Војислав М. Станојчић: Вођи оде, опозицији погрде или У Народној скупштини стање редовно

Необична је земља Србија, па су такви и људи који живе у њој, поготово када политиком зарађују за хлеб – и уз хлеб

Три штрајка глађу испред Скупштине Србије (Фото: Александар Славковић/РАС Србија)

Кад свет задеси нека велика недаћа, као сада пандемија вируса корона, људи то често схвате као опомену коју им Свевишњи шаље за све лоше што чине својим ближњим како би се тргли, забринули због својих рђавих поступака и покушали да се промене.

Неће, међутим, сви разумети шта им Господ поручује, већ ће остати исти као што су били и пре наиласка овогодишње пошасти.

Има таквих и у нашој Народној скупштини, поготово међу посланицима владајуће коалиције (нарочито међу напредњацима) који се ни за длаку нису променили. Остали су доследни себи: пакосни, заједљиви, пуни презира и мржње према посланицима опозиционих странака, а о већ отужном дивљењу Вођи и да се не говори.

Што се лепо могло пратити на седницама Скупштине крајем априла и првих дана маја.

Двадесет осмог априла, 43 дана после увођења ванредног стања, Народна скупштина се коначно састала како би озаконила безакоње Александра Вучића и његових саучесница Маје Гојковић и Ане Брнабић. Посланици су сазвани да би се изјаснили о Одлуци о проглашењу ванредног стања и Закону о увођењу полицијског часа који је донела Влада уз супотпис председника државе.

То је, како је писало у саопштењу председнице Скупштине, била изнуђена одлука, јер би – да су се посланици тада састали – претила велика опасност да се вирусом заразе не само они, већ и 500 запослених у Народној скупштини.

Људи безазлени по природи, а сендвичари поготово, лако ће поверовати у све што им власти поручују, те им никада неће пасти на памет да се запитају због чега се није могла користити савремена технологија и видео-везом дознати шта који посланик мисли о предлогу за увођење ванредног стања и Закону о предузетим мерама.

А само би човек неупућен у овдашње прилике могао да претпостави како за ове предлоге не би гласали сви посланици владајуће коалиције, па би онда одлука о ванредном стању била законита.

Ееее, али онда би све изгледало другачије, јер се као спасилац Србије од пошасти (потпомогнут „струком“) не би појавио Аца Србин.

Седница Скупштине Србије у време епидемије корона вируса (Фото: Танјуг/ З. Ж.)

Опозиција је још од 15. марта осуђивала кршење Устава, говорила о самовољи председника државе, о овом случају писали су и адвокати и професори права. То је свакако подстакло председницу Владе да у Скупштини изјави како није њено да каже да ли је Устав у овој приликом прекршен или није. Она мисли да није, „али да пустимо да Уставни суд одлучи“. (Што ће он – како брзо ради – можда учинити за коју годину или ни тада.)

Нејасно је само због чега се Скупштина уопште састајала да прогласи већ проглашено ванредно стање ако Устав није прекршен.

На примедбе посланика опозиционих странака на начин како је проглашено ванредно стање 15. марта, посланици владајуће коалиције (а пре свих – напредњаци) одговарали су да су критике неосноване (и, као и обично, не трудећи се да образложе због чега су такве), а да опозиција само настоји да искористи тешко стање изазвано пандемијом како би прикупила јефтине политичке поене (за разлику од њиховог „шефа“, који то не никада не чини кад му за то не укаже прилика).

Осма је година како Скупштина ради на овакав начин. Сваку критичку опаску дочекују на нож. Они је побијају, не труде да објасне шта је у њој нетачно или злонамерно, већ се све своди на то да се посланик критичар представи у лошем светлу (и његова странка, разуме се) и да се заврши причом како су он сам или његова странка погрешно поступали пре више година.

Посланици већине искористили су своја излагања за дивљење Вучићу што је предузео одлучне мере како би сачувао народ од опаког вируса. Без њега и његовог залагања, у Србији би настала катастрофа и ништа не би било као што је (што је и тачно – било би све једноставније и боље).

Говорили су готово сви без треме и замуцкивања, а било је и оних који су – вероватно из страха да нешто не забораве и испусте неки значајан епитет – своје оде прилично течно прочитали.

Двадесет деветог априла, Народна скупштина је усвојила (потврдила) Одлуку о проглашењу ванредног стања, а затим усвојила и Закон који је донела Влада уз супотпис председника државе за време трајања ванредног стања.

Најсмешније се затим догодило следећег дан када је Аца Србин испољио свој смисао за хумор изјавом да се не може прихватити захтев опозиције да се овогодишњи избори помере за јесен, јер би то (мо’жте мислити!), значило кршење Устава.

Те је тако Србија добила још једног уставобранитеља.

Жалосно-комичне седнице Скупштине настављене су на Ђурђевдан, када је Народна скупштина на предлог Владе укинула ванредно стање и усвојила Закон о важењу уредби које је Влада уз супотпис председника државе донела у време ванредног стања, а затим и на седницама после којих су посланици изгласали измене изборних закона.

Независни посланик Миладин Шеварлић први започео и први прекинуо штрајк глађу (Извор: ФБ  свешт. Ненада Илића)

За све то време слика из Скупштинске дворане није се мењала. Опет је било славопојки Вођи, блаћења опозиције, помињања омиљеног негативца напредњака, човека који им је неизбежна тема: „лопова који је упропастио Србију“, Драгана Ђиласа… .

Вероватно последње заседање овог сазива Народне скупштине, допуњено је несвакидашњим призорима испред улаза у зграду, најпре гурањем и тучом посланика, а затим штрајком глађу њих четворо: двојице опозиционара и двоје напредњака.

И док су опозиционари штрајковали што Народна скупштина занемарује питања из своје надлежности и доноси наопаке и штетне одлуке по земљу, дотле су напредњаци желели да утичу на рад органа, који је, по Уставу – независан.

Овим својим чином шеф посланичке групе СНС-а и његова страначка колегиница вероватно су се уписали у историју као први случај да они који су на власти користе штрајк глађу како би се изборили за свој захтев, а што је досад примењивала само опозиција.

Необична је земља Србија, па су такви и људи који живе у њој, поготово када политиком зарађују за хлеб – и уз хлеб.



Categories: Судбина као политика

Tags: ,

Оставите коментар

Discover more from Стање ствари

Subscribe now to keep reading and get access to the full archive.

Continue reading