Тачно пет година откако је први руски МиГ прозујао кроз сиријске облаке, одговор на питање „шта је рат донео Русима?“ врло је једноставан: није донео ништа

Фото: Ројтерс/О. Санадики

Крајем септембра 2015. године су Иранска револуционарна гарда и њени савезници из либанског Хезболаха били готово потучени до ногу на сиријском ратишту, где су покушавали да помогну армији Башара ал Асада. Трупе одане председнику Сирије биле су развучене на више фронтова, борећи се против џихадиста који су уживали тиху подршку Турске, Саудијске Арабије и Катара, као и против курдских побуњеника.

У Кремљу је тада пала одлука да се Асаду и Иранцима пружи оно за чиме су жудели – жестока подршка из ваздуха. За руским пилотима стигла је и морнарица па војни инструктори и паравојни плаћеници из ноторне ратне компаније Вагнер.

Данас изгледа да више нико не може да победи Асада. Владимир Путин је проширио и модернизовао војне луке из совјетске ере у сиријским средоземним градовима и од њих начинио снажне базе. Но то није најважнији добитак за Русију која никад није била нити ће бити светска поморска сила. Плаћеници из фирме Вагнер, како се чује, мотре на сиријске природне ресурсе и нафтне рафинерије, а то говори много.

Ипак, најважнији разлог што се Москва умешала у сиријску кланицу био је исти као и увек – да настави глобално потискивање Сједињених Држава које је Путин симболично започео чувеним говором на Минхенској конференцији о безбедности 2007. године.

Ноћна мора руске елите су и даље САД са својом мисионарском идејом демократизације света премда је она додуше ослабљена неким потезима Барака Обаме и Доналда Трампа. Руска спољна и безбедносна политика се зато у Путиновој ери углавном своде на држање САД подаље од постсовјетског простора и подршку антизападним режимима широм света.

Башар ал-Асад и Владимир Путин у Сочију (Фото: Zuma Wire/Rex/Shutterstock)

У том је читању Сирија 2015. у једној линији са руским потезима у Грузији 2008, Украјини 2014, Црној Гори 2016. и Венецуели 2019. године. Ове године је у исту категорију упала подршка белоруском председнику Александру Лукашенку у борби против сопственог народа.

Путин озбиљно схвата улогу заштитника белосветских диктатора. Верује да га због тога Американци поштују или да чак страхују од њега.

Но за дугорочне националне интересе Русије је чување Асада на власти у Дамаску врло варљива добит. Напори Москве сада су судбински повезани са сиријским режимом или, боље речено, са Асадовим иранским газдама. И то све у ери драматичних промена на Блиском истоку.

Нормализација односа Израела и арапских држава уз посредовање Вашингтона била је неугодно изненађење за верске вође у Техерану, али и за Москву. У обе те престонице су инфантилно веровали да амерички утицај у региону нестаје и да ће Иран неизбежно бити нови хегемон Блиског истока.

Уколико Судан, Оман и Саудијска Арабија следе пример Емирата и Бахреина те побољшају односе са Израелом, доћи ће тешка времена за ирански режим – тада више неће бити искључен ни пад шиитског руководства. Без иранске подршке, Асад би остао веома рањив. А тада би код њега постао неодољив порив да се окрене Вашингтону и Ријаду, и да руско војно присуство у земљи искористи као валуту за поткусуривање.

Константин фон Егерт

Путинова стратешка кратковидост се испољила и у односима са Турском, још једном битном државом овог дела света. Више пута је прекршен каваљерски договор о ненападању у Сирији који је имао са председником Реџепом Тајипом Ердоганом.

Пре пет година је Путин мислио да ће преко Анкаре избушити источно крило НАТО, а данас Ердоган заправо финансира сиријске побуњенике против Асада, у Либији војно помаже непријатељима руског човека, генерала Калифе Хафтара, и наоружава Азербејџан у сукобу са блиским руским савезником Јерменијом.

Пет година откако је први руски МиГ прозујао кроз сиријске облаке, одговор на питање „шта је Путинов рат донео Русима?“ врло је једноставан: није донео ништа. Руси то осећају и све више њих жели да се војска повуче из Сирије.

Испоставља се да се Путинова приватна борба за престиж коси са руским националним интересима. Ко год да дође после Путина, мораће да изнова дефинише те интересе.

Опрема: Стање ствари

(Дојче веле, 30. 9. 2020)

Categories: Преносимо

Tags: Башар ел Асад, Владимир Путин, Константин Егерт, Рисија, Сирија