Милош Ковић: „Младобосанци“ су веровали у Косовски завет

Четири године проводимо правдајући се и објашњавајући да нисмо криви за Први светски рат, уместо да објаснимо ко је био Гаврило, у шта је веровао и да ли ми и данас исповедамо његове идеале, каже историчар Милош Ковић

Милош Ковић (Фото: Спутњик/Александар Милачић)

У чешкој тамници Терезин, 28. априла 1918. године, измучен болешћу и тортуром, умро је Гаврило Принцип. Ни данас, цео век од смрти, историчари немају јединствен став о његовом чину и мотиву за убиство аустроугарског престолонаследника Франца Фердинанда, као што немају ни јединствен одговор на питање ко је био младић чији је пуцањ усмерио и обликовао цео 20. век.

Да у биографији Принциповој и историји Сарајевског атентата има питања која нису решена, потврдила је и књига „Гаврило Принцип, документи и сећања“ чији је приређивач историчар Милош Ковић.

Она је, према Ковићевим речима, покушај да се, уместо објашњавања историчара ко је био Принцип, врати изворима и ономе што је сам Принцип оставио иза себе – његовим записима и текстовима, односно сведочанствима оних који су му били најближи.

„То су, рецимо, његови пријатељи који су са њим играли билијар у Сарајеву, ишли у гимназију, или они који су овде у Београду становали са њим у Цариградској улици, седели са њим у ’Златној моруни‘“, каже Ковић за Спутњикову „Орбиту културе“.

– У поднаслову је реч документи, јер овде су дати и документи, пре свега ислеђивање и суђење Гаврилу Принципу и његовим пријатељима. Дакле, то је покушај да саслушамо самог Гаврила Принципа и његов одговор на питање ко је Гаврило Принцип. Испоставило се да о њему постоји врло мало извора, а и то што постоји разбацано је на много страна.

Кажете да најдиректнији и најшири поглед на његову личност представљају стенографске белешке са суђења.

– Да, али као што сви врло добро знамо или наслућујемо, нико не говори сто посто истину кад се нађе пред судом, а поготово ако је у ситуацији у каквој је био Принцип. Осим тога, оно што знамо то је да је сигурно покушавао да заштити своје пријатеље. Рецимо, одбијао је да призна везу са Владимиром Гаћиновићем, а чак је тврдио да је присиљавао неке од учесника у атентату да се укључе у атентат. Држао се веома храбро и изазивачки према судијама. Међутим, из позадине историје тог документа сазнајемо да су те стенографске белешке имале неколико преписа и да је прво издање било на немачком. Извесни језуитски свештеник, отац Пунтигам, који је био иследник Франца Фердинанда, објавио је прво, делимично фалсификовано издање на немачком језику. Поред осталог, покушало се да се докаже да су Сарајевски атентат организовали масони. Ту се укључује и „Црна рука“ и различите обавештајне службе, и када гледате само судбину тих стенографских белешки, схватите да она личи на романе Умберта Ека, на његово „Фукоово клатно“. Око докумената и око исказа о Гаврилу имамо једну потајну борбу која траје већ сто година.

Не чини ли вам се мало парадоксално као историчару, да ми век од смрти једног човека и даље немамо јасан став и мишљење о њему и ономе што је урадио?

– Српска историографија није обрадила неке крупне историјске личности. Ми немамо монографију, књигу о краљу Милану. Немамо ни темељну студију о личностима као што је рецимо Анте Павелић, или Оскар фон Поћорек, коме је био намењен други метак, а који је погодио надвојвоткињу, о Јосипу Франку, Анту Старчевићу, да не набрајам – ми те послове нисмо урадили. И када погледате шта све српски историчари нису урадили, заиста се забринете.

Да ли је то питање лењости или постоји неки други разлог?

– Један од наших главних проблема је то што се српски историчари питају, а то није од јуче, шта је оно што би требало написати, а да се то допадне колегама на западу. Уместо фундаменталних студија, ми смо писали неке ефемерне књиге, које као да су рађене за немачке или енглеске читаоце. Терали смо моду. Данас се намеће такво писање историје. Четири године ми обележавамо стогодишњицу од избијања Првог светског рата и свега што је уследило. Четири године проводимо правдајући се и објашњавајући да нисмо криви за Први светски рат. Појавио се огромни ревизионистички талас који не потапа само нас него и британску и немачку историографију. Уместо да објасните ко је био Гаврило, да видите у шта је веровао тај млади човек, да ли ми и данас исповедамо његове идеале или смо неки други људи и нисмо његова духовна деца, уместо те свести о одговорности пред сопственом националном историјом, ви се нешто правдате и објашњавате Немцима и Американцима како нисте криви и како Сарајевски атентат није био узрок Првог светског рата. Нека се господа у Берлину правдају због Првог и Другог светског рата, нека се Американци правдају за Хирошиму и Нагасаки, а ми ћемо да пишемо књиге о Принципу.

