Бруталност, примитивизам и насиље ријалити програма не може да се не пренесе на улицу, упозоравао је М. Ђурковић још пре седам година
Миша Ђурковић (Извор: ИН4С)
Србију је ових дана поново преплавио талас вести о бруталним насилним убиствима која се дешавају у породици, на улици, између вршњака. Но ми смо толико отупели и толико затрпани насиљем и лудилима различитог типа да све то прође и заборави се после само неколико дана. А монструозни случајеви се смењују као на траци. Најгоре је што толика брутална убиства више нису нека посебна тема којом би друштво, политичари, институције или медији требало да се баве. Ретки су чак и медији који су одреаговали на овај последњи талас и потражили мишљење стручњака, пробали да макар укажу на то да се налазимо на врло опасном путу.
Још један доказ нашег општег отупљивања и навикавања на ненормалност као на уобичајени и прихваћени оквир друштвеног живота јесте чињеница да су утихнули и последњи гласови који су апеловали на сузбијање, ако не и укидање ријалити програма. „Фарма” и „Парови” постали су регуларни део живота просечног српског гледаоца, а доскоро је ту био и „Велики брат”. Док су Антенине телевизије прешлe на ријалитије музичког типа, Хепи не престаје да емитује „Парове”, због чега је према неким тврдњама наводно Митровић принуђен да одговара готово непрестаним емитовањем „Фарме” јер су то програми који бележе највећу гледаност.
Шта су ови програми? У питању су форме које промовишу најпримитивније, нагонске врсте понашања и по правилу се базирају на приказивању вербалног и физичког насиља, с једне стране, и секса различитих врста, са друге. Но за овакве лабораторијске програме базиране на постулатима експерименталне психологије важи класично правило да се границе стално морају померати, и то све већом брзином. Када су овакви програми почињали, велики догађај је био приказивање првог наговештаја сексуалног односа. Само неколико година касније сексуални однос се приказује већ прве или друге вечери емитовања. Следи затим омогућавање гледаоцима да од тога виде све више, па се уводе мењања партнера, хомосексуални односи, наговештаји групног секса итд. Насиље такође мора да ескалира, па осим правила да се уносе литри алкохола, увреде свих врста морају да буду све горе, а туче, премлаћивања па чак и пуштање крви постали су такође очекивани садржај програма.
Осим пропалих естрадних звезда жељних пажње или подизања своје атрактивности, коју после покушавају да наплате већом ценом за своје наступе, и очигледно болесних људи, сада основу програма чине такозване старлете, што је еуфемизам за проститутке којима телевизије очигледно плаћају за секс пред камерама, а тиме оне такође подижу своју тржишну цену за обављање најстаријег заната, кад изађу напоље. Врхунац је наравно довођење криминалаца, па смо се тако вратили на то да се као модели и идоли за децу нуде криминалци и проститутке. Недавно смо имали прилику да на насловној страни једног дневника видимо децу из основне школе како узимају аутограм од Кристијана. Наречени је, наравно, свој боравак на „Фарми” користио да митологизује своје криминалне активности.
Не смемо заборавити ни улогу политичара. Не тако давно значајан регионални политичар Ненад Чанак је учествовао у „Великом брату” да би након тога насиље пренео и у стварни живот када је брутално претукао човека, због чега му се и даље суди. Војислав Шешељ гостовањем у оваквим програмима покушава да поврати „популарност“.
Бруталност, примитивизам и насиље ових програма не може да се не пренесе на улицу. Онај ко омогућава овај непрестани ментални злочин, директно производи и прелива насиље, болест и зло у друштво. Најгоре од свега јесте то што је све то противзаконито. Довољно је погледати Закон о радио-дифузији, односно његов члан 19 који говори о заштити малолетника и члан 68 који прописује опште обавезе емитера у односу на програмске садржаје. Ту је прописано да емитери морају да емитују садржаје који доприносе подизању општег културног и сазнајног нивоа грађана (тачка 4), као и да не емитују програм чији садржаји могу да шкоде физичком, менталном или моралном развоју деце и омладине, или да не емитују програм који подржава и истиче насиље… и друге облике криминалног понашања (тачка 5 и 6). Уз то, постоји и Кодекс о понашању емитера на основу кога би такође било лако укинути овакве програме или их за почетак пребацити да се емитују после поноћи.
