Једна од тих поука је да не треба да нашој деци остављамо замрзнути конфликт, већ да радимо на компромисном решењу, истакао председник Србије
Александар Вучић (Фото: Танјуг)
Председник Србије Александар Вучић упоредио је ситуацију у Нагорно-Карабаху са Косовом и Метохијом, наводећи да је тај сукоб показао како један замрзнути конфликт, када га неко одмрзне, може да прерасте у праву катастрофу.
„Многи би могли да помисле данас да је ситуација што се КиМ тиче много боља него раније, због унутрашњих прилика на Косову, због тога што није могуће очекивати снажнији притисак на Србију до децембра и јануара од стране великих сила. Али сукоб у Нагорно-Карабаху је показао како замрзнути конфликт, када се одмрзне може да прерасте у праву катастрофу“, нагласио је он.
Рекао је да не жели да подсећа ко све није научио лекције из наших пораза 1990-их, истакавши да је важно да повучемо праве поуке.
„Једна од тих поука је да не треба да нашој деци остављамо замрзнути конфликт, већ да радимо на компромисном решењу, иако друга страна на то тренутно није спремна. Веома је важно да радимо све што можемо да не бисмо оставили замрзнути конфликт деци“, објаснио је он.
Вучић је казао да се видело да је свет осим саопштењима мало био заинтересован да реагује.
Видело се, додаје, да је другачија подела карата и регионалног уплива великих сила.
„Видело шта год да се деси морате да рачунате на сопствене снаге и зато ће Србија морати даље да снажи економски, војно да би могла своју земљу да сачува у сваком тренутку од сваког потенцијалног агресора“, нагласио је он.
Вучић је казао да Србија мора да шаље поруку мира и жеље да настави разговоре са Приштином.
„Морамо да водимо рачуна о нашој деци и о КиМ. Сигуран сам да ће људи у Европи то разумети“, закључио је он.
Опрема: Стање ствари
Categories: Вести над вестима
Председник упоређује неупоредиво. Он отворено заговара одрицање од територије Србије што је чин велеиздаје. При томе даје контрадикторне изјаве како би то замаглио и избегао озбиљан отпор народа.
Како оправдати издају?
Врло просто.
Слушајте говоре Прецедника, чак не морате ни пажљиво, пошто је крајње прозиран.
Могао би председник СНС дружине и сатрапа да извуче и мало јачу поуку – ону са улица Јеревана. Чисто да је има на уму кад буде склапао своје “компромисе”.
Изгледа да је закључило како је било доста башкарења по колонијалном статусу, окупацији и прогону те да је дошло време за наставак транзиције (да не кажем повратак) у логор.
То ће вечерас зачинити и Скупштина корона-шизофреним законом, да не буде да је без широких народних “хвала на огромној подршци” маса.
Вучићу, лупеташ као и обично. Ситуација у Карабаху је одлична за Азербејџан. За њих је ситуација сасвим супротна од катастрофе. Значи, Вучићу, ******* ** *****, треба бити паметан, имати добре и поуздане савезнике, сагласност Русије, јаку војску, знати шта хоћеш. Све је то дијаметрално супротно од свега што си у стању да промислиш и урадиш и зато себе стављаш у позицију Јерменије која има на власти издајнике као што си ти.
Сматраш нас за будале, а себе величаш као оличење мудрости. У ствари си очичење глупана, незналице, издајника, преваранта и лопова.
