Непријатељу је посао да нас уништи и ако тако сагледавамо немамо ми потребе да непријатељу нешто замерамо. Он ради свој посао. Али, да ли је за све крив непријатељ?
Александар Б. Ђикић (Фото: Соња Ракочевић)
Нико нама не узе Косово,
Но ми више нисмо за Косово.
М. Комненић
„Догодине у Призрену“ је поздрав који повремено можемо чути међу Србима а који је наравно инспирисан јеврејским: „Догодине у Јерусалиму“, поздравом којим су се Јевреји широм света поздрављали за време готово деветнаестовековног прогонства, док се напокон нису вратили у домовину након Другог светског рата. Сањали су повратак, радили све што су у датим околностима могли, жртвовали се и коначно вратили у постојбину.
Косово јесте српски Јерусалим. То није проста фраза и митска фантазија, то је централно место нашег идентитета. То је место на коме смо се као народ заветовали Богу, не некаквој земаљској сили, војном савезу или организацији, него Богу лично. Стога је Косово угаони камен српског постојања. Свака издаја Косова је издаја Бога и зато се српски народ не може одрећи Косова а да остане српски народ. То је немогуће. Српски народ без Бога не постоји, а управо је Косово та органска веза која нас повезује.
Сваки је непријатељ то знао, и сваки је покушавао да нам одузме тај, најважнији део националног бића. И успевали су физички да нам га одузимају, али никада суштински. Зато смо се увек и враћали Косову и Метохији, макар и након вишевековног одсуства.
Непријатељу је посао да нас уништи и ако тако сагледавамо немамо ми потребе да непријатељу нешто замерамо. Он ради свој посао. Али, да ли је за све крив непријатељ? Да ли ту има и наше кривице? Јесмо ли и сами кроз различите периоде, а нарочито у последњих седамдесетак година и сами кумовали својој несрећи? Да ли сталним оптужбама да је за све крив неко други, замагљујемо суштину, и умањујемо сопствену снагу којом треба да се бранимо?
Петар Лубарда: Косовска битка
Доласком комуниста на власт 1945. године, Косово и Метохија почињу да се решавају по закључцима IV Конгреса КПЈ у Дрездену одржаног седамнаест година раније. Албански комунисти у то време нису били толико моћни, али су им зато притекли обилато у помоћ комунисти који су носили српска имена. Имена Душана Мугоше или Миладина Поповића на пример, заслужују да се нађу међу великанима пројекта Велике Албаније.
Владавина комунизма је институционализовала тај пројекат деценијама. Комунистичке „јагњеће бригаде“ су се напајале „лукративном муницијом“ продајући суверенитет, што је кулминирало амандманима на Устав 1971. а напосе Уставом из 1974, године када Србија дефинитивно престаје да институционално постоји, и када постаје колонија својих покрајина које добијају све прерогативе држава, и не само то, него које контролишу онај остатак Србије, оно што се зове „ужа Србија“ или чак у међународној дипломатској терминологији „Serbia proper” (Proper: енглеска реч за подесна, прихватљива, прописна…). И ту су се истицали првоборци са српским именима: Стамболић, Видић, Марковић…. Од њиховог братства-јединства још увек нас боли кичма.
А онда долазимо и до трачка светлости и почетка владавине Слободана Милошевића, који успева да исправи злочин Устава 1974, али који се утапа у глиб југословенства, на тај начин поништава своју изузетну почетну позицију. Ослањајући се пре свега на идеју југословенства, али и на кадрове и партију, који функционишу по устаљеном комунистичком моделу другова и другарица на крају 20. века, доводи себе и нас у безизлаз.
Слободан Милошевић на Газиместану 28. јуна 1989.
Улазимо у рат без ратног циља, без националног консензуса, без савезника и са огромним жртвама. Наравно, при овоме се не мисли да је Милошевић изазвао рат, али је потпуно сигурно да се идеологијама верског и националног фанатизма, није смео супротстављати идејом југословенства. Рестаурација Југославије се показала као оживљавање југословенског леша, а то је био доминантни вектор његове националне политике.
Првоборци те његове политике су и данас на власти. Њих су пуни новински ступци и телевизијски екрани. Појам „тајкун“ није овде настао у 21. него крајем 20. века. Зато у Србији нема опозиције. Политика опозиције је ТА иста (анти)национална политика. На крилима те политике: анационалне, интернационалистичке (па сад, да ли Југославија или Западни Балкан без Косова – свеједно), Србија се одриче Косова и неометано путује у нестајање. А у том зачараном кругу се крећу и политика власти и политика опозиције, ма колико нам у естетској равни деловале различито.
Оно што даје наду је да и власт и опозиција своје подршке црпе силом и новцем који се генерише из иностранства. Већина Срба, сигуран сам, једноставно није свесна да пред собом гледа играче истог тима. Већина функционише по инерцији, на жалост комунистичке праћке. А освестиће се, кад – тад.
До тада, будимо свесни да нисмо достојни поздрава „Догодине у Призрену“, јер не чинимо ништа суштински да нам се Призрен оствари. Јевреји се јесу поздрављали са „Догодине у Јерусалиму“, и то 19 векова, и за све то време радили и жртвовали за тај национални циљ. А нама је довољно да се појави и један Мирослав Лајчак или Јелко Кацин, па да заборавимо и на Призрен, и на Србију.
Ако заборавимо на комунизам (а можемо га звати и глобализмом, и еуроентузијазмом, интернационализмом…) и његове тековине – што ће се пре свега очитовати у повратку ћирилици, Косову и вери – имаћемо право да се уздигнута чела поздрављамо са „Догодине у Призрену“.
Уколико смо млитави по питањима темељних националних вредности, помињањем Призрена гордости и јаловог пркоса ради, како бисмо „опрали уста“, још више ћемо се удаљити од националног циља, а наш главни национални циљ је у овом тренутку опстанак. Опстати без Косова, без вере и без ћирилице, не можемо. Барем не као Срби.
Categories: Судбина као политика
Svaka čast profesore!