Да ли је странац у репрезентацији аналогија давању пара странцима да отворе фабрике, уз намете на домаћу малу и средњу привреду?
Насловница Олимпијске подвале Љубодрага Симоновића
Кренућу цитатом човека који вероватно најбоље познаје спорт у свим дубинама и димензијама и чија становишта по том питању, описана у бројним му књигама, нуде много корисних података.
„У почетку, Кубертен (отац модерног олимпизма, прим.аут) је настојао да искористи олимпијске игре да би изазвао реформу образовања у Француској и на тај начин развио код буржоаске младежи националистичко-милитаристички дух који је требало да покрене Француску у нова освајања и да јој ојача положај у Европи… Истовремено са колонијалном експанзијом, спорт добија ,цивилизаторскуʻ улогу, што пре свега значи да постаје средство за успостављање духовне доминације ,белеʻ над ,обојенимʻ расама. Исто је са олимпијским играма: уместо права да се боре за слободу, ,урођенициʻ добијају право да се на спортском пољу заједно са својим господарима боре за победу. Тачније, и то право је тек требало да стекну, будући да су се на Олимпијским играма у Сент Луису (САД), из 1904. године, одвојено такмичили ,белциʻ а за представнике ,обојених народаʻ организовани су ,антрополошки даниʻ на којима је требало да се демонстрира њихова ,расна инфериорностʻ.“
Дуци Симоновић, некада истакнути кошаркаш светског гласа, потом доктор филозофије и магистар правних наука, борац за бољи свет и „(не)заштићени сведок“ из света спорта, говорећи о феномену „навијача“ и њиховом патриотизму рекао је следеће: „Патриотизам без свести о културноисторијском наслеђу је чист примитивизам“. Сами процените имају ли данашње масе навијача ишта са сопственим народом и наслеђем. То је окружење пуно пића, лаког заноса, песама и површног родољубља које, будући неутемељено у знању, бива заведено и лако злоупотребљено од служби и тамних коридора моћи завршавајући у имитацији, док њихове, у основи, некад и добре намере завршавају у разним облицима криминала и недоличног понашања. То није образац којим покољења треба да „спасавамо“ „благодети“ одрастања на улицама.
Нећу говорити о могућем утицају, крајњим или и почетним лошим намерама људи који воде тај модерни и опасни циркус. Рећи ћу овако: да ли је могуће да одушевљеност Француза, грофа Пјера де Кубертена Хитлером и нацизмом, завештање свих његових дела нацистичкој Немачкој нема никакве реперкусије на све оно што спорт данас јесте? Да ли дух оснивача и данас живи и како?
„Колико је Кубертен био одушевљени присталица фашистичког режима у Немачкој, говори и његова намера да читаву своју писану заоставштину повери Трећем рајху… Један од повода за ову Кубертенову иницијативу била је Хитлерова одлука да олимпијске игре заувек пресели у Немачку.“
Расистичка компонента усађена је у темеље олимпијског покрета, насупрот оном што се о њему пише и говори. Томе у прилог иде сазнање да Кубертен, иако изразити скрибоман (иза себе оставио више од двеста писаних дела), није никако или ограничено превођен како у Србији тако и шире. Зар не би било логично да данашњи олимпијци уче из толике заоставштине? Шта се ту крије? Кубертен је изразито потцењивачки гледао на афроамеричку популацију, жене, раднике и био против професионализације спорта, а као језуитски ђак промовисао гесло citius, altius, fortius (брже, јаче, снажније…звучи познато?). Док су наследници тзв. Златног барона на трону (Евери Брендиџ, Хуан Антонио Самаран…), били нацисти или су га здушно волели и/или подржавали.
„Самаранч (Хуан Антонио, потоњи председник МОК-а, прим. аут.) остао је веран фашистичком диктатору све до његовог краја. У току 1975. године, Франково (шпански диктатор, прим.аут) здравствено стање се погоршало, али Самаранч није напустио државни брод који је тонуо. Јануара 26. појављује се Самаранч, који је у то време био потпредседник МОК-а у плавој кошуљи на прослави годишњице фашистичког ,ослобођењаʻ Барселоне. Као и увек, и овом приликом је поздрављао фашистичким поздравом.“
Данас се овај покрет из незнања, опортунизма и површности проглашава за празник мира и добрих мисли. Постаје готово историјска вредност и нешто по чему се на неки начин мери и време. Олимпијски паганизам је и имао за циљ да се олимпијским циклусима и мери време. И већ данас смо сведоци како се спортом „исписује историја“. Како да не. Јер се за стварање и писање праве историје подразумевају и знања и жртве. Мењати историју за „историју“ лоптања и њоме попуњавати слободно време и мождане капацитете људи?… Ипак, хвала, не треба.
