Сергеј Артјоменко: За коначну издају Косова председнику Србије треба послушни патријарх

Без подршке цркве, а поготово уз њено отворено противљење у Србији би лако могао да се понови црногорски сценарио

Патријарх Иринеј са владикама и монаштвом испред Грачанице (Фото: И.М/Грачаница онлајн)

На сајту руске федералне новинске агенције Регнум објављен је текст Сергеја Артјоменка, познатог руског експерта, о предстојећем избору Патријарха Српске православне цркве и могућем мешању председника Србије Александра Вучића у тај процес. Овај изузетно занимљив текст преносимо у целости

Његова Светост патријарх српски Иринеј упокојио се 20. новембра услед компликација изазваних инфекцијом корона вирусом. Сабор на којем ће бити изабран његов наследник на трону Св. Саве заказан је за 18. фебруар. Ипак, без обзира на изузетан значај који избор новог патријарха српског има за Србију и регион, мало тога у вези са могућим исходом изборног сабора у СПЦ је извесно.

Митрополит Хризостом: Сабор СПЦ бира новог патријарха 18. фебруара

Ова неизвесност је добрим делом узрокована унутрашњим разлозима. Први међу њима је карактеристичан изборни систем, јер се у СПЦ на основу одлуке из 1967. патријарх бира тзв. апостолским жребом између тројице кандидата који добију највећи број гласова архијереја (уз неопходан услов да тај број буде више од половине укупног). Такође, кандидати за патријарашки трон су сви епископи СПЦ који имају више од пет година службе као епархијски архијереји. Гласање се зато врши у круговима, будући да је тешко да се након једног гласања дође до тројице кандидата са неопходним бројем гласова. У оба случаја када је избор вршен по овом систему (избор патријарха Павла 1990. и патријарха Иринеја 2010) исход је, чак и за добре познаваоце, био изненађење.

Патријарх Герман и Слободан Пенезић Крцун (Фото: Ужички архив)

Други разлог неизвесности у вези са исходом изборног сабора је недостатак поузданих информација, као и добре анализе. Наиме, СПЦ у односима са јавношћу већ дуго примењује тактику тзв. „зида ћутања“, а тенденције ка затварању у односу на јавност су, парадоксално, све снажније, и то упркос томе што је све више јасних показатеља тога колико је овакав приступ лош по углед цркве. Тако је и сада: Синод је „замолио“ архијереје да се уздрже од иступа у јавности, а епископ шумадијски Јован, у својству администратора Архиепископије београдско-карловачке, строго је забранио свим клирицима, професорима богословија и Богословског факултета, као и свим црквеним делатницима, да иступају, чак и у црквеним медијима, без његовог изричитог „благослова“. Јасно је шта је последица оваквог приступа: медији, углавном таблоиди, спекулишу и манипулишу на основу полуинформација из њихових „поузданих“ извора, а свако ко би у вези са избором патријарха имао шта да каже, нарочито критички, у старту је ућуткан.

Но, постоји и трећи и можда кључни разлог неизвесности – спољашњи.

СПЦ је 1967. донела одлуку да се патријарх бира „апостолским жребом“ са циљем да се спречи, или макар у што већој мери ограничи, утицај спољних фактора, на првом месту политичких, на избор њеног поглавара. Но, јасно је како интерес тих фактора, без обзира на све промене државно-правног оквира у међувремену, због тога није нестао. Напротив, он се интензивирао, и то до те мере да је, упркос ућуткивању, и у СПЦ, чак и међу архијерејима, све више гласова који протестују због претерано блиског односа врха цркве и актуелних српских власти, односа који је нажалост обележио период у којем је на челу СПЦ стајао патријарх Иринеј. Међу тим гласовима свакако је најјачи био глас митрополита црногорско-приморског Амфилохија, који је и сам, нешто пре патријарха Иринеја, преминуо услед компликација изазваних инфекцијом корона вирусом (30. октобра). Ипак, митрополит је пре смрти успео у ономе што су многи оцењивали као немогуће: на таласу мирних свенародних литија организованих са његовим благословом црногорска опозиција успела је да победи на изборима режим Мила Ђукановића који је Црном Гором „суверено“ владао три деценије.

