У Берлину је подигнут нови Берлински зид за одбрану од злочестих Срба који су Немачку толико пута бомбардовали, стрељали недужне Немце, терали их у заточеништво и увек били на страни њихових непријатеља

Самит у Берлину (Фото: РАС Србија/Блиц)

Макрон је Француску довео до жутих прслука и сада је наумио да то искуство пренесе на односе Београда и Приштине. У том светом науму (о Заеву ћемо мало касније) несебичну помоћ и подршку даје му канцеларка Меркел по одавно опробаном рецепту – сто Срба за једног Шиптара.

Некада је у седмој непријатељској офанзиви, како је сведочио Ћопић, било „седам на једног у кишној ноћи, а ми смо уморни били…“ док је недавно у Берлину било чак девет на једног у кишној, хладној и мрачној ЕУ ноћи, а ми смо сами били.

У Берлину је подигнут нови Берлински зид за одбрану од злочестих Срба који су Немачку толико пута бомбардовали, стрељали недужне Немце, терали их у заточеништво и увек били на страни њихових непријатеља.

Заев, да и њега поменемо, поменуо се не повратио се, поново истиче себе као кандидата за Нобелову награду за мир јер је, замислите чуда, пристао да му се, по договору у Преспи, земља, уместо Преспанска, зове Северна Македонија.

Са таквом одлуком се не слажу ни Македонци, ни Грци, али је Европа одушевљена.

И сад се сетих да се у време Кардељевог новоговора причало како „будала измисли ново име и мисли да је решила проблем“, али нико за то никада није добио никакву награду а камоли Нобела. Али опет, никако ми није јасно какве би то могло имати везе за Заевом.

– „Да бисте прескочили нови зид – баје Заев Србима – морате признати „државу Косово“, морате се сложити са њиховом УН столицом, морате Русима, као што смо Мило и Ја, рећи „да свиданије“, морате, морате… море, замора вам вечера“!

– „Када Северна Македонија буде признала као независну државу део Македоније већински насељено Шиптарима, када им обезбеди УН столицу, када са њима буде потписала безусловно важећи споразум, ми Срби, нећемо имати ништа против да вам се држава, уместо Северна Македонија, или Преспанска Македонија, зове Преостала Македонија па макар никада не добили Нобела.

Тек за такве кораке, не само ви, господине Заев, него и сваки грађанин Македоније заслужује Нобелову награду за мир у њеном пуном износу. То би, надамо се, било довољно за све егзистенцијалне потребе северномакедонског пучанства до краја македонске историје. Скоро целе две недеље – закључује ноншалантно саветована страна“.

У исто време, у далекој земљи Америци пред Комитетом Представничког дома Конгреса САД за спољне послове одржано је сведочење о српским злочинима над албанским цивилима. Слушање је изазвало велику знатижељу и посебну пажњу средовечног пара за столом у ћошку, једног од пет присутних.

Васфија Краснићи Гудман, не свира кларинет као рођак јој Бени, али вешто удара у дипле и бени по васцелом свету како су је Срби на силу обрлатили и над њом извршили сексуално насиље да се и данас тога сећа са посебним гађењем. Ипак, талентована ораторка какву је Бог створио, у своје јавно казивање уноси толико живости, пластичних описа и невероватних детаља да се у једном тренутку из дна конгресне дворане зачуо изненадни вапај: „Дај, ба, бона, не сеири и не мерачи, пође ми водица на уста!“

Србија је и у Берлину успела да у први план истакне сопствену улогу Пијемонта коју јој је само Провиђење доделило. До сада се никада у историји није десило да Немачка, Француска, па све преко Словеније и Хрватске до Македоније, Црне Горе и Косова сви, ама баш сви мисле исто, говоре исто, заклињу се да ће да раде исто и да буду исто, јер и ништа јесте нешто.

Звизддићева Босна се не рачуна. Она је без Милета Додика апсолутно неурачунљива.

Categories: Сатиристика

Tags: Ангела Меркел, Берлин, Драгослав Пакић, Емануел Макрон, Зоран Заев, Француска, сатира