Све у свему, Ђукановић је на свом политичком крају. Али шта након њега? Затвореници који проведу више деценија у затвору, изгубе жељу за слободом

Александар Б. Ђикић (Фото: Соња Ракочевић)

Сада је већ свима јасно да је у ситне сате 27. децембра 2019. хиперауторитарни режим у Црној Гори прешао Рубикон. Последњих 20 година Црна Гора се устројавала као антисрпска држава. Бројни потези које је та власт вукла, почев од дискриминације православних Срба, предреферендумске кампање која је у многоме попримала обрисе фашизма, референдум спроведен под веома сумњивим околностима, признање независности Косова*, приступање НАТО без претходног референдума, и многи други потези ипак нису били довољни да покрену народ, историјским околностима навикнут да трпи, на побуну.

Ипак, изгласавање Закона о слободи вјероисповјести, чији се крајњи чин одиграо у нечувеним околностима, уз хапшење народних представника у Скупштини Црне Горе прелио је чашу. Режим поред свих дугогодишњих антисрпских активности овако далеко, ипак, није смео да иде. Није смео да повреди саму суштину српског бића, па и динарског менталитета. Када бисмо данас питали тродеценијског диктатора Црне Горе, Мила Ђукановића, која му је највећа жеља у животу, кладим се да би пожелео да се врати у 26. децембар 2019. Али, време и паста за зубе се не враћају.

Остаје нејасно како је један политичар који апсолутно влада црногорским, а неко би рекао и не само црногорским простором, допустио себи да направи такву грешку. Па све и да је трпео притиске цент(а)ра моћи, није смео да пренебрегне менталитет својих суграђана, рођака, противника…. Али вероватно, лебдећи између неба и земље, Мајамија и Тиране, опијен апсолутном влашћу и господарењем животом и смрти, одметнуо се од свог народа, заборавио на њега, а и на начин на који је дошао на власт на крилима незадовољства тог истог народа.

Сада је то незадовољство усмерено ка њему. Да зло по њега буде горе, модератор протеста против њега нису никакви политички кругови (са којима би се евентуално могло преговарати и цењкати), него Црква. Црква нема „преговарачки простор“ – или си уз Бога или против Њега.

Црква има и велики међународни углед. Ни то се не сме заборавити. То што је тренутно део клира СПЦ релативно суздржан по питању протеста у Црној Гори, као уосталом и политички естаблишмент у Србији, не значи да се у једном тренутку када буду стављени пред избор неће јасно ставити у службу свог народа у Црној Гори.

Молитвено окупљање у Никшићу, 30. 1. (Фото: Сенка Чоловић/Митрополија црногорско-приморска)

Ако идемо даље, Васељенски патријарх и римски папа јасно су стали на страну МЦП СПЦ у овом спору. Коначно, али не и најмање важно, Црна Гора је вековима била ставка у буџету царске Русије, све до слома 1917. године. Да ли ће Русија мирно гледати да оно у шта је и духовно и материјално улагала, развлаче којекакви шибицари? Не верујем. Да ли ће Запад, ради Мила да „чачка руску мечку“? То тек не верујем.

Суочен са озбиљним унутрашњим проблемима и са губљењем безрезервне подршке ЕУ бирократије, садашње администрације САД и других моћника, Мило Ђукановић је свестан да му је дошао крај. Тридесетогодишње неприкосновено владање Црном Гором броји последње дане.

Колико ће тај пад трајати, то не можемо да знамо у овом тренутку, али је он неизбежан. Црква, која мудро води протесте против овог „закона“ одабрала је најбољу тактику: мир и слогу. Организаторима протеста се не жури. Миш је у мишоловци у коју је сам поставио сир. Сад нема журбе, али ни опуштања.

Ђукановић себи може да продужи век трајања, на пример тако што ће Уставни суд Црне Горе прогласити овај закон неуставним. Али, као што то обично бива посртање се најчешће завршава падом. Наиме, Црну Гору ове године (највероватније октобра) очекују избори. Ђукановићев ДПС је у стању суноврата. На север Црне Горе не може да рачуна, као ни на добар део приморја, Куча, Пипера, Бјелопавлића и других крајева. Чврсто језгро му остаје Цетиње и евентуално Рожаје и Плав. Са тиме се не може одржати на власти, а пад диктатора никад није мекан. О томе могу да се питају и размишљају и други владаоци на овим просторима.

Да поднесе оставку, то би за њега лично, с обзиром на његове врло сумњиве делатности био сигнал слабости, што би његове „партнере“ из иностранства окренуло против њега. А „жестоки момци“ имају и жестоке методе.

Све у свему, Ђукановић је на свом политичком крају. Али шта након њега?

Мило Ђукановић (Фото: EPA)

Затвореници који проведу више деценија у затвору, изгубе жељу за слободом. Навикну се, и радије би се вратили у затвор него се прилагођавали. Може ли Црна Гора након три деценије повратити своју слободу и како?

Много је штете по црногорски дух, по српско јединство и по целокупни државно-правни и социоекономски положај Црне Горе нането у протекле три деценије. Може ли се та штета поправити, или другим речима: може ли онај ко наследи Мила исправити историјске грешке које је Ђукановић направио, а противно вољи већинске Црне Горе?

Све је могуће, али у ком временском периоду и са каквим изазовима. Е ту се онај који наследи ове изазове мора добро припремити. Неће имати много разлога за славље. Преиспитивање признања Косова*, уласка у НАТО, бројних билатералних споразума на штету већинске Црне Горе (нарочито са Албанијом), економски систем који са принципа „приватне државе“ мора да се устроји на принципима озбиљне државе, демографија… само су неки од бројних изазова. Уколико Црна Гора жели да опстане као држава, она се са тим изазовима мора озбиљно ухватити у коштац у једној дугорочној и упорној борби.

Црна Гора је историјска држава. Несумњиво ће за свој опоравак и видање рана добити и помоћ са стране. Од Србије сигурно, а ако не са Запада, Боже мој, има и других страна света.

Categories: Српске земље

Tags: Александар Б. Ђикић, Закон о слободи вероисповести, Мило Ђукановић, СПЦ, Срби у Црној Гори, Црна Гора