Фајненшел тајмс: Вучић инсистира да је опседнут Косовом

Опседнут сам Косовом, исповеда се господин Вучић, без разрешења тог проблема све што сам до сада постигао неће бити одрживо. Прва криза ће нас убити

(Фајненшел тајмс, 15. 5. 2018)

Са балкона своје председничке канцеларије у сеновитом Новом двору, Александар Вучић разгледа уредно подшишану башту. На овом месту, спомиње, српски краљ Александар и краљица Драга су бачени кроз прозор током војног пуча 1903. године. Док се краљ држао са ограду терасе прсти су му одсечени. Тело његове супруге је оскрнављено.[1]

„Ниједан Александар није преживео на власти“, рекао је господин Вучић, уз призвук мелодраматичности. Његове речи су прилично несуптилан начин да укаже на ограничења са којима је овај самопрокламовани модерниста суочен на путу економских реформи, политичке стабилизације и, једног дана, потенцијалног чланства у Европској унији.

Претходни српски прозападни лидер, Зоран Ђинђић, убијен је 2003. године, као жртва организованог криминала. Српска западњачка судбина је далеко од осигуране: као „преметљива држава“[2] на Балкану она традиционално игра између европских сила, Русије и у 19. веку, Османског царства.

Штавише, господин Вучић, који је горостасног раста од шест стопа и шест инча (1,99м), и даље је амбивалентна особа. Он је отпочео своју каријеру као ултранационалистички бунџија који је убрзо по Сребреничком масакру 1995. године узвикивао да „ћемо за сваког убијеног Србија, убити стотину Муслимана“. Обављао је дужност министра информисања у време Слободана Милошевића, српског лидера који је био осумњичен за ратне злочине, и који се залагао за српски експанзионизам у бившој Југославији.

Већина Срба јужну покрајину, већински насељену Албанцима, сматра место рођења нације (Фото: Ројтерс)

Но, 1998. господин Вучић и неки његови партијски другови разишли су се са Војиславом Шешељем, радикалним националистичким идеологом и формирали су проевропску Српску напредну странку. „Почнете да се питате да ли су те [радикалне] ствари једино за шта је вредно борити се“, рекао је о својој упитној прошлости. Данас он подржава чланство у Европској унији као катализатор промена, коначни доказ да је Србија побегла из кошмара Милошевићевих година обележених фанатичним национализмом, НАТО бомбардовањем Југославије, хиперинфлацијом и ницањем господара рата. „Још један рат би уништио ову државу и уништио будућност српског народа заувек.“

Али, да би се квалификовао за чланство у Европској унији, господин Вучић мора да разреши оспоравани статус Косова, јужне покрајине коју већински насељава албанско становништво и која је прогласила независност од Београда 2008. године. Од тада ју је признала већина западних сила. Већина Срба, међутим, ову област и даље сматра местом рођења своје нације и Српске православне цркве. Они и даље остају жестоки противници сецесије.

„Опседнут сам Косовом“, исповеда се господин Вучић, „без разрешења тог проблема све што сам до сада постигао неће бити одрживо. Прва криза ће нас убити“.

Господин Вучић, коме је 48 година, поштован је од Кине, Уједињених Арапских Емирата, као и од српског повременог савезника, Русије,  а европски лидери – посебно немачка канцеларка Ангела Меркел – виде га као најбољу опцију да доведе своју земљу у европски мејнстрим.

Србија у бројевима: Циљ владе за раст БДП-а у 2018, тренутна стопа незапослености и број Срба који напусте земљу сваке године

Критичари се супротстављају овом гледишту наводећи да се Европска унија заробила у фаустовски пакт са господином Вучићем. Нада је да ће шаргарепа чланства поспешити реформе, уз перспективу учлањења у ЕУ до 2025. године. Али то значи достизање строгих услова о јачању демократских институција и искорењивању корупције, као и разрешење Косова. Ова година може да се покаже као кључни тест, почевши од самита Европске уније и западнобалканских лидера у Софији у четвртак. Намеравано је да он унесе свеж подстрек за повећавање савеза.

