Никола Маловић: Сви наши Видовдани

Видовдан је расксрница на коју смо навикли

Газиместан, Видовдан 2014. (Фото: Н. М.)

Што Видовдани брже долазе све смо на већим иглама: што може да нам се догоди. Још?

Пировом побједом побиједисмо на Косову 15/28. јуна 1389.

Убисмо окупатора у Сарајеву 1914.

Дочекасмо потписивање споразума у Версају 1919. и крај Првог свјетског рата.

Краљ Александар Карађорђевић, како је знао, устројио нас је Видовданским уставом 1921.

Казали смо историјско „Не!“ Русима и одбацили Резолуцију Информбироа 1948.

Гледали смо Милошевића како на Газиместану 1989. гласноговори на 600-годишњицу Косовске битке.

Гледали смо како нове власти не виде да баш на Видовдан 2001. изручују Слободана Милошевића Хашком трибуналу.

Равнодушни смо остали када је на исти дан Европски савјет усвојио препоруку Европске комисије да отвори тзв. приступне преговоре са Србијом, 2013.

Видовдан је расксрница на коју смо навикли.

Једна од 20 ковачевићевских подјела Срба на Србе дијели оне који држе да је Косовски мит камен око врата, и оне који мисле да је царство небеско реална опција. Гле, како се данас јасно виде опречне истине: Слобода никад није дата, увијек се мора освајати борбом. А ми, са таквим видовданским искуствима, допустили режимима да постану квислиншки.

А зашто смо? Ваљда зато што народ из чиста мира организован – не постоји.

Сваки пут када нам је неко артикулисао најмање заједничке националне и економске жеље, увијек је изнад тога вође, као омча, висио обрнути знак питања да ли то што прича – прича из своје или пак из туђе главе? За Лазара из 1389. се не нагађа из чије је главе причао, за Тита из 1948. се нагађа, а за Ђинђића се на Видовдан 2001. када је изручио легитимно изабраног предсједника Милошевића, не нагађа.

Тамо неки министар у тијелу које себе зове владом МНЕ, поручио је да ће „Црна Гора остати посвећена јачању сарадње са савезницима, као дио породице, држава чији се односи заснивају на повјерењу и узајамној подршци“, и додао „да се једино заједничким напорима можемо изборити са безбједносним изазовима, у циљу очувања мира и стабилности“. Какав вербални дрек! Ко може да чита ове глупости умотане у фразе, а да збиља вјерује у њих? Ко може да органски не презире људе које су странци купили у пакету са владама, са задатком да нас, као неорганизоване већине по државама, држе у покорности зарад пљачке?

И сад. Да ли бих устао да мичем режим? Мислим да више не бих. Систем би преживио смјену власти, и инаугурисао би Мурту. Да ли бих постао Обилићем злу не требало? Плашим се да бих. Што се плашим ако сам увјерени Обилић? Јер ни Обилићу није било свеједно.

Срећа па је Видовдан раскрсница на коју смо навикли, кажем…

Један од излазака из коже не мора увијек да буде смрт, тако карактеристична за Српски судњи дан, већ то може да буде и умјетност.

Има умјетника који би били велики и да су само једну пјесму компоновали, један роман написали, или једну слику насликали.

Композитор, текстописац, музичар, аранжер, сликар, доктор међународног права – Милутин Поповић Захар, да је компоновао само „Видовдан“ заслужио би национално признање, јер је на маестралан начин исказао емоције и дух свог народа. Обавезно укуцати, а на Видовдан припуштати стално: „Куд год да кренем, теби се враћам поново, / ко да ми отме из моје душе Косово…“

(ИН4С, 28. 6. 2018)

Advertisements


Категорије:Преносимо

Ознаке:,

Пошаљите коментар

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s