Александар Б. Ђикић: Шта након Мила?

Све у свему, Ђукановић је на свом политичком крају. Али шта након њега? Затвореници који проведу више деценија у затвору, изгубе жељу за слободом

Александар Б. Ђикић (Фото: Соња Ракочевић)

Сада је већ свима јасно да је у ситне сате 27. децембра 2019. хиперауторитарни режим у Црној Гори прешао Рубикон. Последњих 20 година Црна Гора се устројавала као антисрпска држава. Бројни потези које је та власт вукла, почев од дискриминације православних Срба, предреферендумске кампање која је у многоме попримала обрисе фашизма, референдум спроведен под веома сумњивим околностима, признање независности Косова*, приступање НАТО без претходног референдума, и многи други потези ипак нису били довољни да покрену народ, историјским околностима навикнут да трпи, на побуну.

Ипак, изгласавање Закона о слободи вјероисповјести, чији се крајњи чин одиграо у нечувеним околностима, уз хапшење народних представника у Скупштини Црне Горе прелио је чашу. Режим поред свих дугогодишњих антисрпских активности овако далеко, ипак, није смео да иде. Није смео да повреди саму суштину српског бића, па и динарског менталитета. Када бисмо данас питали тродеценијског диктатора Црне Горе, Мила Ђукановића, која му је највећа жеља у животу, кладим се да би пожелео да се врати у 26. децембар 2019. Али, време и паста за зубе се не враћају.

Остаје нејасно како је један политичар који апсолутно влада црногорским, а неко би рекао и не само црногорским простором, допустио себи да направи такву грешку. Па све и да је трпео притиске цент(а)ра моћи, није смео да пренебрегне менталитет својих суграђана, рођака, противника…. Али вероватно, лебдећи између неба и земље, Мајамија и Тиране, опијен апсолутном влашћу и господарењем животом и смрти, одметнуо се од свог народа, заборавио на њега, а и на начин на који је дошао на власт на крилима незадовољства тог истог народа.

Сада је то незадовољство усмерено ка њему. Да зло по њега буде горе, модератор протеста против њега нису никакви политички кругови (са којима би се евентуално могло преговарати и цењкати), него Црква. Црква нема „преговарачки простор“ – или си уз Бога или против Њега.

Црква има и велики међународни углед. Ни то се не сме заборавити. То што је тренутно део клира СПЦ релативно суздржан по питању протеста у Црној Гори, као уосталом и политички естаблишмент у Србији, не значи да се у једном тренутку када буду стављени пред избор неће јасно ставити у службу свог народа у Црној Гори.

Молитвено окупљање у Никшићу, 30. 1. (Фото: Сенка Чоловић/Митрополија црногорско-приморска)

Ако идемо даље, Васељенски патријарх и римски папа јасно су стали на страну МЦП СПЦ у овом спору. Коначно, али не и најмање важно, Црна Гора је вековима била ставка у буџету царске Русије, све до слома 1917. године. Да ли ће Русија мирно гледати да оно у шта је и духовно и материјално улагала, развлаче којекакви шибицари? Не верујем. Да ли ће Запад, ради Мила да „чачка руску мечку“? То тек не верујем.

Суочен са озбиљним унутрашњим проблемима и са губљењем безрезервне подршке ЕУ бирократије, садашње администрације САД и других моћника, Мило Ђукановић је свестан да му је дошао крај. Тридесетогодишње неприкосновено владање Црном Гором броји последње дане.

Колико ће тај пад трајати, то не можемо да знамо у овом тренутку, али је он неизбежан. Црква, која мудро води протесте против овог „закона“ одабрала је најбољу тактику: мир и слогу. Организаторима протеста се не жури. Миш је у мишоловци у коју је сам поставио сир. Сад нема журбе, али ни опуштања.

Ђукановић себи може да продужи век трајања, на пример тако што ће Уставни суд Црне Горе прогласити овај закон неуставним. Али, као што то обично бива посртање се најчешће завршава падом. Наиме, Црну Гору ове године (највероватније октобра) очекују избори. Ђукановићев ДПС је у стању суноврата. На север Црне Горе не може да рачуна, као ни на добар део приморја, Куча, Пипера, Бјелопавлића и других крајева. Чврсто језгро му остаје Цетиње и евентуално Рожаје и Плав. Са тиме се не може одржати на власти, а пад диктатора никад није мекан. О томе могу да се питају и размишљају и други владаоци на овим просторима.