Даћу још понеки цитат из чувене књиге Дуција Симоновића Олимпијска подвала, из које су и горе наведени изводи, важни за разумевање дубине вучје јазбине у коју смо сви, мање или више, драговољно убачени и у коју с радошћу или по инерцији гурамо себе, своју децу и омладину, не знајући да исте тамне закулисе воде једнако спорт као и ратове, пандемије и разне друге глобалне несреће.
Спасавамо децу улице гурајући их у озваничене улице у виду разних спортских клубова, њихових „академија“ (а у ком су и добровољном запећку стварне академије и високошколци светионици) и бројног кадра који живи учећи генерације да колонизују своје слободно време спортом и вестима из њега (које често нису много другачије од трач партија из ријалитија и “jet set”-a) и првенствима којих је бесмислени безброј. Шта се тиме добија? Учи се „историја спорта“ која преузима стварност и тако ретки знају о Мачковом камену, о Голом отоку, последњим ратовима… али се знају бројни бесмислени рекорди и ко где колико милиона наводно заради. И то се прати из дана у дан. Дајући тако ефемерним вестима суштинску димензију да би важне ствари остале мимо пажње и интересовања јавности, читаве генерације бивају друштвено „прогутане“ и непримећене. Кажу да су стадиони измишљени у Енглеској кад су се радници изборили за осмочасовно радно време. То се да проверити.
Још пар речи о феномену успеха. Како се гледа на „успех“ у спорту? Скоро идентично као и на „успех“ у било којој професији данас. Само и искључиво кроз новац. За такав јавни „морал“ велику одговорност сноси учени део друштва који се подастире под mainstream токове света заборављајући свој дуг потомцима и завет прецима. Тако се ретко сете да треба да им је Платон драг а истина дража. Како каже проф. др Ломпар, млади данас успех поистовећују са смислом живота а сам успех доказује се видљивошћу која је материјалне природе (што скупља кола, телефони, суштинско обоготворење новца…). Дакле, млади циљано остају слепи за одређена знања не схватајући да се може наћи сврха живота и мимо формалног успеха. То не значи да треба хрлити неуспеху али је добро знати да постоје сфере и путеви који дају пуноћу живота а успех је категорија добродошла ако дође. Свакако није нешто што је нужност, неминовност и живот сам.
Насловница књиге Почетни звиждук из 1987. године тадашњег капитена немачке фудбалске репрезентације голмана Тонија Шумахера, у којој је говорио о тамној страни спорта у Немачкој, због које је, без икаквих провера у њој објављених тврдњи, избачен из репрезентације и Бундеслиге
Даћу још један пример, мени очит и занимљив за питање шта ми радимо у том свету спорта и није ли време да се масовно вратимо аматерској физичкој култури, неком новом соколском покрету и промоцији здравља.
Ако се пажљивије загледате у кошаркашку Евролигу и њене извештаје после утакмица, видећете колико ти извештаји не описују стање на терену, резултат, често потпуно занемарујући стварност. У реду, можемо гледати на начин да је гледаоцима атрактивније закуцавање од полагања, али неретко се дешава да публицитет добије играч који уопште није најбољи, најефикаснији на утакмици, често не и из победничког тима. А странци у тиму, посебно амерички Афроамериканци, имају главну улогу. Да ли ради оправдавања уговора, спонзора, да ли ради урођеног им атлетицизма, да ли ради приказа демонстрације моћи ове империје у заласку… Можда у већини извештаја предност се даје оном ко по уредницима и менаџерима треба да је најбољи а на уштрб неког Пољака, Србина, Грка који је можда више допринео али долази из светски мање важног простора. И то нису изузеци, пре су правила. То је мој лични утисак као неког ко дужи низ година прати то такмичење. Пратите у дужем року дискрепанцу између статистике утакмица и видео извештаја о њима, који се углавном гледају за разлику од оног што се углавном не чита и видећете о чему говорим.
