Уместо феноменолошког посматрања Видовдана, фокусу је на недавном постављању двојезичних табли на улазима у град Источно Сарајево

Табла на улазу у Источно Сарајево (Фото: Фејсбук/Независне)

Да дневнополитичка догађања могу упловити у одређени историјски и културолошки контекст и у њему постати очигледнија потврдило се и у светлу овогодишњег видовданског светковања у Сарајеву. Првобитно хтење феноменолошког посматрања овог заветног празника, на основу полувековног искуства са скоро свих простора на којима живе Срби, овом је приликом подлегло фокусу на недавном постављању двојезичних табли на улазима у град Источно Сарајево. То се догодило непосредно након овогодишњег Видовдана, који је у овом граду нарочито свечано и садржајно обележен. Поред литургијских и молитвених сабрања у сарајевским православним храмовима одржани су и „Принципови дани“ са изложбама, концертима, књижевним промоцијама као и годишњем парастосу Гаврилу Принципу. Присутни гости укључујући и децу са Косова и Метохије могли су се уверити у прогресиван развој овог града. Поред монументалних модерних здања институција Града и општине, спортске хале и бројних складних вишеспратница резиденцијалног карактера уочавају се и зграде чија је изградња при крају попут Културног центра, Градске галерије, Ректората Универзитета у Источном Сарајеву, Музичке академије и студентског дома итд. Централну градску општину красе и цркве Светог Василија Острошког, Светог великомученика Георгија, Светог исповедника Варнаве Хвостанског као и комплекс манастира Преподобне мати Ангелине, изграђен у Тилави. Поред парка скулптура ту је и мање вештачко језеро као место за одмор. Од рубних сарајевских насеља настао је модеран град… И сада би се, у уобичајеним околностима, путем интернета посегло за податком о броју становника, међутим, управо га поменуте табле предочавају. На свакој од њих стоји следећи текст:

ДОБРО ДОШЛИ!

WELCOME!

Град Источно Сарајево

City of East Sarajevo

Град 157000 Срба који су морали напустити Сарајево

The city of 157000 Serbs who had to leave Sarajevo

Фото: Фејсбук/Љубиша Ћосић

Свако онај ко није први пут у главном граду Босне и Херцеговине, на основу податка са табле сетиће се некадашњег Сарајева и бројних Срба који су у њему живели до краја претходног столећа. На ту чињеницу подсећају многа репрезентативна здања сакралног или профаног карактера. Све остало је историја.

Очекивано, прве реакције потекле су из Кантона Сарајево а предњачило је незадовољство градоначелнице Бенјамине Карић, записано на њеној Фејсбук страници. При томе, није сасвим јасно да ли је превидела садржаје табли са Ферхадије и Вијећнице БиХ или просто сматра ове ствари неупоредивим. Наша склоност методу упоређивања одвела је до табле са Ферхадије на којој се може прочитати да су на том месту „… српски злочинци 27. 5. 1992. године убили 26 грађана Сарајева“. Истоветна формулација уочава се на натпису са табле на Вијећници, с тим да је у питању паљење Националне и Универзитетске библиотеке. Црно-бели наратив преношења кривице на сав један народ, по свему судећи, могућ је једино када су Срби у питању. Табла са сличним натписом нпр. на Старом мосту у Мостару тешко је замислива. Уколико се наша „теорија завере“ осврне на могући ефекат наведених натписа из самог центра Сарајева на пролазнике и туристе, недвосмислено се доспева до уочавања свесне и сасвим одређене намере. Она се, по свему судећи, темељи на тенденцијама да се злочини грађанског рата, приликом распадања Савезне Републике Југославије, припишу само једној страни и једном народу. Стога је вероватно било „непотребно“ именовање починилаца, била је довољна квалификација „српски злочинци“, како би се, према тамошњим мерилима, изједначили тасови на историјским теразијама. Претходна неравнотежа заснивала се на тешком прикривању историјске улоге „хрватског цвијећа“ за време владавине НДХ на овим просторима. То је, по свему судећи, прави разлог данашње биполарне политике у неким бившим републикама СФРЈ, кроз свођење на схему злочинац-жртва. При томе, на поменутој табли имена жртава нису ни споменута, што би, ваљда, било најважније и израз пијетета. У таквом контексту није се доспело до промишљања на тему рецепције наведених текстова код преосталих сарајевских Срба. Чудна добродошлица и за Србе-повратнике. Објава на друштвеним мрежама једног од бивших сарајевских Срба, Владимира Васића, управо о томе говори: „Брутално и скандалозно, јадно и тужно је, госпођо Карић, једном читавом народу качити етикету злочинца. Имате ли образа, ви, било шта рећи док вам висе плоче са таквим натписима и улице посвећене освједоченим фашистима? Јесам ли је српски злочинац, дијете коме је рат уништио дјетињство и одрастање? Је ли мој отац злочинац, младић коме је Трескавица узела младост? Срам вас било лицемјерства.“

Бенјамина Карић (Фото: Јасмин Брутус/Радио Слободна Европа)

На наведене околности, годинама уназад, указивао је градоначелник Источног Сарајева Љубиша Ћосић те изнео захтев да се плоче уклоне или преформулишу натписи на њима. Сарајевски већници и одборници углавном су били против тога а Бенјамина Карић изјавила је да се за време њеног мандата то неће догодити. Објашњење свију било је да се ради о „историјској истини“. Иронично или не, управо се њихова аргументација појавила као хало ефекат кроз податак са табли на уласцима у Источно Сарајево. При томе, садржај ових текстова једино реферише на статистички податак, по свему судећи, болан за данашње арбитре „правде и историјске истине“ у Сарајеву. Нити је поменута кривица, нити кривац, нити узрок, ни један народ… То што се „свако чеше где га сврби“ није Ћосићев проблем. Одмереност градоначелника Источног Сарајева и његовог тима огледа се у заобилажењу осуде и помињању било какве врсте политичке, верске и националне кривице.