Но и РЕМ као и највећи број институција у овој земљи већ годинама не ради свој посао и не примењује закон. Коме још да падне на памет да опомиње Пецонија Ранковића и Жељка Митровића, или Пинку и Хепију да узима дозволе, кад се зна колико су ти људи моћни и утицајни у овој земљи? А ријалити програми су им највећи извор прихода…
Жртве такве констелације односа у којој они зарађују ширећи болест и насиље, а институције не раде свој посао, јесмо сви ми. А посебно наша деца…
Опрема: Стање ствари
(Политика/Искра, 12. 3. 2016)
Categories: Поново прочитати/погледати
Уопште не сумњам да поштовани г. Ђурковић има далеко ширу слику о актуелним догађајима, па ипак сугеришем да се сви боље упознамо са димензијама медијских манипулација које се одвијају планетарно деценијама, и у том смислу предлажем један од верујем бројних расположивих текстова https://naukaikultura.com/lenon-lenjin-rokenrola/
Сад сам слушао Прелета и Миру Пејић!!!”Компјутера и робота….” Универзум! Јачи су од свих брозових стрвинара- Џабе Хата и Лојавог….
Краљ Петар други Карађорђевић, Никола Калабић, Драган Стојнић, Душан Прелевић, Оља Ивањицки, Пеђа Ристић, Хемингвеј, Хари Калахан, Конан Симеријанац…Серђо Леоне ..поздрав дивној екипи са СС…Нек вас драги Бог чува од сваког зла и несретлука…нису сви западњаци позападњачени!!
Г. Ђурковић можда има добре намере, али су му текстови сувише политички тј. опозиционо обојени да би имали користан смер за објективно добре предлоге и решавање проблема које помиње. Већ је утврђено да малолетници у великом броју не гледају и не прате ријалитије на телевизији. Баве се другим садржајима. Нарочито на интернету који у потпуности надокнађује све оно што пропуштају на телевизији, па и преко тога. Код тзв. “ријалитија” на тв ради се о масовној публици коју у највећем броју чине пунолетна лица.
Постоји нешто што ми смета код оваквих текстова. То је висока критика о ономе шта не ваља и шта није добро, па се као главна превентива помињу забране. У тексту нема ни слова о томе како парирати таквом раширеном свету субкултуре и опскурне забаве. Да ли постоји (и) другачија понуда? Сећам се тв садржаја који су некада били редовни, а било је то давно: “Полетарац”, “Метла без дршке”, “Двоглед”, најразличитији документарци о природи, флори и фауни и свету око нас. Сећам се добрих серија: “Позориште у кући”, “Камионџије”, “Врућ ветар”, па и “Отписани”, што да не… имале су садржај са којим се народ индентификовао, а биле су редовне и масовно гледане. Те садржаје гледали су и одрасли и деца, без проблема. Јер, било је понуђено и – прихваћено. Ко и шта данас нуди и осмишљава добар, квалитетан тв програм? Где су ти вајни наши “интелектуалци”, међу које г. Ђурковић и себе убраја, да ураде нешто корисно и конкретно за овај наш народ кад већ толико о њему брину?
Ево, сам ћу навести један пример могућег садржаја који је свим тв кућама лако доступан. Постоји приличан број музичких школа у Београду и Србији. И велики број талентоване деце која својим музичким наступима освајају огроман број награда код нас и у иностранству. То су прави мали уметници, верујте. Зашто нико од утицајних људи не поради на томе да се та деца виде и чују на телевизији? Али, ко мене пита! Ја немам везе и познанства као г. Ђурковић, па да предузмем нешто у том правцу, нити сам јавна личност. Лако је критиковати оно што очигледно “није културно”, најтеже је уложити свој ауторитет у нови пројекат који захтева велики рад и посвећеност. Народ гледа и слуша оно што му се понуди! Ако су нам пуна уста згражавања над проблематичним садржајима, где је акција да снимимо, покренемо и покажемо толике друге корисне, лепе и добре садржаје? Неко сматра да се то не би допало публици. Хајде да видимо да ли је то истина.