Као пример даћу вам извештај са утакмице Ефес-Црвена звезда, где је 90% времена у извештају победничка екипа а од тога 80% њихов врхунски играч који је својевремено појачао турски тим из руског ЦСКА. Чини се да је целу утакмицу играо један тим и један играч или је то снимак тренинга иако утакмица није тако лако добијена, напротив. Слично се може видети у извештају о утакмици Монако-Партизан, где је у жижи амерички играч Пантер који је постигао победничку тројку иако далеко лошији у утакмици од двојице других.
Намеће се још једно питање за размишљање. Да ли је постало обавезно да све земље убаце једног америчког играча у репрезентацију? Да ли страни играчи доносе толики квалитет (јер сем Србије и Литваније сви европски тимови их имају) или би и домаћи са толиком слободом у игри дали исто или слично, а са мање новца али мање и провизија? Или је странац у репрезентацији аналогија давању пара странцима да отворе фабрике, уз намете на домаћу малу и средњу привреду? Или је то још један вид покорности хегемону који се у све меша.
Отуд можда чудан разлаз Теодосића и репрезентације, помирљиви ставови селектора Пешића о странцима и скорашње наметање Кевина Пантера да би волео да заигра за репрезентацију Србије? Сетимо се недавно фудбалера Клеа, кованог у звезде и спремног да буде „спас“ репрезентације, да би мало касније ишчезао са фудбалске мапе а репрезентација успела да прође квалификације на крилима неког Пиксија и Митровића. Да ли је иста агенда која гура нову наказну родну и осталу НАТО политику иста она по којој главна места у европским и националним тимовима често заузимају странци?
Требамо ли да очекујемо од амбасадора Хила да нам каже ко ће играти за српску репрезентацију?
Завршићу поруком друштву и родитељима, која је више препорука. Спорт није здравље, то је патологија из угла физиологије нормалног човека, из угла медицине неоптерећене новцем. Кад шаљете децу у клубове, отворите четворе очи и вратите се здрављу, духовном пре свега, да би дошли до физичког. Учите о храни, како може бити и отров и лек. И не надајте се добром док градимо националне стадионе а гасимо националне институције.
Јер како рече Дуци у уводу своје књиге: „Све веће суме које добијају савремени гладијатори одговор је владајућег поретка на све већу беду у којој живи све већи део човечанства“. А ја бих завршио, човечанства које убрзано тоне а чијег се ми „ЕУ“ пута не одричемо и стојимо „постојано кано клисурине“…
Многаја љета. Догодине у Призрену.
Categories: Противу незнања
Као загрижени заљубљеник у спорт, тешко ми је прихватити банализацију спорта којој повремено тежи аутор, иако се са већим дијелом слажем.
Опет, знам ја да на овом порталу добро пролазе теме које се своде на такмичење у пљувачини по Србима и Србији, но и моје је право да се не хватам у то коло.
Елем, овај Дуци Симоновић има ту своју циљну групу која га подржава, популистичка мантра гдје некад и потрефи у срж, није да не потрефи. Али у питању је лик који је попљувао све живе успјешне Србе, спортисте и ине, уз то и истинске српске родољубе. Лик који се никад није осврнуо на невоље нашег народа преко Дрине, на Косову, током борбе Срба пречана да опстану на своме, на величанствене литије и одбрану српскихн светиња у Црној Гори. Али јесте попљувао Новака, људску величину и српског родољуба који је подржао те литије и подржава српски народ било гдје, кроз бројне начине.
Такве ликове попут тог Дуција, популисту и пљувача, таман га сви подржали, ја сигурно нећу.
Што се тиче проституисдане приче око Теа и Пешића, Тео је велики родољуб, један од спортиста којег највише готивим, но он није имао мјесто у екипи за ЕП, и то је реалност.
Што се Пешића тиче, може он мрсити шта му воља, узгред није по родољубљу ни близу Теа, но селектор је српске репрезентације. Натурализовани (можда “натурализовани”, ако то околности баш одреде, може да се деси) играч, Амер, у мушкој националној кошаркашкој репрезентацији неће још дуго, дуго заиграти, надам се никад. Српска кошарка је на здравим темељима, ту су људи и који знају знање, који су велики родољуби и који су свјесни да би ангажовање страног играча, Амера, у репрезентацији имало погубне посљедице по српску кошарку.
