Не морамо да будемо апстрактни, национално разбаштињени, конвертовани, да бисмо стигли до светског подијума. Напротив. Изван нас, нема друге овоземаљски поуздане силе, која ће стати трајно у нашу заштиту, каже композитор Светислав Божић
Светислав Божић (Фото: Н. Скендерија)
Српски композитор и универзитетски професор, академик др Светислав Божић, компоновао је клавирски концерт „Метохијска појања“ који су у склопу његовог светосавског концерта “Просветљење” у Задужбини Илије М. Коларца извели професори Академије уметности из Приштине, са седиштем у Звечану са својим гостима, а покренути надахнутом пијанисткињом Александром Трајковић.
Композитор Светислав Божић говори о православној духовној музици и инспиративној лепоти косовскометохијског поднебља.
РАЗГОВОР О ПРАВОСЛАВНОЈ ДУХОВНОЈ МУЗИЦИ
Познати сте као водећи српски композитор православне духовне музике. Како сте се определили за светосавску односно Немањићку подлогу у уметничком стварању?
Светосавска подлога је најсигурнији темељ на коме можемо да градимо свет врлина, из којих проистичу сва остала наша оглашавања. Светосавље је богонадахнути извор чисте воде, квасац нашега раста, роса наших свитања, наш најсавременији став и одговор на сва питања из тзв. стварног, реалног живота.
Гордо би било рећи да је Светосавље наша подразумевана духовна, ментална, интелектуална, естетска или етичка норма. Борба за врлину је један од најважнијих ако не и најважнији циљ људског живота. Врлина није лако достижна и стога се на путу ка њој одигравају многе драме и понеко ретко одмориште у нашим судбинама, нашим причама, нашим искуствима. Велике битке се воде у надилажењу властитих слабости и несмотрености, у надилажењу површних прича са укусом обмана, у надилажењу спољашњих тешкоћа које указују да смо угрожени, нападнути, да нам прети изгон, да нема тачке разумевања са другачијим од нас, који је похотан, суров, острашћен лошим наумима и делима, којима угрожава наш живот. Изван нас и наших моћи, нема друге овоземаљски поуздане силе, која ће стати трајно у нашу заштиту. Остајемо сами и наша духовна вертикала, то наше огромно и драгоцено искуство и сазнање пројављено кроз Светосавље, кроз нашу веру православну, кроз наше светитеље-заштитнике, кроз сабране молитве које нас освешћују и свакодневно опомињу, и чине спремним да чувамо своје животе, територије, знамења, иконостасе, кандила и гробља, божуре саткане од наших светиња.
Светосављем опремљени, постајемо суштински рационални и делатни, озбиљан партнер у биткама на терену, постајемо страна која није безнадежно сироче. Борба за врлину а врлином до циља. Тако се некако живи, тако се склапају савези, оснажују пријатељства, можда пацификују непријатељи и неистомишљеници. Процеси су вишесмерни, а у оквиру њих потребна је јака вера, стабилан духовни живот, просејана селекција, креативна отменост и сконцентрисаност, суздржаност и умереност. На тешком месту постојати, а притом активно живети уз многа одрицања. Дивна је поука коју нам пружа пост. Контрола над свим видовима хедонизма, контрола над несмотреним и наивним поверењем које поклањамо непроверено другима, контрола над спољашњим призивима и обманама које раслабљују нашу силу и нашу правовремену и превентивну акцију. Касно уочена опасност води у неприпремљену дефанзиву, у патетичне разговоре које карактерише дурење, вербално надгорњавање, снисходљивост без добрих решења. Тако покушава да живи и делује уметник, ратар, војник, дипломата, политичар, онај који слуша и онај кога слушају. Успех није загарантован, али борба за врлину јесте. У тој борби се постаје одговоран и смотрен, сабран и уљудно обазрив.
Композицију „Метохијска појања“ коју смо имали прилику да чујемо и недавно на Коларцу, створили сте 1998. године, пред бомбардовање и рат на Косову и Метохији?
„Метохијска појања“ су део моје лирике којом сам пре две деценије разумео драму, која се вековима одигравала на нашој тако духовно-родној и драгоценој територији. Мелодијски материјал овог дела је готово цитатног карактера, тако пријемчив, као да је деценијама био утиснут у нашу новију косовско-метохијску меморију. „Метохијска појања“ су мој разговор са новим естетикама које одбацују сигнале националне припадности и спречавају духовну радост и у уметности. „Метохијска појања” показују да национални супстрат у мелодији и хармонији не мора да буде дисонантан и по сваку цену зауман да би се утиснуо у свет вредности… „Метохијска појања” су сигнал мог повратка коренима, изворима и појању, које је сасвим одрживо и у светским размерама. Не морамо да будемо апстрактни, национално разбаштињени, есперантизовани, конвертовани, да бисмо стигли до светског подијума. Напротив.
Касније сте (2004) поново били инспирисани косовскометохијским страдањем и компоновали „Светлости и сенке над Метохијом“. Како доживљавате све те покушаје да нам и светиње отму, затру корене и потру идентитет?
Била је Светлост, а онда су се кроз снопове светлости појављивале сенке злослутнице. Косово и Метохија су дар Светлости, али тамо где је светлост, тама хоће да се пропне, устобочи, да отме најлепши део за себе. Катунски удари на ову лепоту прате њен живот у свевремену. Борба да се лепота сачува, да јој се поврати вид, да јој се обнове чокоти и нектар потече њеним коритима, велики је задатак за српски род, али и комплетну православну заједницу. То је Васељенски топос и стога се на Косову и Метохији не може живети без те арије, без тог напева. То је исто као када би мора постала неслана, а сунце помрачило и сумпор потекао из извора чисте воде.
Обрадили сте сва духовна чворишта на православној мапи у којима живе Срби. Како су изгледала трагања за тим инспиративним извориштима?
Походили су ме наши напеви у оној мери у којој сам бивао жедан њихове лепоте. Нисам их откривао, већ сам их сањао. У сновима може да буде све као и на јави. Траје кратко, али додирне сваки дамар вечности. Огласи се, а не мине. Тако се смрт и живот преплићу у вечној полифонији буђења која је суштина сваког откуцаја нашег срца. Сви уснули и намучени, све жртве небројених злочина на светој косовско-метохијској земљи ће се пробудити, а велики бол ће разорити Суза нашег Родитеља Небеског. Велико је Време Свесадашњости. Тапије од живота и буђења не држе егзекутори, већ Дародавац Живота. Тамјаном окађени и Крстом опојани, устаће у час Велике Радости Буђења.
Аутор сте преко 200 композиција различитих жанрова, од солистичких, камерних, хорских, оркестарских и других које ће остати генерацијама које долазе. Чему још стремите када је реч о православној духовној музици?
У нади да не покварим тренутке милих додира са лепотом, молим се за часове које ми је Господ наменио.
Борба за лепоту је трајна
Лепота је увек предмет напада и освајања, неретко и разарања. Борба за лепоту је трајна. Зло све чини да лепоту унизи, да је сакрије од очију јавности, да је примитивизмом наружи, обесвети и у недостојности осрамоти. Ружно се не мора разарати. Оно је већ собом разорено. Косово и Метохија је чаробна заједница наших светиња, нашега сјаја и отмености, престоница лепота и мириса, огледало раскоши света источног, предворје Цариграда, предах пред портом Свете Софије – каже Светислав Божић.
Славица Ђукић
Опрема: Стање ствари
(Јединство/Башта Балкана, 10. 3. 2019)
Categories: Преносимо
Оставите коментар