Циници сумњају да се Вучић поиграва – и да ће га Европска унија прихватити зарад регионалне сигурности. Пошто је добио 55 процената гласова на прошлогодишњим председничким изборима, он је неупитно господар политичке сцене. Девет телевизијских екрана у његовој канцеларији сугеришу да је он човек који контролише све – и сваког. Неки страхују да би могао да заврши као још један Виктор Орбан, некадашњи мађарски либерал који је постао националиста и који је прихватао правила Европске уније како би се домогао чланства да би изнутра поткопавао Унију. Ова аналогија, каже господин Вучић, представља „99 процената баљезгање“.

Некима је друга аналогија Виктор Јанукович, некадашњи украјински председник који је изиграо Европску унију за рачун Русије – све док га није оборио народни устанак. Господин Вучић је био почасни гост Владимира Путина на Паради победе у Москви прошле недеље. Он отпочиње свој радни дан у 6:30 часова изјутра часом из руског језика. Али он одбацује могућност да би могао да постане „Путинова пета колона у Европи“. Он каже да је увек био искрен према руском председнику да „Србија остаје на свом путу ка Европској унији“. Све у свему, Вучићев приступ дугује понешто наслеђу маршала Тита, поратном југословенском владару који је основао Покрет несврстаних и играо балансирајући између западних сила и Кремља.

Оптимисти који трагају за знацима српске посвећености указују на Нови Сад, други по величини град у држави, смештен у северној равници. Овде је Аустро-Угарска империја оставила више трагова од Османске. Нови Сад ће 2022. године бити европска престоница културе, што је прилика да се прикаже бујна уметничка сцена и креативне делатности[3].

Док седи на тераси градске Петроварадинске тврђаве, загледан на Дунав, Душан Ковачевић се присећа „огромне снаге“ студентских протеста из 1998. године одржаних у граду против Слободана Милошевића, који су значили почетак његовог пада. Господин Ковачевић води музички фестивал Егзит који је један од највећих у Европи са 150.000 посетилаца. Сваког јула, на тврђави се одржи догађај који представља Глестонбери на Дунаву.

Егзит показује младалачки, мултикултурни град који је избегао секташко насиље које је прогутало највећи део бивше Југославије. У Београду, педесетак миља јужно, дуж обале се дешава нешто поприлично другачије. Дуж реке Саве, зграде и напуштени објекти на сто хектара су рашчишћени како би био створен простор за простране станове, луксузне хотеле и шопинг молове.

Жан Клод Јункер, председник ЕК, види Вучића као најбољу шансу да уведе Србију у „европски мејнстрим“

Пројекат Београд на води вредан 3,5 милијарди евра заснива се на емиратском новцу. У српским владајућим круговима, када говоре „његово височанство“, они не мисле на српског принца престолонаследника Александра већ на крунског принца Абу Дабија Мохамеда бин Заједа кога је господин Вучић сусрео, колико броји, двадесет пута. Но, пошто су булдожери послати да сравне зграде а плаћене табаџије полупале неколико глава, пројекат је изазвао највеће антивладине протесте за последњих двадесет година.

Стојећи на тераси на крову незавршеног стамбеног блока, Синиша Мали, млади београдски градоначелник, просипа статистичке податке попут трговца некретнинама са Менхетна. Господин Мали, који је некада радио за Кредит свис, Вучићев је човек у успону. „Идеја овог пројекта је да створи симбол промене у Београду. То је нешто што мења ствари за нас.“

За Вучићеве критичаре, Београд на води је углачана фасада која одвлачи пажњу са економије на умору коју вуку на дно кронизам[4], корупција и слабе финансије. Господин Вучић одговара да је успео да постигне фискални суфицит током три године поштујући програм ММФ-а по коме је срезао пензије и замрзао плате.

Незапосленост је преполовљена на 12,9 процената. Влада се нада да ће раст бруто друштвеног производа бити 4 процената 2018. године, након што је земља заостајала за многима у источној Европи.