Уосталом толико тога је добро, иде у добром смјеру, и поред беспарице, роварења менаџера, медија и иних штеточина, иде то добро, одличан рад са младима, појацвљује се плејада талентовваних јуниора, јучер и данас имамо турнир у Лакташима на којем имамо промоцију екстремно надарене генерације, прије свега годишта 2004-5 каква се није појавила у историји југо и српске кошарке.
Поред таквог блага, тражити помоћ Амера био би кретенизам пар екселанс, а људи који брину о српској кошарци нису кретени, напротив, + што су српски родољуби.
@Khal Drogo
Не видим такмичење у ,,пљувачини” на Стст које помињете, већ видим отварање доста важних тема. Један од разлога зашто ми се овај текст јако свидео, јесте што начиње важну тему спорта, а много је других тема недотакнутих (нпр. утицај кладионица).
Слажем се са Вама да текст многе ствари банализује и симплификује, као што се и слажем да Теу није било место у репрезентацији.
Али утицај спорта је врло велики у целом друштву и поготово није довољно рећи ,,имамо добре генерације” и ,,иде у добром смеру”. Разне спортске школе, попут школа фудбала и тсл, су свет за себе. Чак у и мањим местима имате школе фудбала за децу од 3-4 па навише, које представљају машине за извлачење новца од родитеља (чести турнири, од којих неки у иностранству) а стварају осећаје подвојености код деце (ако родитељи немају пара да купе детету персонализовану јакну коју ће дете наредне године прерасти, онда не игра).
Иако ми је део за Кубертена откоровење, нисам лично пратио Дуција Симоновића, мада ово што сте написали не делује похвално за њега.
Пре свега хвала на коментарима. Дефинитивно се слажем са тим да ово није никаква „пљувачина” по Србима и Србији већ отварање важне теме.
Не бих се везивао и трудио да „побијам” све са чиме се не слажем у коментарима. Даћу пар осврта у циљу појашњења да је често важније видети општу слику од специфичног детаља око ког се можемо ил не морамо да слажемо.
Пошто живимо у времену обоготвореног новца, узмимо просто… ако се поруши Сајам и ту створи луксузан простор за известан број добитника транзиције, понеког певача, лажног или правог криминалца… заузврат добијамо потпуно непотребни(сем за разне облике бешчашћа оних којима ће то бити дозвољено и некажњиво) „национални” стадион од више стотина милиона евра а вероватно на земљишту које су они који су то знали чему ће да послужи унапред откупили па ће им држава(ил шта је од ње остало) да плаћа одштете за земљиште. Тај новац је енорман и могао је бити употребљен рецимо за повећање плата наставника у школама или васпитачица у вртићима јер стварамо генерације неваспитаних и необразованих а то гарантује потпуну несвест генерација и немогућност Србије да изађе из овог положаја грогираног боксера и вреће за ударање. Уједно овакав образовни систем гарантује пуне трибине омладине која не зна ни шта ће ни куда ће као и школе где су „ фаце” навијачи, парајлије а не примерни и добри ђаци и поуздани пријатељи, деца која немају покварене мозгове одраслих. Само недобронамерни или људи плитких погледа не виде да ће најгори кадар да заврши у просвети где је плата 70ак хиљада. Ко ће нормалан да учи децу за те паре у друштву које некритички усваја разне ствари потпуно стране нашем културном моделу те је данас наставнике страх и од родитеља и од учитеља…
Следеће… није родољубље ни добре млађе ни старије селекције. То је само саучешће у заглупљивању маса и замене теза. Нико не брани ником да се физички васпитава али данас је спорт укинуо физичко васпитање. У праву је господин из другог коментара који је напоменуо колико то све кошта а да не помињемо чему служи. И колики број је оних чији су животи уништени опредењем да буду „професионални” спортисти јер губећи најбоље године ту остају и без факултета и без заната и постају предодређени за сумњиве приватне дипломе и менаџере. Практично жртвују своју људскост трошећи тако време.
Што се тиче странаца, ако је то заиста толико важно, зашто онда нема 20 освајача златне медаље јер свуда је препуно странаца? И какво то „родољубље” носи и осећа у себи неки Клео фудбалер или Пантер кошаркаш? Хоће ли они да науче нешто о страдању Срба, о Пупину, Тесли, Руђеру, Гундулићу, Лубарди? Хоће ли том знањем да бране да их разни народи и ентитети не отимају? Да ли његови кошеви бране ишта и иког чине бољом особом?
