Морамо се ратосиљати идеје да ће неко други урадити посао који је наш. До нас је. Док то не схватимо, ништа се променити неће. Или да се навикнемо да живимо овако или да нешто урадимо, пише блогер Еl gato malo
Извор: Друштвене мреже
Преносим посрбљен и адаптиран текст аутора под псеудонимом Зли мачор (el gato malo). Оно јесте да коментарише америчке прилике, али пошто су се и друштвени и политички феномени са запада „прелили“ код нас принципом спојених посуда, мислим да ту има којечега корисног и за нашег читаоца.
Соко
Успешно друштво мора да се побрине о себи
Без обзира шта вам Левијатан говори, није на држави да ствара или одржава друштвене норме. Нити може, нити уме, нити то било ко заиста жели.
Друштво по дефиницији успоставља и морал, и обичаје и понашање које је вољно да прихвати. Цивилизација не долази одозго, већ је збир односа и поретка који настају кроз слободну вољу и удруживање њених чланова.
За „друштвени уговор“ потребно је да будете самосвојни и да то очекујете и од других чланова друштва. Све друго је варваризам, укључујући и „држава да ово уради за мене“. Тако мисле деца. Одрасли решавају сопствене проблеме, стварају сопствене системе, и поправљају оно што се покварило.
„Држава да поправи ово“ је како лењи људи посматрају проблеме и одбијају да буду део решења. Представља признање да проблем постоји али Неко Други треба да га реши.
Извор: Снимак екрана/El gato malo
„Марим, али не довољно да сам нешто урадим“ не инспирише превише.
„Велим да марим, али попљуваћу свакога ко покуша да заведе макар мало реда у друштву, јер хоћу да ми је добро али нећу сукоб“ је далеко горе и приде лицемерно. Представља детињасту неспособност да се призна одговорност и препознају узроци и последице.
Па то свеједно гледамо сваки дан на стотине места, и добијамо дегенерацију и пропадање као резултат. Не одвраћамо. Повлађујемо. Не желимо правду већ изговоре за пасивност, лењост и неред. Кршимо руке и цепамо кошуље, али нико неће ништа да уради. И тако бива што не треба, а оно што треба седи скрушено, јер је држава поставила правила против иницијативе појединца и способности друштва да заводи ред, како би нормални људи у њему хтели да живе. Власт је постала непријатељ поретка. Држава и „интелектуалци“ су опозиција друштву, одузимају му слободу и намећу неодговорност. Успешно су застрашили друштво да прихвати распад јер веле да је сваки други пут немогућ, неморалан или (све више) противзаконит.
Бесни, и добићеш шаргарепу. Заустави онога ко бесни, следује ти штап. И онда беснило дивља. И сви ћуте, уједињени у својој усамљености. Јер тако изгледа кад друштво не постоји.
И сваки дан је све горе, јер нико ништа не чини. Јер ко год покуша да поправи ствари постане мета државе и интелектуалаца, које погрешно сматрамо заштитницима али који су у ствари постали преторијанци злотвора и непријатељи слободе, права и правде од којих је саткана цивилизација.
Оно што никада није било њихово, они би да преобразе по нечијем искривљеном обрасцу. Одричу се људске приче и намећу нешто нељудско, погрешно, уместо ње. У легализам заробљавају оно што би требало да буде морал. И у томе посежу за апсолутно свиме.
Тоталитаризам се тако и зове јер све жели да подреди свом гравитационом пољу. То постиже тако што нормализује ненормално. Шта је све данас „нормално“?
– организоване банде пљачкају радње по градовима, док полиција, обезбеђење и муштерије не чине ништа да их спрече
– лудаци се скидају, урлају и нападају путнике у јавном превозу, пре него што се онесвесте у сопственом измету, у сваком великом граду
– на тротоарима и јавним површинама ничу шаторска насеља зомбификованих наркомана и насилних менталних болесника, претварајући градове широм Aмерике у логоре „урбаног хорора“
– по улицама се гомилају шприце, говна, лудило и насиље. На праговима леже обезнањене скитнице, док се полиција и народ праве да их не виде. Има више аутомобилских крађа него голубова.