Страни инвеститори траже прилике у секторима као што је рударство. Уз охрабрења и из Београда и из Пекинга, кинески Хестил преузео је највећу српску челичану у Смедереву, источно од престонице, и сачувао хиљаде радних места.

Господин Вучић гради слику особе која завршава послове. Нек пословни људи се слажу а његови противници се генерално сматрају слабим, подељеним и оптерећеним корупцијом. „Лако је људима да лоше говоре и да ништа не раде“, каже Бранко Зечевић, предузетник у металском и рударском сектору.

Једна светла тачка је све већи информатички сектор у Београду који расте 30 процената годишње. Многи то сматрају изузетком које потврђује правило: раст дугује много кадровском потенцијалу високообразованих Срба који раде за стране клијенте уз стране уговоре, неометене државним или владиним кронистичким везама. То је „запослење преко Пејпала“, каже писац Горан Гоцић.

Недавна српска „турбулентна историја“

Забринутост изазива број младих Срба који одлазе из земље – већ одлази око 30.000 сваке године у земљи од око 7 милиона становника. Егзодус, наводе председникови критичари, представља суморно сведочење о данашњој Србији. Изван области фискалне консолидације и приватизације – и без значајнијих других достигнућа – Вучић се удаљио од борбе против корупције.

Владајућа странка броји око 600.000 чланова, што је скоро десети део становништва, а она одређује запослења у највећем делу јавног сектора. Последица је да чланство – и плаћање страначких намета – представља предуслов за запослење, унапређење или уговор. „Ако желите да опстанете морате да уђете у кронистички систем“, каже Даница Поповић, професор економије на Београдском универзитету. „Све остаје исто, само се лица мењају.“

Саша Радуловић је поднео оставку као министар привреде после четири месеца пошто је његове реформске планове блокирала коалициона Влада. Некадашњи бизнисмен, Србију описује као „партократију“, где „владајућа странка настоји да протегне своју контролу над било којом институцијом, извором прихода који прелази одређену границу и било каквим дешавањем које може да угрози њен опстанак на власти“. Ова перверзна политичка контрола значи да је „економски, Србија готово мртва“, каже Радуловић.

Горки песимизам господина Радуловића одражава фрустрираност опозиционим положајем, у околностима када господин Вучић притиска опозицију, ограничава присутност у медијима и контролише домашај политичких порука вештим испитивањем јавног мњења.

Међутим, председник признаје да емиграција представља озбиљан проблем, док економија остаје рањива на промене страних инвестиција, посебно како се разбуктавају регионалне тензије. „Ми једноставно то морамо да обавимо и да идемо даље“, каже господин Мали, градоначелник Београда, мислећи на разрешење косовског питања. „У супротном све ће бити чемерно.“

Перспектива српског чланства у Европској унији, иако удаљена, остаје виталан фактор. За господина Вучића, она нуди цивилизаторски утицај не само за његову земљу већ за регион западног Балкана који је неискоришћено тржиште од 18 милиона људи, само када би се могле уклонити политичка и економска ограничења.

За Брисел, чланство у Европској унији нуди упориште са кога је могуће захтевати демократске стандарде попут слободе медија, плурализам и поштовање владавине права, што је, наводе неки, ослабљено последњом рундом проширења на исток, посебно укључењем Бугарске и Румуније.

Тања Мишчевић, некадашњи професор који је сада главни српски преговарач са ЕУ, каже да ће се од Србије захтевати виши стандарди но од других источноевропских држава. „Ми смо они који долазе на крају“, каже она. „С једне стране, то је тежак и дуг процес. С друге стране, то је нешто што треба да урадимо за себе.“

Најтежи испит је Косово. Званичници Европске уније желе да господин Вучић изнесе свој предлог у наредним месецима како би отпочео разговоре са косовским лидерима. Савез од двадесет осам држава не намеће своје решење зато што Шпанија и четири друге државе одбијају да признају косовску независност, великим делом из страха да ће установити сецесионистички преседан који би био примењен и на њихове државе.

Српски министри спољних послова и одбране су отворено заговарали идеју територијалне поделе, тако што би био преузет северни део Косова где већински, али не искључиво, живи српско становништво. Али то за западне силе није прихватљиво полазиште пошто се прибојавају да ће отворити Пандорину кутију пограничних несугласица у региону.

