Србија која се сама одрекне Косова и Метохије, или прећути кад то неко учини у њено име, више не би била отаџбина него рака, писао је Б. Матић у тексту „Патријархова вечера“ 2018. године
Бранислав Матић (Фото: Александар Драгутиновић)
… Ако Вучић политички преживи кривоклетство и велеиздају, Србија неће. И обрнуто.
Нема ту, дакле, много избора и фемкања.
Косово и Метохија могу бити окупирана територија још незнано колико дуго. И не мора тамо, под окупацијом, бити ни једног јединог Србина; то ништа суштински не мења у статусу окупиране покрајине. Све што се учини на окупираној територији привремено је, и све ће, свима, опет бити премерено кад се једном вратимо тамо, кући. А вратићемо се можда и у овој генерацији. И неће то бити први пут.
Али Србија која се сама одрекне Косова и Метохије, или прећути кад то неко учини у њено име, више не би била отаџбина него рака. Србија која у оваквим околностима не би смогла снаге да прогласи своју јужну покрајину окупираном територијом сама би постала безимена окупациона зона. Не знам уопште како би честит и нормалан Србин још могао живети у њој, подносити себе и свет, своје име и сећања. Не знам којим вредностима би могао учити своју децу. Не знам у којој би се цркви молио. Али знам много људи око себе који то више не би могли сматрати својом земљом и својим народом. Такве ране не зацељују.
Бранислав Матић, „Патријархова вечера”, 21. август 2018.
Categories: Поново прочитати/погледати
Болно, али одлично речено. Одиста је тако. Морамо једни другима сада све рећи јасно и крајње изоштрено. Неће ваљда коначна српска реч о Косову бити испразне афектације режимских ботова и хистерисање џубокс-интелектуалаца (убациш пару, па они вичу о било чему)!? Матић је недавно, поводом овог текста, додао важну ствар: “Неће бити те вечере, налик на кнежеву. Још смо јој се надали у лето 2018, такође у драматичној ситуацији, али тада смо ипак имали патријарха. Смрт патријарха и четири кључна архијереја, за врло кратко време, једном ћемо неминовно сагледавати у сасвим другачијем светлу. Али сада морамо сами, па колико Бог да. Свима ће нам по томе бити суђено. У овој ђаволијади, бледи и изранављени, морамо измерити има ли нас у нама. И ознаменити да ли ће ово бити земља тамјана или сумпора, отаџбина или гроб, род или изрод. Нека отму, пресудно је да им ми сами не дамо. Србија то не би преживела.”
Патријарх гарантује да Председник неће издати Косово. Слушам и читам изјаве најумнијих Срба који аргументовано не верују Председнику. Овакво стање, без акције, а једна је проглашење окупације КиМ-а, изазива осећање исписивања из људи; да постанемо нико, материјал за компост.