Митрополит Амфилохије на литији у Тивту (Фото: Митрополија црногорско-приморска)

Са друге стране, у Србији се већ дуго и не без основа говори о блискости Мила Ђукановића и актуелног режима председника Александра Вучића. Ова блискост није само последица политичких, већ и финансијских, а многи отворено тврде и криминалних интереса.

Но, за тему којом се бавимо још је важније то што су претерану блискост покојног патријарха Иринеја и неколицине утицајних архијереја са Вучићем, те изобилну и нетранспарентну финансијску подршку коју је његов режим пружио у више наврата СПЦ, многи тумачили као начин да се купи подршка или ћутање цркве за тзв. решење косовског проблема које се своди на потписивање тзв. правно обавезујућег споразума између Србије и Косова којим би се де факто легализовала независност јужне српске покрајине.

Без подршке цркве, а поготово уз њено отворено противљење ономе што многи са правом оцењују као издају националних интереса, у Србији би лако могао да се понови црногорски сценарио. Зато је за Вучићев режим питање избора новог патријарха српског од виталног значаја. Купљени мир се по сваку цену мора одржати избором новог послушног поглавара.

На основу онога што пишу и објављују прорежимски медији у Србији, нарочито таблоиди, те на основу инсајдерских информација које смо имали на располагању, може се претпоставити кога би Вучићев режим волео да види на челу цркве.

У питању су свакако двојица најутицајнијих архијереја у СПЦ. На првом месту, реч је о сивој еминенцији СПЦ, епископу бачком Иринеју Буловићу. Упркос покушајима да се представи као конзервативац, као предводник тврде струје када је реч како о црквеним тако и о националним питањима, Иринеј Буловић је много пута током своје богате каријере показао како је човек компромиса. Наиме, реч је о архијереју веома блиском свим режимима који су владали Србијом у протеклих тридесет година, од Милошевића до Вучића.

Епископ бачки Иринеј Буловић (Фото: Н. Неговановић)

Ипак, мана Иринеја Буловића је то што је неомиљен у српској јавности (не само у Србији) због те блискости са владајућим режимима коју никада није скривао, али и због изузетно грубог јавног наступа.

Такође, треба имати у виду да његово напрасно русофилство, по којем је познат у последњих неколико година, у Србији многи тумаче као мимикрију која за циљ има да се обезбеди подршка Московске патријаршије његовом утицају унутар СПЦ. Уосталом, опште је познато како је реч о до скора најважнијем „оперативцу“ Цариградске патријаршије у словенским црквама који ће остати упамћен по изјави да је „рођен као Србин, али ће умрети као Грк“.

Стога многи познаваоци ситуације предност дају другом кандидату српских власти, Буловићевом духовном чеду, митрополиту загребачко-љубљанском Порфирију Перићу. У прилог овоме иде и све израженије промовисање овог архијереја у режимским медијима. За разлику од Буловића, реч је о човеку који је познат по изузетно пријемчивом јавном наступу. Но, са друге стране, реч је и о човеку који је много пута јавно демонстрирао своју блискост режиму Вучића и отворену подршку политици коју спроводи, чак и када је у питању косовски проблем, због чега многи у СПЦ стрепе.

Митрополит Порфирије (Фото: ФоНет)

Ипак, на основу онога што се последњих дана пише у црквеним и јавним медијима у Србији, изгледа да је српска власт далеко од тога да буде сигурна у „победу“ свога кандидата на изборном сабору. Наиме, кампања коју државни службеници нескривено спроводе обилазећи епархије у Србији говори о томе како режим није сигуран ни у подршку архијереја из Србије за свој пројекат. Овоме у прилог иде и негативна кампања против архијереја који су потезе српских власти отворено критиковали, па је, тако, последњих дана „на мети“ епископ диселдорфско-немачки Григорије, што веома подсећа на кампању коју су свега пре годину дана исти медији водили против митрополита Амфилохија.