Да ли је Теодосић имао места или није то је врло упитно. Прошли смо јако лоше тако да верујем да је недостајао али и то је неважно. У најмању руку понижен је беспотребно зарад резултата који нису дошли а видећемо ако Партизан прође добро надаље да л ће Пантер бити ближе дресу. Ја мислим да хоће али могу да грешим.
За родољубље би било најбоље да се клубови приватизују и постану бизнис са назнаком „улазите на сопствену одговорност” и да онда се гађају милионима и Звезда и Партизан и сви други којима је „нормално” да дугују милионе држави и банкама. Хајде нека проба неки тренер из Лакташа или играч из Добоја, Краљева …да дугује на „нормалној” бази па да видимо шта ће бити.
И за крај, прочитајте „Олимпијску подвалу” или књигу наведену у тексту о немачком фудбалеру па видите.
И ако ми укажете на банализовање, бићу Вам захвалан ради будућег рада.
Мантра о професионализацији спортских колектива фино звучи, 90+% плебса ће подржати, но тренутно од спортских колектива профитабилно послују спортске франшизе у Америци, рецимо у ен-би-еју, евентуално неки фудбалски клубови у неким земљама западне Европе (а и то је велики ?), и нико више. Нити један спортски колектив у Србији у било ком спопрту нема ни минималне шансе да барем покрије већи део расхода а камо ли да буде профитабилан. Нити један. И ко ће ту купити или уложити своје паре у спортски колектив?
Прича о професионализацији спортских колектива у Србији је испразна мантра, није вриједна озбиљног осврта. У таквој ситуацији можете угасити спортске колективе, свести све на физичку културу у школама, или тражити моделе да спортски колективи некако преживљавају. По вољи.
Опцију један ће подржати огромна већина по матрици „ко им је*е матер, ако нема ко купити гаси“ али упитно је шта даље. Како би то уопште фукционисало у времену потирања спорта и неминовног повећања незаинтесресованости младих за спорт таквим трендом, који би % школараца имали у ближој будућности ослобођених физичке културе, и какву би нацију добили ако одбацимо поуку „у здравом тијелу, здрав дух“. Комплексна је то проблематика, тражи пунио разумијевања и темељитијег осврта, на баналне реплике код ове материје и нема смисла реаговати.
Што се Пантера тиче и било ког Амера, док је разума и здравих темеља у српској кошарци, неће играти у националној селекцији. Пет је разлога зашто не;
– Национална селекција није само ствар тренутка, ад-хок избор за неко такмичење, него је ту континуитет рада, посвећености, ентузијазма генерација спортских радника, тренера, играча, један мукотрпан процес формирања тих играча, сениорска репрезентација мора бити огледало тог рада. Доброг или лошег.
– Свакако је и лакше и ујефтиније узети на позицији на којој сте „танки“ натурализованог играча, „готов производ“, него га годинама кроз рад у клубу и млашим категоријама стварати, „правити“, истрпити у том формирању, но тежи пут је у овом случају и једини прави.
– Играчи који су прошли млађе категорије, жртвовали пуно тога, морају бити награђени да буду у конкуренцији за А репреентацију. Потиснути их да би направили мјесто натурализованом играчу огрешићете се о спортска начела. У спорту све се враћа, све се плаћа.
– Ваља држати мало и до националног поноса, аутошовинсти то и не разумију, но они којима је Србија у срцу итекако разумију.
– Српским играчима наступи у репрезентацију су највећа част и привилегија, натурализованим играчима је тај избор ствар користи.
Ово су моја размишљања, слично гледају и људи у КСС, а медији могу писати шта им воља.
О Дуцијевом умовању, богатима, спорту у служби очувања постојећег поретка (има и тога, итекако, али шта сад? Ко ће то промијенити? Дуци који ће попљувати сваку људску величину?), сиромашнима, биједи, потлаченима, то је популистичка испразна прича која се може мантрати до бесвијести. Но све се своди да ли ћете пратити спорт или не. Свакоме по вољи.