Принцип на суђењу каже да се бори за државу за коју га није брига каква ће бити, само је битно да буде слободна од Аустрије. Да ли овај став уопште „може да прође“ у новом светском поретку?

– Ако под тим подразумевамо покушај НАТО-а и Западне Европе и САД да завладају целим светом, то наравно није пожељно, али то је оно што бих ја назвао хитом дана. То је тај Гаврило Принцип који нам је потребан. Његов пуцањ у колонизаторски режим, у систем у коме неко дође из неког Беча у Босну и Херцеговину, не питајући ништа о томе ни православце ни муслимане – ако говоримо о Сарајевском атентату. Ако говоримо о Берлинском конгресу и окупацији Босне и Херцеговине после тога, онда дођу и објашњавају вам како долазе у име више цивилизације. И данас имате један комплекс супериорности у Бечу, Берлину, Њујорку, Лондону. То су људи који заиста верују да су културно супериорни. Кроз целу историју постоји побуна против такве врсте репресије.

Шта је онда спорно у разумевању младобосанске побуне?

– Имате лепу изреку: „Дрво слободе мора, с времена на време, да се залива крвљу тирана и патриота. То је његова природна храна“. И то није рекао Лењин, нити Стаљин, већ Томас Џеферсон, писац декларације независности. „Младобосанци“ су веровали у косовски завет. Срби имају у свом предању косовско опредељење, модел Милоша Обилића. То су древни обрасци у којима се млади људи жртвују за заједницу. Када Принципа питају због чега је то учинио, он каже: „Ми смо хтели да се жртвујемо“. Он је убио тиранина, али његово је било да се жртвује за своју заједницу. Нема завета без жртве.

У књизи подсећате да се у време када је Гаврило живео догодио низ атентата и да је он само изданак свог доба.

– У то време присутни су млади анархисти, официри националисте који широм Европе врше атентате на крунисане главе, гувернере, на тиране, на председнике република, у Португалији, Шпанији, Италији, у Русији је атентат на председника владе, Столипина, у Галицији један атентат, који је врло сличан атентату који врше „младобосанци“. Принцип је заиста само дете свог времена. Иза тога стоји репресиван систем. Гаврилови родитељи су кметови. Они немају физичку слободу. Припадају неком бегу Сијерчићу, који живи у источној Босни, а они живе у Обљају код Грахова. Он је човек који је рођен у кући без прозора, патоса, на утабаној земљи. Огњиште је усред куће, дим иде кроз шиндру горе, кроз кров. Он зна и он види. Он каже судији: „Ја сам сељачки син, знам у каквом стању нас држите и зашто нам то радите“. То је класичан колонизаторски режим – то морамо да разумемо. То је режим који је изградио лепе фасаде по Сарајеву, а иза фасада су апсане. Босна и Херцеговина држи рекорд по броју неписменог становништва, и то се негује, а у исто време увезена је елита. Кад анализирате британски режим у Индији, у Египту још ближе, режим Кромера, који врло личи на режим Калаја у Египту или француски режим у Индокини, то је врло слично. То је економска, војно-политичка, религијска колонизација, односно колонизација умова. Е, у то пуца Гаврило Принцип.

Каква се паралела може направити са данашњим временом, да ли су се променила само средства?

– Данас су средства драстичнија. Запад наступа као цивилизатор – то је све фино и чисто, у рукавицама, али они имају своје људе који воде ратове у Босни и Херцеговини, у Хрватској, на Косову, у Сирији… Постоји незапамћена војна армада која хара целим светом у овом тренутку. Ту је западни, сређени, цивилизовани свет за којим долази огромна рушилачка снага. То су ратови који су непрекидни. Оно што нису могли да ураде Хитлер и Павелић, то су извршили Клинтон и Туђман – а то је решавање српског питања у Хрватској. Оно што италијански фашисти у Другом светском рату нису ни покушали, да протерају Србе са Косова и Метохије, то они сада раде. Ово сада је много горе.

Дејана Вуковић

Наслов: Стање ствари

(Спутњик, 6. 5. 2018)

Advertisements


Категорије:Преносимо

Ознаке:, ,

Пошаљите коментар

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s