Нити ће одустати од независности, што прижељкују неки Срби. Највероватнији сценарио за окончање спора укључује аутономију и поделу овлашћења по узору на Северну Ирску у подручјима где претежно живе Србе, у замену за признање косовске државности, али чак је и то корак који није прихватљив већини Срба и који би наишао на референдумску препреку, на којој би Вучић могао да очекује жесток отпор из неколико праваца, укључујући и од Српске православне цркве.

„Хало“, јавља се Иринеј, осамдесетседмогодишњи патријарх, док дочекује Фајненшел тајмс у Београду. „Ви сте Британци или Американци? Хоћете ли да нам узмете Косово? Нећемо дати Косово ни по коју цену. Ми смо Европљани. Ми се залажемо за учлањење у Европску унију али не по цену Косова.“

Српски патријарх каже: „Ми се залажемо за придруживање ЕУ, али не ако је Косово цена“ (Фото: Ројтерс)

Господин Вучић може да превагне на референдуму, ако се у обзир узму његова политичка доминација и контрола над медијима, каже један експерт за Косово, који је желео да остане анониман из безбедносних разлога.

У марту, наводи експерт, један православни свештеник је ухапшен заједно са вероучитељем преобученим у женску одећу. У њиховом аутомобилу полиција је пронашла 27 килограма канабиса. То је била прави згодитак за грозне српске таблоиде – и искоришћено је као порука Цркви: супротставите нам се и ми ћемо вас дискредитовати.

Господин Вучић каже да се не такмичи у популарности, и да нема жељу да буде „допадљив и вољен“. Он себе не приказује као последњу већ као најбољу шансу за своју земљу. „Србија ствара више историје него што може да прихвати“, каже, цитирајући Винстона Черчила, „најважније ствари које треба чувати су мир и спокој“.

Lionel Barber, Ben Hal

Са енглеског посрбио: Милош Милојевић


[1] Прим. ММ: Наводи председника Вучића о Мајском преврату су веома слободни. Препоручујем читаоцу да их разуме као исторолику фикцију.

[2] Прим. ММ: По свој прилици реч је о алузији на „променљиве“ државе у америчком изборном систему које често имају одлучујућу улогу у избору америчких председника.

[3] Прим. ММ: Термин creative industries се вероватно користи као (псеудо)технички израз. Међутим, по процени преводиоца ових редова израз „креативне индустрије“ још увек није широко прихваћен део српског језика.

[4] Прим. СС: Непотизам је већ ушао у политички речник у Србији, док је кронизам, иако једнако присутан у миљеу у којем се „повлаче” везе, као термин мање познат (од енглеског сленг термина „crony” – „ортак”). Извор: Речник корупције

Постаните приложник-сувласник Стања ствари!

Поштовани читаоче,

Ваш и наш сајт објављује критичке, ауторске текстове и преводе који се односе на српско стање ствари, српске друштвене, политичке, економске, верске и културне прилике, као и на најважнија дешавања широм света.

Сви садржаји на нашем сајту доступни су бесплатно.

Стога вас молимо за помоћ, како бисмо остали независни од било ког центра моћи и како бисмо суштински унапредили рад нашег заједничког пројекта – српског Стања ствари.

Како нам можете помоћи прочитајте на ОВОЈ СТРАНИЦИ.

Такође, молимо вас да се претплатите на нашу мејлинг листу (лева колона на сајту), прикључите нашој страници на Фејсбуку, налогу на Твитеру и/или Linkedin мрежи.

Advertisements


Категорије:Посрбљено

Ознаке:, , , ,

1 reply

  1. Дијаболик тајмс : Госпођа Опседнутост инсистира да је опседнута вучићем, да без решења за вучића остаће, ова, иначе, добростојећа дама пуних усана, немирних наочара на лицу са упечатљивим подваљком и пирамидално спојених прстију, запоседнута…. Наслов који би ме заинтересовао…

    Свиђа ми се

Пошаљите коментар

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s