Да поднесе оставку, то би за њега лично, с обзиром на његове врло сумњиве делатности био сигнал слабости, што би његове „партнере“ из иностранства окренуло против њега. А „жестоки момци“ имају и жестоке методе.

Све у свему, Ђукановић је на свом политичком крају. Али шта након њега?

Мило Ђукановић (Фото: EPA)

Затвореници који проведу више деценија у затвору, изгубе жељу за слободом. Навикну се, и радије би се вратили у затвор него се прилагођавали. Може ли Црна Гора након три деценије повратити своју слободу и како?

Много је штете по црногорски дух, по српско јединство и по целокупни државно-правни и социоекономски положај Црне Горе нането у протекле три деценије. Може ли се та штета поправити, или другим речима: може ли онај ко наследи Мила исправити историјске грешке које је Ђукановић направио, а противно вољи већинске Црне Горе?

Све је могуће, али у ком временском периоду и са каквим изазовима. Е ту се онај који наследи ове изазове мора добро припремити. Неће имати много разлога за славље. Преиспитивање признања Косова*, уласка у НАТО, бројних билатералних споразума на штету већинске Црне Горе (нарочито са Албанијом), економски систем који са принципа „приватне државе“ мора да се устроји на принципима озбиљне државе, демографија… само су неки од бројних изазова. Уколико Црна Гора жели да опстане као држава, она се са тим изазовима мора озбиљно ухватити у коштац у једној дугорочној и упорној борби.

Црна Гора је историјска држава. Несумњиво ће за свој опоравак и видање рана добити и помоћ са стране. Од Србије сигурно, а ако не са Запада, Боже мој, има и других страна света.



Категорије:Српске земље

Ознаке:, , , , , ,

3 replies

  1. Genijalno. 10 sa *

    Свиђа ми се

  2. Изврсна тема за текст, а добар и текст. Српски народ је најслабији у ситуацији ,,шта дан после“. Изврстан пример је период 1912-1917. године, јер иако се у ходу дешавају тектонске промене и српски народ кроз Голготу, ипак 1918. године (и претходно сулуда Нишка Декларација о ослобођењу Јужних Словена) краљ Александар праћен делом ,,интелигенције“ доноси потпуно самоубилачке одлуке – утапање Србије у Југославију, политика заборављања злочина над Србима ,,Брат је мио ма које вере био“, награђивања официра Аустроугарске монархије чином више у Краљевини СХС (тада су и сви официри Краљевине Црне Горе добили официрске чинове). Само 23 године касније Хрвати нам бестијалну убијају нејач на стотине хиљада.

    После Мила Србија треба да помогне српски народ у ЦГ, пре свега, на плану културе (обезбедити књиге на српском деци у школама), а економска сарадња мора треба да постоји само ако је узајамно корисна, не требају никакве ,,помоћи“. Такође, ситуација и након евентуалног пада Ђукановића (јесте безуман, али је и даље изузетно опасан) ће бити јако сложена (на Цетињу ће остати антиспрско расположење, ЦГ је формално чланица НАТО-а, по одласку Ђукановића који је као рак 32 година нагризао друштво опоравак ће бити изузетно болан и још тежи без брзе и ефикасне лустрације кадрова у тужилаштву, суду и пореској управи уз избор нових, као и доношење и спровођење закона о пореклу имовине, итд, итд).

    Иначе, овај текст је прено in4s, вреди прочитати и коментаре тамо
    https://www.in4s.net/sta-nakon-mila/

    Свиђа ми се

  3. Црква је опрезна и не жели крвопролиће. Мада би га НАТО-вци радо уприличили. Народни устанак – где би шачица црногорске војске и полиције била против 80% становништва – ризичан је, због могућности да НАТО (првенствено Хрватска и Албанија) пруже братску помоћ антисрбима, како су већ навикли.

    Свиђа ми се

Пошаљите коментар

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s