. Почетком маја 2022. године руске снаге су наишле на озбиљне потешкоће и губитке приликом покушаја да пређу Северски Донец код Белогоровке, када се открила неделотворност „традиционалних“ метода груписања снага и средстава. Почетком јула 2022, по заузимању Лисичанска, руска офанзива је стала. Заузета је скоро цела територија Луганске области (ЛНР) и источни део Харковске области, али је Украјина задржала већи део Доњецке области (ДНР). Није се дошло чак ни до Славјанска и Краматорска. Ова офанзива узела је данак код руских оружаних снага, које су у основи остале исте оне које су ушле у Украјину фебруара 2022. Украјина је покренула „сталну мобилизацију“, стичући све опипљивију бројчану надмоћ.

Ка позиционој тактици

До краја пролећа и почетка лета 2022. одлучујући чинилац у непријатељствима биле су испоруке западног наоружања и техничке опреме украјинским снагама. Од самог почетка, колосалне извиђачке способности Запада стављене су у службу Оружаних снага Украјине, што је обезбедило супериорност у извиђању и навођењу. Ово посебно важи за извиђање из свемира помоћу комплекса западних војних извиђачких сателита и бројних западних комерцијалних сателитских компанија за геоснимање. То омогућава непрекидно и готово у реалном времену праћење зоне борбених дејстава и територије Руске Федерације.

Старлинк, „универзални” сателитски интернет систем компаније Спејс Икс Илона Маска, брзо је постао кључни украјински систем борбене контроле и преноса података, катапултирајући украјинске оружане снаге у XXI век. С могућношћу да делује на свакој тачки Земљине кугле, дистрибуира проток информација огромном броју појединачних потрошача, одржава интернет комуникацију у покрету и контролише возила на било којој удаљености, Старлинк је пружио могућности које чак ни америчка војска није очекивала да ће имати до средине 2030-их. Са Старлинк-ом, постала је стварност повезивање било које „јединице“ на мрежу било где, размена видео снимака на мрежи, размена порука током борбених дејстава и други системи за размену података између хиљада претплатника у реалном времену, тајност комуникација због комуникационог канала уско усмереног на сателит, могућност да се помоћу бежичне мреже омогући тактичка комуникација на свакој приступној тачки. У ствари, свака борбена „јединица“ и свако оружје повезани са Старлинк-ом постали су мрежноцентрични, с могућностима одређивања циљева, навођења и прилагођавања у реалном времену и с потенцијалом високопрецизног оружја.

Модерна артиљерија великог домета калибра 155 милиметара и копнени ракетни системи HIMARS и MLRS с високо прецизним GMLRS ракетама домета до 90 километара, који су се почели користити од краја јуна 2022. године, у комбинацији с горе наведеним средствима извиђања, одређивања циљева и мрежно-центричне комуникације, контроле и преноса података, омогућили су украјинској страни да у другој половини 2022. године стекне ватрену надмоћ и способности за високо прецизне далекометне ударе, значајно отежавајући положај руских оружаних снага.

Главни резултат употребе Оружаних снага HIMARS са GMLRS ракетама у лето 2022. године није било толико уништавање штабова и складишта муниције, већ напади на локације војних јединица и резерви. Руска страна морала је повући резерве дубље на контролисану територију, а делом чак и на територију Руске Федерације. У комбинацији с општим недостатком снага у оружаним снагама Русије и бројчаном надмоћношћу снага Украјине, управо је то био предуслов за успешну украјинску офанзиву у области Харкова у септембру 2022. У немогућности да брзо и ефикасно уведе у борбу повучене резерве, руска страна напустила је источни део Харковске области и изградила линију од уведених резервних снага на западној граници ЛНР којом је заустављен украјински налет и створена основа линије фронта на северу која данас постоји.

Први прави војни успех Украјине суочио је Москву с проблемом неслагања између броја јединица и потенцијала непријатеља. 21. септембра 2022. руско руководство је први пут у постсовјетском периоду морало објавити делимичну мобилизацију, позивајући више од триста хиљада људи. Истовремено, дате су одрешене руке за нагло повећање броја Вагнер-ових војника, који су се почели претварати у паралелну војску, укључујући масовно регрутовање затвореника у затворима – до јануара 2023. број Вагнерових војника достигао је педесет хиљада људи.

Све ове мере почеле су да делују тек крајем 2022. године. У међувремену, руске јединице биле су постројене у развучену „танку црвену линију“. У јесен 2022. Украјина, која се нашла на врхунцу за њу повољног односа снага, имала је јединствену шансу да нанесе низ значајних пораза руској страни с могућим политичким последицама великих размера.