Хм, занимљиво. Па ево, Србија нема са Хрватском никакав замрзнути конфликт, па, ипак, тамо Србе бацају у море, разбијају ћириличне табле, узвикују усташки поклич “за дом спремни”, не омогућавају Србима да се врате на вековна огњишта, извињавају се за чоколадице произведене у Србији, итд., итд. Дакле, није ништа одмрзнуто, већ је вековно трајање одијума спрам Срба. У БиХ, где су Срби вековни главни конституент, такође се спочитава, а политички спроводи мало помало, да им ту није место. А то значи да није реч о замрзнутом конфликту као политичко-правном феномену, већ о односу двају народа: однос према Србима на КиМ, након хипотетичке, фамозне, нормализације (признања), не би ништа променио осим што би Срби постали, тим чином, странци, на туђем тлу, а што би албанској страни дало легитимитет за целокупно деловање од Призренске лиге наовамо: до тероризма ОВК: поново, нема никаквог ту одмрзавања, замрзавања, већ прецизан, век и по већ, наум албанске политике и зацртаних циљева. Оно мало преосталих, непрогнаних, Срба би били директна, легитимна, мета, окупаторска, угњетавачка, на, сада, старој алабанској земљи, а цркве и манастири, који се већ представљају као део тзв. косовског идентитета и наслеђа, неки православни сакрални објекти, средњовековља, несрпски изнад свега.
У децу треба веровати, а не a priori их представљати као мање вредну, назадну, слабију, неспособнију, спрам садашњег поколења; младима треба омогућити што виши стандард живота, што боље образовање, осветлити идеју државотворности… па ће она лако решити сваки конфликт. Можда деца буду делако мудрија, храбрија, одлучнија од очева. Гора не могу бити свакко. Коначно, историја и познаје вечите конфликте: како културно-цивилицијске, тако и војне: у различитим временима са различитом дужином трајања. Овако, разграничавати се са Пећком патријаршијом, са душом и бићем српског народа, заиста је беспредметно, а истовремено причати причу како се бори за КиМ свим силама и потписивати папир на коме држава Израел признаје тзв. Косово за државу, а Србија, друга у свету (након САД), сели амбасаду у Јерусалим, затим се обавезује да се неће борити, дипломатијом, у вези отпризнавања, итд.; спинује тзв. Мали шенген као економски успех, иако постоји ЦЕФТА споразум преко 10 година. Власт има толику моћ, медијску пре свега, да лаж производе истином, да је оправдавају, да људима, деценијски напаћеним бедом и неизвесношћу, мењају свест убеђујући их у златно доба, у то да је Србија најбоља, да су КиМ терет који кочи напредак друштва, да се еклатантан плагијат дисертације правда небулозама и руши углед универзитета, једине институције која нешто ствара, образује, иако дубоко политизоване и са озбиљним метастазама. Догодило се да људи, њих приличан број, више верују причама него сопственој логици и размишљању, погледу у сопствени новчаник и услове у којима живе.
Уосталом, пераментно на агресивност Србија одговара неконфликтно, повлачењем! Шири се толики дефетизам, држава се третира као нејака, намеће се осећање инфериорности у односу на све суседе старе Југославије, иако Срба има највише, иако има велику и конзистентну културу.
Ма колико већина Срба подржавала борбу Јермена за опстанак на вјековним огњиштима у подручју Нагорно Карабаха, ма колико они били по Божјем закону у праву, по важећим формално-правним овоземаљским законима Нагорно Карабах је дио Азербејџана. Небитно што им је то дато у СССР-у.
Дакле, да је Алијев признао независност Нагорно Карабаха, кад га је војнички изгубио прије тридесетак година, сад не би могао покренути офанзиву за поврат истог у састав своје државе.
О овоме треба размислити свако ко је спреман да потпише предају, односно издају.
Поготово што су Срби у праву и по Божијем, али и по овоземаљском закону.
Потпис је потпис. Сјетите се министра Давинића у Израелу. Његову глупост је држава платила до посљедњег долара.
А овдје се не ради (само) о новцу. Продаје се колијевка. Продаје се свој дио неба.
Навлачи се лоша карма (да се послужим модерном терминологијом) на себе и на своје потомке.
Или како то народни пјесник рече:
“РЂОМ КАПО ДОК МУ ЈЕ КОЉЕНА…”
@Катарина, браво за коментар, темељно, концизно, јасно и тачно.