И нико ништа не чини. Ништа од овога није чак ни вредно спомена. Као да је ово све постало нормално. А није нормално.
Корак по корак, изгубили смо се. Ниједна кап, сама по себи, није изгледала вредна протеста, док није прелила чашу и сад грцамо од силне воде. Шта ће тек бити за пет година? Нормализација овога није нормална. Нико ко од вас то тражи није нормалан. И јасно је да држава или не може или неће да то исправи. Чак се труди да све учини још горим.
Зато се морамо ратосиљати идеје да ће неко други урадити посао који је у ствари наш. До нас је. Док то не схватимо, ништа се променити неће. Мени се чини да имамо два избора: да се навикнемо да живимо овако, или да нешто урадимо. Друштво које неће или не жели да се одбрани, само призива нападаче…
…и тако стижемо до тешке истине: Слабост, апатија и зависност не доводе до мира. Друштво које се одрекне насиља убрзо ће га добити више него што може да га поднесе.
Претње, насиље и терористички театар сада су свуда око нас. И сви се праве да то није одвратно, да није насилно, и да је све у реду када сред бела дана пљачкају продавнице и каче снимке на интернет. Али није. Људи све више растежу дефиницију „нормалности“ да покрије све ово, јер се плаше да нешто ураде. И свака мала капитулација чини следећу лакшом. Постали смо друштво деце која чека „тату“ да дође и заведе ред. Али „тате“ не само да нема, већ можда ради против нас.
Овако није било раније. Не мора да буде ни сада. Али ако хоћемо промену, морамо то урадити сами.Друштво није кукање да држава уради нешто, већ када људи заједничким снагама реше своје размирице. Има ту и заједнице, и културе. Тако су нас завадили да смо поцепали тканину друштва. Сад је на нама, не на држави или неком другом, да је зашијемо. И то мора да буде нормално, а не ова суманута дистопија „углавном мирног“ паљења градова, јавног превоза као болнице за менталне случајеве и озакоњеног јавног разбојништва.
Ако вам то звучи грубо, запитајте се да ли је то разлог што се све ово и дешава. Јер слабост призива агресију. Или ћете имати друштво у којем је прихватљиво да мушкарац у јавном превозу интервенише да спречи човека који удара непознату жену, или ће вам то ударање бити нормално и прихватићете да живите у тихој и вечној срамоти. И жена коју су у том метроу ударили биће једина која ће те ноћи мирно да спава, знајући да није кукавица. Има ли то неке вредности? Требало би. Утопистички апели типа „држава да уради нешто“ не само да не успевају, већ са собом носе додатне проблеме и ризике. Значи, до нас је.
Има ли неко бољу идеју?
Човек на крају добије оно друштво и она права за које је вољан да се бори. И само за такво друштво ће и хтети да се бори.
Categories: Сиви соко
Sve je napisano tacno i istinito.
Jos samo da vidimo – kako, sokole?
Народ је постао патолошки дефанзиван, великим делом због секташког тумачења Христове вере. Стари су још говорили за “тврду веру” и “оштрицу Христове вере”. Где је “тврда вера”, где је “оштрица Христове вере”? НЕМА! Као пример, Христос није рекао трговцу у Храму Божијем у стилу, склони то маловерни, није у реду то, или ћу сачекати па ће можда да се продавац покаје… Ништа од тога, него је Христос узео па развалио тезгу, са речима да неће трговац правити трговину у Дому оца његовог.
Дакле са стране Господа није било дипломатије, него је све тако јасно, да свако може да разуме!
Данас је мислим најомиљеније она “проповед” да православни треба да окрећу образ док се друга страна не засити! А јако ревносно и не далеко од тога, кружи “беседа” ДА ЋЕ СВЕ ПРОЋИ! Наше је само да будемо неми зомбирани посматрачи. Дозвољен је још заправо само изговор уз “проповед” АМИН.
Због чега је дошло до ситуације да земљом хода војска Зомбија код Православаца која се скрива под “Амин” треба још много дубље да се истражи. Господ свакако није створио Зомбије већ боголике људе.
Стим у вези када је Путин изабран за председника, Запад је одреаговао са: “Лако ћемо са њим, он је побожан!”