Опет што се спорта тиче, људи гледају све кроз призму фудбала. У другим колективним спортовима. којима се ипак посвети неупоредиво већи % него индивидуалним, млади који им се посвете не потиру и не запоставе образовање, напротив, не ријетко им помаже да стекну боље, рецимо ако млади кошаркаш захваљујући кошарци оде на амерички колеџ, стећи ће добро образовање. Друга је ствар што је то погрешан избор и што је за спортски развој бољи избор остати у Србији. Уз то спорт оплемењује младе људе. Спорт није само фудбал, сад што то неки не разумију, шта да се ради.
Држава треба финансирати соколска друштва, извиђаче, скауте, витешке игре, пливање, аикидо, таи чи, хата јогу… Другим ријечима, све аматерске облике фискултуре, ма како се звали. Предност дати онима који немају такмичарски карактер.
На друго мјесто ставити индивидуалне такмичарске спортове. Њих требају финансирати родитељи, а држава треба градити спортске објекте и помало помагати. Ово се односи и на непрофитабилне колективне спортове.
Фудбал препустити приватном бизнису. Па ко има новаца, нека буде спонзор.
Комунистичке близанце Петокраку и Носача Петокраке законом зсбранити, јер само форсирају подјеле међу Србима. Ово се, истина у мањој мјери, односи и на разне радничке, пролетере, раднике и клубове сличних назива. Али имена су само љуштуре. И најславнија имена могу да буду компромитована управљачком структуром. Нпр, клуб са именом најславнијег србског јунака…
Наравно да је спорт одавно политика другим средствима. Показао се као одличан простор за замагљивање и скретање пажње са стварних друштвених питања. Хлеба и игара, давно потврђена мантра, која и од вукова прави овце. Крилатица у здравом телу здрав дух прегажена је. Манипулација масама, њихово држање под контролом најбоља је и најисплативија политичка инвестиција. То је ситан новац у односу на задате циљеве. Чак и да постоје добре намере, да нашим телом поново овлада здрав дух, мислим да је већ прекасно за то, јер наша цивилизација све брже и брже хрли ка свом самоуништењу.
Национални стадион није потпуно непотребан (слична аргументација је својевремено била и за Арену), има аргументација и да за добијање престижних догађаја овакав стадион треба. Е сад, јесте да би на листи приоритета он требао да сачека, јер има доста важнијих фронтова где би ваљало усмерити новац.
Иделано би било приватизовати Партизан и Црвену звезду, али то је немогуће јер то зависи од поличитке воље, које за то сада, а ни у блиској будућности неће бити. Није то само одлука до Вучића, има доста фактора (није лако пронаћи неко Абрамовича), а Вучко вага како би то утицало не на навијачку субкултуру, која полако изумире или стагнира (о чему је писао ДДО), већ на народ. Док ова два клуба буду ничији и свачији они се НИКАД неће маћи са државне сисе и у њима ће увек владати неодговорност. Јесте да у и таквој ситуацији има позитивних тенденција, о чему тренутно сведоче и резултати и клутура КК Партизан, али та суштина често потире и позитивне помаке. Примера ради, кад нека грађевинска фирма донира значајнију суму новца Партизану или Црвеној звезди, није ретко да ће са друге стране нека власт преко колена да да неку грађевинску дозволу за бетонирање паркова, ливада, крчење шума и градњу неких мега комплекса.
Да ли ће неки страни играч бити натурализован и играти за репрезентацију не сматрам да је толико битно као што образлаже коментатор Khal Drogo. Иако се са већином његове аргументације слажем, у женској кошарци смо примили натурализовану Ивон Андерсон и делује ми да се сасвим фино уклопила у репрезантацију и односом према дресу и игром.
Потребна је физичка култура кроз спорт, другачије не иде. А то значи да се мора потпуно реформисати настава физичког у школама и да се са садашње бесмислице, имитације и пародије усмери ка бављењу спортом по избору.
Пример је некадашња настава физичког на факултетима. Обавезна су 2 часа недељно, али се могу остварити ван школе, на неком базену, стадиону, теретани, у терминима који немају везу са школском наставом.
У то укључити све клубове и спортска друштва, неважно јесу ли аматерска или професионална. Ученик од њих добија потврду да је своја обавезна 2 часа испунио и школски систем је задовољен.