Пословично медијско заобилажење истине, са друге стране, огледа се у „кукавичјем јајету“ портала Радио Слободна Европа на којем су, наводно, директно пренете изјаве госпође Карић и парафразиран г. Ћосић уз коментар да су табле подигнуте као одговор на ону која стоји на уласку у Град Сарајево и на којој пише да је био под опсадом 1.425 дана. Ова се табла уопште не спомиње у Ћосићевом допису већ друге две, поменуте у претходном делу нашег излагања. У међувремену,  стигао нам је и СМС од једне честите и разумне особе из Источног Сарајева, од које је тражено мишљење по овом питању: „Ма… оћутимо ми разне увреде од стране Сарајева, правимо се да не чујемо и не видимо, све због ’мира у кући‘. И та реторика о агресији, као да смо дошли са друге планете да лупамо по сопственој кући“. У врлине градоначелнице Карић, како се према објавама на друштвеним мрежама може закључити, свакако не спада одмереност у комуникацији и дипломатски наступ, али, као историчару свакако јој је познато да подаци са табли реферишу на историјску стварност. Са друге стране, премда је историчару Б. К.  то познато, политичару Б. К. то није релевантно нити предмет интересовања. Уколико ове две крајности не помири правник Б. К, особито у односу на чињеницу да се у Уставу БиХ помиње недискриминација (члан II, став 4) те да је Република Српска једна од две конститутивне јединице ове државе (члан I, став 3). Уосталом, градоначелник Ћосић се управо позивао на Устав још 2021. када је реаговао на постављање табли са квалификацијама „српски злочинци“.

Извор: Фејсбук

Онима, којима није познато колико је у Сарајеву живело Срба довољно је да погледају старе фотографије нпр. Богојављенске литије са великим водоосвећењем на Бентбаши 1903. или са дочека патријарха Варнаве у Сарајеву 1930. О статусу сарајевских Срба и њиховом односу према другим народима и верама у прошлости града на Миљацки можда најбоље сведочи део тестамента знаменитог трговца Хаџи Максе Деспића:

„Послије моје смрти остављам сиротињи, без разлике вјере – оној сиротињи која не проси по сокаку, него онима, који на године сједе код куће немоћни, стари и болесни из куће не излазе.

Велики Петар, цар руски, обуче једном просјачке хаљине, узме штап у руке и просио је осам дана. Када се вратио у двор, донио је ситно 200 рубаља, па рече жени, царици: „Да бијах још осам дана просјак, остао бих посве у просјацима – добро се живи, свијет даје, а бриге никакве!“

Српској сиротињи 1000 (хиљаду) динара – друштву Кола српских сестара.

Римокатоличкој сиротињи 500 (пет стотина) динара.

Муслиманској сиротињи 500 (пет стотина) динара – друштву Мерхамет.

Јеврејској сиротињи 500 (пет стотина) динара – друштву Societad de Visitar dollentes.

Ово је моја наредба и служи само за мене, а нека буде поука сваком живом брату и пријатељу, који буде имао савјести и разума у глави.

Человјек јако трава,

Дни јего јако цвет

Селни тако процватет.

Амин.

Писано у Сарајеву 29. марта 1921. године Господње“.

Као и сваке године „Принципови дани“ укључивали су посету његовом вечном пребивалишту у капели Видовданских хероја на Кошеву. Остали догађаји углавном су се одвијали на подручју централне градске општине Источног Сарајева. У последњем тренутку у програм је уврштена изложба копија фресака из цркве Богородице Љевишке у Призрену, одржана на тргу „Република Србија“ у организацији Културног центра Источно Ново Сарајево и Православног центра за младе „Свети Петар Сарајевски“ Митрополије дабробосанске.

This slideshow requires JavaScript.

На отварању је било речи о посебности зидног сликарства Љевишке укључујући и напис из спољне припрате – извод из ктиторске повеље краља Милутина. У тексту се помиње редовно месечно „давање на врата“ (брашна, соли и вина) потребитим Призренцима. Пуних пет векова након тога сличан обичај давања потребитим Сарајлијама налази се у тестаменту Хаџи Максе Деспића. Стога је био прави тренутак и право место да се овом приликом поздравимо, сада већ традиционалним поздравом – „Догодине у Призрену!“ Да није реч о некаквом ратном покличу већ поздраву наде, који ће се изговарати „до онде јесмо“, разумели су добро сви присутни. Основано је веровати да би у дубини душе и Бенјамина Карић тако разумела. На архетипском нивоу.

Categories: Српске земље

Tags: Бенјамина Карић, Гаврило Принцип, Горан М. Јанићијевић, Сарајево