ЗАПАД ЈЕ С ПРАВОМ КОНСТАТОВАО ДА ЈЕ ПРАВОСЛАВНИ ЧОВЕК ВРЕЋА ЗА УДАРАЊЕ! Путин је на сву нашу срећу, и на велику жалост Запада, побожан. Није “побожан”.
У читавој ситуацији уместо да Путин добије безрезервну подршку од читавог православног света, јер је бедем против зла као ХРИШЋАНСКИ РАТНИК, он добија нападе директно од “верујућих”. Уместо молитве за Путина да истраје у својим плановима, “епископи” СПЦ су елегантно уденули у својој Васкршњој посланици осуду напада на Украјину?! То су нашли за сходно да раде ови епископи глобализма.
ЗАМИСЛИТЕ ЈЕДНУ СИТУАЦИЈУ ДА ПУТИН КРЕНЕ ДА СЛУША ЕПИСКОПЕ ПОПУТ ОВИХ НАШИХ?! Заиста смешно.
Није то крај. Да даље загорчају читаву ситуацију не само Путину, него и сваком човеку који воли Божју Правду и жели да је спроведе у дело, убачена је “беседа” о “доласку руског цара”. Путин није “Руски Цар”, зашто би га онда подржавали, веле опасни “верници”!
Ово је паралела са садржајем текста “Постали смо друштво деце која чека „тату“ да дође и заведе ред. Али „тате“ не само да нема, већ можда ради против нас.”
“Тата” дакле уколико није Руски Цар, свакако ради против нас.
@Мистер Икс
Рецимо овако:
Дати дозволу за поседовање и ношење оружја (кратког и дугог) свакоме ко затражи а није осуђиван за насилна кривична дела. Третирати стан/кућу/окућницу као светињу, и сваку оправдану одбрану телесног интегритета свог и укућана третирати као фундаментално право. Ко убије наоружаног пљачкаша у својој кући, полиција направи увиђај, прими к знању, и крај приче, без суђења. Третирати одбрану трећих лица на јавним местима од насилника као грађанско право. Ко убије наоружаног пљачкаша у самопослузи, полиција направи увиђај, прими к знању нарочито ако снимак сигурносне камере потврђује изјаве сведока, и крај приче, без суђења. Увести принцип „стој на своме“ (stand your ground, како се то зове у америчкој правној пракси) који даје сваком за право да не мора да устукне пред насилницима, чиме се оправдана одбрана телесног интегритета личности третира као фундаментално право.
Даље, укинути све коцкарнице на целој територији Србије, укључујући и лото и спортску прогнозу. Ако неко хоће да игра покер код куће, од воље му.
Укинути инистрано финансирање НВО и инострано власништво над медијима.
Нема на чему, могу да наставим али довољно је за почетак.
@Марк Еугеникос,
lepo ste naveli ono sto treba, i sa tim se lako sloziti.
Ovde medjutim, problem je naveden u samom naslovu – “Drzava protiv drustva”.
Dakle, ono sa cim mi treba da izadjemo na kraj, jeste drzava ovakva kakva jeste, koja sve sto ste naveli nece uraditi, jer ima sasvim suprtonu agendu. Ne dakle samo strani neprijatelj, nego mi za neprjatelja imamo i sostvenu drzavu, koja vise nije servis naroda, nego mehanizam okupacione uprave. I kad narod nekako i pokusa nesto da ucini, onda se umesa strani neprijatelj da opet po svojoj volji postavi novu garnituru koja ce raditi isto sto i prethodna.
U tome je, rekao bih, glavni problem…
Za pravoslavnog hriscanina svaka vlast je od boga i treba da je postuje. Ako ta vlast postane bogoborna, i krene da napada crkvu, onda se koristi pasivni otpor (na primer, litije u Crnoj Gori) i mucenistvo. Ne vidim da je trenutna vlast u Srbiji protiv pravoslavne crkve, a odgovor na problem kako postici bolje drustvo dao je sveti vladika Nikolaj Velimirovic: “Mi cekamo Hrista, a ne bolje vreme”. On je time hteo i da kaze da je drustvo onoliko dobro koliko smo mi pojedinacno dobri hriscani.