Украјина је могла или наставити офанзивне операције на територији ЛНР, или покушати продор на југу од Запорожја до Азовског мора, пресецајући руске снаге у Херсонској области и стижући до северног дела Крима. Нејасно је зашто је Кијев одустао од тих повољних потеза – да ли услед лукавства опрезног и пасивног украјинског главнокомандујућег Валерија Залужног или, према низу нових извештаја, притиска Американаца, скептичних у погледу способности украјинских оружаних снага да предузму велике акције. Уместо офанзиве с кључним циљевима, украјинска страна имала је за циљ ограниченији и политички кориснији задатак истискивања руских снага из Херсона, јединог окружног центра Украјине који је Русија заузела на почетку СВО.

Руске јединице на западној обали доњег Дњепра снабдевале су се преко неколико мостова, који су постали мете прецизних удара ракета GMLRS. Међутим, украјински напади на руске положаје у близини Херсона између септембра и новембра 2022. били су неефикасни, праћени значајним губицима, поставши прва демонстрација позиционог ћорсокака великих размера, у потпуности манифестованог следеће године. Ипак, оштећење мостова преко Дњепра ракетним ударима одиграло је улогу. У страху од кризе снабдевања, руска команда је, на иницијативу генерала армије Сергеја Суровикина, у октобру постављеног за команданта руских снага у Украјини, одлучила 9. новембра да напусти Херсон и повуче се на десну обалу Дњепра. Повлачење је обављено у року од два дана уз висок степен организованости и тајности и практично без губитака.

За Украјину је ослобођење Херсона, извршено без борби у самом граду, постало велики војно-политички успех који је нагло увећао њене деонице на Западу, где су дошли до закључка да ће, буде ли Украјини пружена војна помоћ великих размера, сама моћи протерати руске трупе, у крајњој мери на линије од 24. фебруара 2022. године. Од краја 2022. године, западне војне испоруке Украјини почеле су се нагло повећавати, укључујући прву испоруку тенкова и борбених возила. Покренут је и програм обуке за дванаест украјинских бригада на Западу. Украјинско војно руководство, добивши велика појачања у људству и техници, почело је масовно повећање борбеног потенцијала и бројности својих јединица, укључујући и стварање формација. До пролећа 2023. Одбрамбене снаге Украјине (војска и друге структуре) бројале су више од милион људи, с више од стотину бригада.

Руска команда је, извршивши делимичну мобилизацију и повећавши прилив војника по уговору, такође консолидовала снаге у зони СВО и започела прављење нових формација, најављујући планове за јачање Оружаних снага Русије на милион и по војника. По свему судећи, на основу плодова мобилизације, у зиму 2022-2023. Москва се колебала између опција „оптимистичко-офанзивне“ и „опрезно-одбрамбене“ стратегије у Украјини. Провера „оптимистичко-офанзивне“ варијанте била је новембра покренута офанзива на правцу Соледар – Бахмут, у којој је главну ударну улогу имао Вагнер. Соледар је заузет 10. јануара 2023, а после жестоких борби, које су трајале до 20. маја, и Бахмут.

Руска офанзива, која је трајала скоро шест месеци, била је праћена тешким борбама с малим територијалним напредовањем и готово потпуним уништењем заузетих градова. Ово је показало нови аспект борбених дејстава, која су све више задобијала позициони карактер. Крајем зиме и почетком пролећа 2023. руска страна је покушала да изведе серију локалних офанзива у Донбасу – код Доњецка, у Марјинки, на Угљедару, али су оне резултирале упорним позиционим борбама и имале безначајне резултате или чак завршиле неуспехом, попут Угљедара.

Све ово довело је руску команду до коначног и најрационалнијег избора у корист дефанзивне стратегије за 2023. годину, ослањајући се на позициону одбрану. Од раног пролећа 2023. године на руској страни фронта почела је обимна изградња мреже пољских положаја и утврђења, назване „Суровикинова линија“, док су се у исто време гомилале резерве. За попуну јединица предложен је план да се у војску у року од годину дана регрутује четиристо двадесет хиљада војника по уговору, којима су понуђене високе плате.