Какав год да буде исход изборног сабора 18. фебруара, извесно је да ће пред новим српским патријархом стајати огроман изазов: како да се, у веома турбулентном времену, споља и изнутра, одржи не само јединство Српске патријаршије, већ и њена независност.

Опрема: Стање ствари

(Политички.рс, 11. 2. 2021)



Categories: Преносимо

Tags: , , , ,

7 replies

  1. Оде Ђед

    Оде Ђед
    Раб Божији
    У вјечност
    Још одјекује
    Грмљавина
    Гласа Му

    Оде Ђед
    Иргат
    Светац
    Са засуканим рукавима
    Са крстом
    Умјесто лопате

    Оде Ђед
    Да копа
    Темеље
    За Цркву
    На Небу
    За нас

    Момчило

    32
  2. Само и једино је ЈОАНИКИЈЕ ДОСТОЈАН. Остале владике нећу ружити, али нека се сами упитају зашто се гурају гдје им није мјесто. Они тај јарам не могу носити, па зашто да се брукају. Упоредите недавно упокојене Патријарха Иринеја и Митрополита Амфилохија. Ко је био већи ауторитет? Сви су то видјели. Ипак се ни један није успио ни примаћи Патријарху Павлу. Мислим да Јоаникије има капацитет за то.

    Шта је друга опција? Патријарх да буде марионета. Привјесак који ће неко вртјети око прста…

    Трећа опција: Григорије. Млад, паметан, енергичан…
    О свему има своје мишљење. Генерално способан. Једина мана: није Православан. Скратио косу, штуцовао браду… Полацманио се. Он је најбољи избор ако идемо у загрљај Ватикана.

    41
    4
  3. Издаја??? Веома крупне речи а да се не трепне. Неко ко то тако олако користи не улива поверење читаоцима.

    4
    23
  4. Поштовани Момчило, у слово једнако мислимо и осећамо. Зебе ми срце да ће добри владика Јоаникије бити жртвован као неуспешан кандидат како за патријарха, тако и за митрополита. Овај јад и чемер око места одржавања избора патријарха, отужна писма, само потврђују моју зебњу. Тек, остаје молитва Утешитељу
    Духу Истине да уђе међу владике и очисти их сваке нечистоте и Себе кроз владику Јоаникија пројави…

    30
  5. Поштовани Зоране, кад бих медијима придавао важност коју они сами себи дају, и у мени би се јавила зебња. Да су у питању само овоземаљске ствари битка би одавно била изгубљена. Чули сте за разна лобирања, за хладни коверат итд.

    (Успутно питање: Ако већ имамо ласерске ковид термометре, зашто не бисмо измјерили температуру сва три коверта?)

    И даље сматрам да је Јоаникије једини прихватљив за све. Иначе слиједи раскол. Зар мислите да би (условно речено) послушници прихватили нпр. Григорија или да би (условно речено) бунтовници прихватили Порфирија или Иринеја (Буловића). Наравно, раскол не би био озваничен, али би се суштински десио.

    Још да кажем да сматрам да је Порфирије, Митриполит Загребачко-Љубљански, прави човјек на правом мјесту. Ту би требало и да остане. С друге стране, да се Григорије кандидује за посланика у Скупштини, ја бих први гласао за њега.

    Ипак, људи снују, Бог одлучује. Не сумњам да ће Дух Свети пројавити онога кога треба да пројави. Неће то помрсити ни коверат из фрижидера, ни камере, ни слични марифетлуци. Нека буде воља Божја! Амин.

    P S
    Сјетимо се избора Патријарха Павла.

    32
  6. По узору на Костића, рецимо.

  7. Пошовани Зоране, били сте потпуно у праву. На жалост. Сценарио је унапријед припремљен и одигран. А ми као нешто очекујемо…

    Све је враг понио, а докле ће однијети само Бог зна.

    Пјесник рече:

    „пуче колан свечевој кобили
    обрнуше кола низа страну“

    Све у свему, прогледао сам. Боже хвала ти!

    Више ништа и не очекујем. Сви ми имамо неке личне потребе. И огромна већина има већ формирану цијену.

    Одјекује рефрен:

    „да ме купи
    да ме прода“

Оставите коментар