Каква је истинска корист? Омладина која се заиста мање или више организовано бави неким спортом и можда се у неком од њих и пронађе и крене њиме да се бави. С друге стране клубови имају већу могућност за одабир талената и постају успешнији.
Боље је “скинути” децу с мобилних телефона и апликација и удаљити их од кладионица, него се плашити да би могла да постану нпр. рукометаши и одбојкаши и да од тога у животу можда зараде и неки новац.
Ко се нада да ће у изобиљу понуде за трошење слободног времена младеж одабрати труле кобиле или бацање камена с рамена, тај живи у илузији.
@Јован П
„Да ли ће неки страни играч бити натурализован и играти за репрезентацију не сматрам да је толико битно као што образлаже коментатор Khal Drogo. Иако се са већином његове аргументације слажем, у женској кошарци смо примили натурализовану Ивон Андерсон и делује ми да се сасвим фино уклопила у репрезантацију и односом према дресу и игром.“
Изузетно је битно да ли ће неки страни играч играти за репрезентацију, зато што не треба. Зашто не? Зато што тај страни играч не дели ништа са нама. Није рођен у Србији, није одрастао у Србији, није пореклом из Србије (преци), српски не зна или га натуца. Не дели ништа суштинско са нама, ни језик, ни културу, ни наслеђе, ни митове, ништа. Тај играч је ту да бисмо „ми“ победили, али ако ми нисмо више ми, чему таква победа?
Ово горе не важи за националне мањине у српској репрезентацији, јер нпр. Мађар који је рођен и одрастао у Србији и чији су преци генерацијама у Србији дели с нама и језик и културу и наслеђе, барем делимично, и има пуно право да нас заступа. Ако су могли војници мађарске националности да гину на Кошарама, могу и у репрезентацију.
Ово горе такође не важи за Србе рођене у инистранству, јер су им родитељи Срби, и знају Српски, и сматрају се Србима и деле с нама културу и наслеђе, као рецимо Милорад Чавић.
Ивон Андерсон не спада ни у једну ни у другу категорију, па јој није место у репрезентацији без обзира на све њене остале квалитете.
@Марк Еугеникос
Иако Ваши аргументи стоје и лепо је имати репрезентативну репрезентацију у правом смислу те речи, спорт није могућ без успеха, односно без победа након много рада. А такав приступ тражи компромисе у виду повременог ангажовања странаца и питање је пронаћи меру.
Примера ради, у женској одбојци смо као тренера ангажовали Италијана Сантерелија који је са нашим девојкама узео светско злато. Јесте да је одмах после тога напустио репрезентацију и отишао код Турака за веће паре, али чини се да је вредело. Супер би било да опет имамо неког Гајића, али док се то не деси, ангажовање странаца није смак света, мада је наравно увек боље развијати своје кадрове.
Ђоковић, такође, за једног од тренера има Иванишевића, по старијим изјавама колико ме сећање служи, осведоченог усташу. Али све док он не врећа српски народ и део је тима који прати Ђоковића у победама, његово присуство не шкоди, ма колико мени или Вама не било драго да га гледамо.
У индивидуалним спортовима натурализација не мора бити нужно лоша. Рецимо, примили смо у држављанство два грузијска рвача (мислим да су били у свађи са својим савезом), и касније су њих двојина поосвајали неке медаље, колико ме сећање служи један је узео бронзу на ОИ у Токију победивши неког Хрвата.
Сврха физичке културе би укратко могла да се опише као одржавање општег здравља, стицања кондиције, али и добрих навика, и социјалних вештина у дружењу, поштовању противника, тренера или судије, неговању “фер-плеја” итд. Део тога је описано у познатом “у здарвом телу, здрав дух” и “није важно победити, важно је учествовати”.
Са друге стране једина сврха врхунског спорта је профит, често кроз трговину и трансфер спортиста, рекламе и права ТВ преноса, кладионице, сумљиве работе навијачких група, продају улазница и клупских реквизита, намештање утикмица или мечева, допинге, борбе за одржавање такмичења итд.
Дакле, ове две категорије имају потпуно различиту сврху.
Физичка култура и практиковање физичке активности кроз вежбање и рекреацију је неопходно од “малих ногу” до зрелог доба.
Врхунски спорт је неопходан само армији профитера и илузионистима.
Samo fizička kultura jer od sporta su ostale samo kladionice, nameštaljke i jurnjava za profitom. Sve je namešteno.