Украјина пропушта своју последњу прилику

До почетка 2023. Украјина је у принципу имала значајне изгледе на успех у офанзивним акцијама. Руска армија у зони борбених дејстава патила је не само од значајног недостатка људства (деловање мобилизације тек се почело осећати), већ и војне опреме. Руска страна је већ у лето и јесен 2022. почела масовно повлачење из складишта застарелих модела тенкова, оклопних возила и артиљерије, укључујући моделе из педесетих и шездесетих година прошлог века, који су неким чудом преживели „резове“ постсовјетских времена, али је то само делимично поправило ситуацију. Према сензационалном цурењу досијеа америчке одбрамбене обавештајне агенције преко друштвене мреже Дискорд средином прошле године, руске снаге су на дан 28. фебруара 2023. имале 419 тенкова, 2.928 оклопних возила и 1.209 артиљеријских система на линија борбеног додира. Оружане снаге Украјине имале су 809 тенкова, 3.498 оклопних возила и 2.331 артиљеријски систем. Руска страна патила је и од озбиљног недостатка муниције.

Тако су, како видимо, прва три месеца 2023. године била време најбољег односа снага за Оружане снаге Украјине и највећег пада борбеног потенцијала руске армије. Међутим, украјинско руководство стално је одлагало почетак офанзиве, чекајући приспеће максималне количине западне војне технике и завршетак обуке нових бригада на Западу. Друга страна није седела скрштених руку, и однос снага почео се мењати. Али магија западне технологије и „западних метода“ била је толика да је код Украјинаца створила осећање самоуверености и потцењивања противника. Прошли су март, април, мај, и тек почетком јуна украјинске снаге су коначно почеле активна дејства.

Иако су многи очекивали нестандардне и креативне потезе украјинских оружаних снага (односно њихових западних планера), украјинска команда је од 4. јуна кренула у офанзиву најочигледнијим и најизгледнијим правцем, из Запорожја на југ према Азовском мору – тамо где се руска страна најбоље припремила. Подела украјинског напада на југу између два правца – Ореховског, условно према Мелитопољу, и Времјевског, условно према Темрјуку и Бердјанску – још се и могла разумети. Али у исто време, украјинске оружане снаге почеле су нападати у потпуно одвојеном трећем правцу на северу, покушавајући да поврате изгубљени Бахмут. Ту су биле распоређене неке од најискуснијих бригада, док су на југу главни допринос давале тек формиране бригаде, обучене на Западу. Смисао раштркавања снага између главног, јужног правца и Бахмута остао је нејасан како посматрачима, тако и, судећи по извештајима америчких медија, менторима из Пентагона.

Украјинска команда уприличила је волшебан коктел одлагања припреме, недостатка оперативног и стратешког изненађења, раштркавања снага и пренебрегавања непријатеља.

У теорији, све то могло се надокнадити тактичким успесима на првој линији фронта, али ни то није ишло. Позициона тактика испољила се у пуном обиму – нападачке колоне и формације оклопних возила украјинских снага наилазиле су на мине, гомилале се и постајале мете противтенковских ракета, артиљерије и дронова. Упркос предности услед помоћи Запада у извиђању и одређивању циљева и присуства високопрецизног наоружања, Украјинци нису успели остварити ефективну ватрену надмоћ и потискивање руске артиљерије у својој офанзивној зони. Офанзива на југу је резултирала спорим, крвавим „прогризањем“ руских положаја; Украјинци су већ у другој половини јуна престали с ослањањем на хваљена западна оклопна возила, прешавши на чисто пешадијске јуришне операције у малим групама.

На Ореховском правцу, сеоце Работино, које је, према украјинским плановима, требало да буде заузето првог дана офанзиве, Украјинци су заузели тек крајем августа. Током септембра украјинске оружане снаге успеле су да напредују још неколико километара југоисточно од Работина, чиме је офанзива окончана. На истоку, у правцу Времјевског, Украјинци су у јуну успели да одсеку такозвану Времјевску избочину, која је стршила неколико километара у њихове положаје, али су у наредна три месеца успели да напредују само два-три километра јужно. Крајем лета, у жестоким борбама, украјинске оружане снаге „савијале“ су линију фронта неколико километара јужно од Бахмута, али није се могло говорити ни о каквом опкољавању, још мање о заузимању града. Супротно увреженом веровању, „Суровикинова линија“ није играла практично никакву улогу у одбијању украјинске офанзиве на југу – у већини случајева Украјинци једноставно нису ни стигли до ње, с изузетком једне деонице југоисточно од Работина.

