Зоран Миливојевић: Суштина Палмерових порука

Није случајно што администрација управо сада покреће офанзиву око КиМ и Балкана: ЕУ преокупирана Брегзитом и сопственом будућношћу у другом плану

Метју Палмер (Фото:  А. Васиљевић)

Именовањем специјалног изасланика за Балкан у лику Метјуа Палмера практично се реализује интерес америчког председника Трампа из писма председнику Вучићу децембра 2018. и његове администрације да жели за овог свог мандата да одлучујуће делује и утиче на решавање косовског чвора. Потврда овога је уједно и прва порука новоименованог специјалног изасланика: „Циљ ми је да што пре вратим Београд и Приштину за преговарачки сто и осигурам договор”, упућена не случајно преко Танјуга Србији. Тежиште је како се види на конкретном ангажовању администрације САД, брзини и осигурању договора.

Друга порука је да администрација САД рачуна да ће предстојећи избори у октобру омогућити политички расплет у Приштини у корист структура за наставак дијалога и скидање таксa како би се  ipso facto (сам по себи) наставио дијалог отклањањем ове сметње на чему инсистира Србија као услову за наставак. Инсистирање да и Србија томе допринесе заустављањем активности на оспоравању „косовске државности” представља на западу усаглашено и већ виђено залагање за „одговорност две стране” у свакој прилици и нова је потврда о чврстој подршци албанској страни без обзира на аргументе о одговорности за неиспуњено или чињено.

Трећа порука је да би наставак дијалога до српских избора на пролеће наредне године требало практично да обезбеди елементе за оквир будућег коначног договора две стране који би се верификовао после српских избора, а пре америчких председничких са прилично видљивим циљем да ова администрација оконча преговоре пожељним договором и укњижи поен у предизборну спољнополитичку, иначе до сада у овом делу оскудну платформу.

Наиме није случајно што администрација управо сада покреће офанзиву око КиМ и Балкана: ЕУ преокупирана Брегзитом и сопственом будућношћу у другом плану; руски и кинески досијеи и ривалства су међу приоритетима; итд., а Балкан ипак има додира са тим геостратешким интересима и није занемарљива тема у том смислу.

Четврта порука је да САД нормализацију односа Београд–Приштина виде као кључно питање „трансформације” целог Балкана у правцу стратешких интереса западне алијансе, оценом Палмера да би нормализација била „позитивна ствар за регион, Европу и САД”. Други део ове поруке чини став да нормализација представља основни услов за отварање европског пута Србије (и „Косова”), што је уједно потврда да је решавање питања КиМ за Србију предуслов за успешан наставак њених евроинтеграција и упозорење шта би неуспех могао да значи. У том смислу Палмер у интервјуу Танјугу прецизно подвлачи: „Надамо се да ће обе стране разумети своје интересе и постићи договор”, што јасније не може бити.

Др Зоран Миливојевић

Пета порука о „међусобном признању” је у ствари потврда америчког става о неопходности признања „Косова” и потврде његове државности, као крајњем циљу целокупног америчког ангажмана у косовској ствари од почетка 1998. прихватањем ОВК као савезника, НАТО агресијом, подршком самопроглашеној независности, свим мерама и акцијама косовских елита у Приштини, ангажовањем у корист државности „Косова” на спољном плану, итд.

Шестом поруком администрација даје до знања да прихвата српски став о потреби компромисног решења. Међутим, без обзира на декларативно залагање за договор две стране („нико не треба да има осећај да је изгубио”)  свим осталим порукама САД јасно дају до знања да за њих коначно решење може бити само одговарајући облик признања и потврда западне политике до сада око КиМ. Опоро делује да САД уопште никад и нигде не помињу међународно право, СБ ОУН, резолуцију 1244 или било шта од тога без чега се коначни статус КиМ не може одговарајуће међународно решити и верификовати. Тежиште је по правилу на потреби да Србија преломи и тиме створи услове за реализацију косовске државности. У том смислу прихватање става о компромису делује  као прагматичан тактички потез да се тврда и принципијелна позиција Србије против признања омекша ради достизања циља преговорима суштински о истој раније окончаној ствари. Ако се ово покаже као тачно онда признање „косовске” државности ни у једном виду не може бити за Србију компромис који задовољава националне интересе, без обзира на притиске, недоречене понуде („отварање европског пута”) или условљавања Запада.

Аутор је дипломата у пензији

Опрема: Стање ствари

(Политика, 11. 9. 2019)

Advertisements


Категорије:Преносимо

Ознаке:, , , ,

Пошаљите коментар

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s