Унутрашњи политички потреси у Русији, од којих је толико очекивала, у виду побуне Вагнера од 23-24. јуна, нису помогли Украјини. Бесмислен наступ вођа Вагнера, који нису у потпуности разумели шта желе, брзо је „издувао“ и, као и обично, довео до консолидације и јачања позиција руских власти.

За Украјину је неуспех летње офанзиве 2023. постао симптом темељне војно-политичке кризе, показујући недостатак стварних средстава и ресурса за војну победу над Русијом.

Управо ово схватање изазива колебање западних земаља у погледу обима војне помоћи. Ако су резултати кампање 2022. Кијеву дали велики кредит војно-политичког поверења на Западу, кампања 2023. га је тога у великој мери лишила. Однос снага на прелазу из 2022. у 2023. био је по Украјину толико повољан да се никад више неће поновити, чак ни с новим великим западним војним залихама.

Последњи трзај украјинских офанзивних дејстава 2023. године, предузетих, како се може проценити, првенствено да би се Западу показао бар неки успех, били су искрцавање мањих снага у септембру и октобру на леву обалу доњег Дњепра, што се, међутим, с оперативне тачке гледишта испоставило као ћорсокак, јер су их поново довели у исту ону позицију која је везала и паралисала остатак фронта.

У ћорсокаку

Још један аспект неуспеха украјинске офанзиве у лето 2023. била је неспособност „млевења“ и исцрпљивања значајнијег дела руских снага. Руска армија очувала је своје главне снаге и резерве, што је омогућило прелазак на интензивирање операција на фронту. Већ почетком јула 2023. године руске јединице покренуле су офанзиву на северу у правцу Купјанска, покушавајући да поврате део територија изгубљених у септембру 2022. године. Иако су успеси били незнатни, од јесени 2023. године, како се украјинска офанзива угасила, руске снаге покренуле су серију напада дуж готово целог фронта, брзо приморавајући украјинске оружане снаге да изгубе иницијативу и пређу у дефанзиву.

Најзначајнија руска офанзива од почетка октобра 2023. била је усмерена на Авдејевку, западно предграђе Доњецка које држе украјинске оружане снаге од 2014. године. Чак и успех који је тамо постигнут, заједно с текућим руским нападима у различитим секторима, показује недостатак средстава за одлучно превазилажење позиционог војевања. Ипак, руска страна одржава велики притисак на украјинске положаје скоро целом дужином линије борбених дејстава у зони СВО, стварајући тактичке кризе за украјинске снаге. Очигледно, активна стратегија „наношења посекотина“ непријатељу има за циљ да исцрпи украјинске оружане снаге и створи предуслове за „лабављење“ украјинског фронта и постизање значајнијих успеха. Међутим, ова стратегија је веома скупа за оружане снаге Русије у смислу губитака и трошења ресурса и може довести до прекомерног исцрпљивања снага, што ће бар делимично пребацити иницијативу на украјинску страну – на чему се сада вероватно и заснивају прорачуни Кијева.

Јака упоришта, у комбинацији с недостатком снагa, осуђују обе стране у 2024. на дугу позициону борбу. Како се показало током целе године, ни једна ни друга страна нису у стању да преточе тактичке успехе у оперативне. Сада оружане снаге Русије држе иницијативу дуж скоро целе линије фронта, док су оружане снаге Украјине прешле на стратешку одбрану, која је и даље прилично стабилна и не дозвољава руским трупама да остваре ишта више од делимичних тактичких успеха. Украјинске снаге такође имају значајне резерве, укључујући већину западног тешког наоружања добијеног 2023. године, и чекају на испоруку западних борбених авиона Ф-16. Истовремено, политичка неизвесност у погледу даљег обима војне помоћи (пре свега из Сједињених Држава) не дозвољава Кијеву да формулише јасне планове за 2024, приморавајући га на стратегију чекања. Чини се да главни проблем за оружане снаге Украјине није толико недостатак оружја и муниције колико невољност украјинског руководства, из политичких разлога, да покрене пуну мобилизацију мушког становништва млађег од двадесет пет година (тренутно мобилизацији подлежу само старији од тридесет година).

Потенцијал оружаних снага РФ у 2024. такође ће у великој мери бити одређен спремношћу руководства земље да прибегне новим мерама мобилизације, будући да се смањује потенцијал за регрутовање војника по уговору.

Почетком 2024. обе стране су, како видимо, имале упоредив број снага на фронту. Руски председник Владимир Путин најавио је присуство више од шестсто хиљада људи „у зони СВО“, док украјинске и западне процене бројности руских снага износе отприлике четиристо до четиристо педесет хиљада људи на борбеним линијама. Украјински званични извори процењују број такозваних украјинских одбрамбених снага до краја 2023. године на око милион и сто хиљада људи, од чега је до осамсто хиљада у Оружаним снагама Украјине.

У целини, колико се може проценити, копнене снаге обе стране су на истом или упоредивом нивоу организације, наоружања, обуке, командног кадра, културе, морала – представљајући у извесном смислу „један народ“.

Обе стране боре се отприлике у истом стилу и, по свему судећи, с упоредивим нивоом губитака.

Изгледи

Ниједна од зараћених страна ни Запад нису спремни за мирно решење, услед чега војно-политичка ситуација постаје слична периоду рововске борбе током Корејског рата 1951-1953. Позициони ћорсокак може се превазићи или наглим гомилањем трупа ради задобијања вишеструке бројчане надмоћи над непријатељем, или војно-техничком премоћи – пре свега значајним повећањем количине и потенцијала високопрецизног наоружања. И једно и друго вероватно је недостижно за обе стране у блиској будућности.

Ово чини неизбежним продужени рат с релативно стабилним фронтовима у стилу корејског или иранско-ирачког рата. Водиће се годинама, до изнемоглости, не с надом да ће непријатеља натерати на компромис, већ у ишчекивању унутрашњих промена на његовој страни, које ће довести до промене политичке позиције. Крај Корејског рата 1953. године, чак и под условима status quo, постао је могућ тек по смрти Јосифа Стаљина. Сходно томе, за Украјину и Запад се чини да је услов за промене одлазак с власти Владимира Путина у овом или оном облику (што је изузетно мало вероватно у догледно време), док руско руководство очигледно полаже наду у могућу смену власти у Сједињеним Државама на изборима у новембру 2024. Стога Москва највероватније намерава да настави борбена дејства бар до 2025. године, а могуће и касније, у очекивању постизања војне надмоћи над Украјином.

После неуспеха украјинске офанзиве 2023. године, Украјина и Запад остали су без кохерентне ратне стратегије. Имплицитно, главни циљ офанзиве био је стварање унутрашње политичке кризе у Руској Федерацији и, као максимум, промена режима у Москви. У суштини, Украјина и Запад су још у пролеће 2022. ишли на џекпот, од ког није било ништа, и сада је нејасно шта даље. За Украјину и Запад избор је сведен на две могућности: наставити „рат против Путина“ дуго времена с нејасним перспективама и сталном претњом ескалације, или пристати на примирје у корејском стилу под условима status quo. Обе опције у суштини предлажу одлагање правог мировног споразума до постпутинове ере надајући се „реалистичнијем вођству у Москви“. За сада Владимир Зеленски, већина украјинске елите и Запад одбацују „корејску“ верзију примирја. То значи да 2024. године стране намеравају да „дају рату још једну шансу“ и наставе да тестирају своју снагу у условима позиционе борбе за проверу отпорности ресурсних могућности и политичке воље.

У условима ћорсокака на фронту и у настојању да се изврши првенствено политички притисак на непријатеља, појачана пажња поклањаће се политички осетљивим и пропагандно значајним нападима на позадинске мете, све више прелазећи на „рат градова“ у духу иранско-ирачког рата. Овај тренд је јасно приметан на украјинској страни, у виду њених сталних захтева Западу за оружјем дугог домета. Дакле, можемо очекивати повећање цивилних жртава и штете по цивилну инфраструктуру.

Руски ресурси су значајни, али просто повећање производње и поправка застарелих тенкова, артиљеријских система и граната неће обезбедити војни успех, већ само рат претворити у трајни, с вишегодишњим колосалним трошењем националног богатства и пре или касније негативним друштвено-економским и унутрашњополитичким последицама. Прекретница се може постићи само снабдевањем оружаних снага савременим средствима ратовања, пре свега високопрецизним и беспилотним, као и опремом за извиђање, циљање и електронско ратовање. То није лак задатак ни с технолошке, ни с војно-индустријске тачке гледишта. Мало је вероватно да ће Русија успети с јефтиним и палијативним политичким, војним и индустријским решењима. Радикални „стрес тест“, започет 24. фебруара 2022. године, систем ће морати да прође до краја.

Руслан Пухов, директор Центра за стратешку и технолошку анализу (ЦАСТ)

С руског посрбило: Стање ствари 

Categories: Гостинска соба

Tags: Владимир Путин, Русија, Руслан Пухов, Украјина