Живојин Ракочевић: На Велики петак у цркви Самодрежи

На зиду чађавом од скорије ватре натписи на албанском језику и потпис УЧК (Ослободилачка војска Косова). Тако данас изгледа „бијела црква Самодрежа” у којој је цар Лазар, према епској песми, причестио војску

„Бијела црква Самодрежа“ где је, по предању, кнез Лазар причестио војску пред Бој на Косову (Фото: Живојин Ракочевић)

„Немој да идемо радним даном, скупљају се школска деца, боље да пођемо у суботу”, каже јуче Благоје Јовановић, али ипак пристаје да посетимо Самодрежу. Он зна сваку кућу овог краја у општини Вучитрн, рођен је у Новом Селу, воли да прође кроз њега, да види орах у дворишту свог руинираног дома, да покаже зараслу башту поред реке и гробље на лепој падини где су му сахрањени родитељи. Питома долина уз речицу води према Самодрежи, на обрађеном пољу у шикари стоји гробље села Виланце, пут до њега је преоран, сваки споменик порушен.

Пред Самодрежом су биле куће Лазића, њих десетак, све су сравњене са земљом, темељи извађени, па само неки комад камена или цигле говори да је то некад било насеље. Црква Самодрежа одмах је испод пута у дворишту школе. Излазимо из аутомобила, Благоје скида свој прслук и даје ми да га обучем, да сакријем фото-апарат. Улазимо у двориште наизглед незаинтересовани и настављамо према лепом старом дрвореду, па онда нагло скрећемо лево и брзо улазимо кроз проваљена врата у полумрак грађевине начињене од белог тесаног мермера. Заштићени од погледа налазимо се у полумраку и гомили отпадака насталих паљењем смећа, има неке влажне земље, лименки и свезака које се овде бацају.

Све што је могло бити поломљено, разбијено или састругано у овом храму више не постоји. На зиду чађавом од скорије ватре натписи на албанском језику и потпис УЧК (Ослободилачка војска Косова). Тако данас изгледа „бијела црква Самодрежа” у којој је цар Лазар, према епској песми, причестио војску, а после боја ту је, каже предање, сахрањен Милош Обилић. Ретке вести, с почетка 19. века, кажу да је стара црква Усековања главе Светог Јована Крститеља била делимично сачувана, да је приштински феудалац Јашар-паша Џинић однео њено олово и покрио џамију у селу Бенчук, а поуздани, писац и конзул, Бранислав Нушић на почетку 20. века овде затиче један угао храма висок два метра, док је већину камења одвукао локални Албанац и на оближњој речици саградио воденицу.

Виримо из тамних отвора и слушамо хук реке. „Има ли кога с те стране”, пита Благоје. „Нема”, одговарам и чекам да млада жена, с оне стране ограде, скупи веш и уђе у свој дом. Светлост се на часну трпезу и олтар расипа из проваљеног крова. Цркву у којој се ми данас кријемо од погледа пролазника, на оним старим темељима, саградили су после ослобођења 1918. архитекте Александар Дероко и Петар Поповић. На поду има крављег и људског измета, а ретки фрагменти боје на зидовима једини су трагови фресака које је овде радио истакнути сликар Живорад Настасијевић, брат чувеног песника Момчила, париски ђак и патриота. Његове фреске претекле су Други светски рат и тешко оштећене 1981. године. После само годину дана од тадашњег скрнављења цркве догодила се трагедија породице Милинчић која се по својој свирепости, месту несреће и мотивима убице претворила у симбол страдања Срба. Данила Милинчића убио је комшија Мухамед Мујо Ферат, пред очима и на рукама његове мајке Данице која је покушавала да одбрани свог двадесетдвогодишњег сина. Рањена у руку није успела да га спасе и никад није престала да тражи спору и недостижну правду. Породица се расељавала, а њен млађи син Павле сада живи у Београду.

„Нисмо дали на себе, нисмо дали своју имовину, нисмо имали систем ’добро јутро чаршијо на све четири стране’, нисмо се селили, били смо поносни  и платили смо главом”, каже за „Политику” Милинчић. Његови, деда и отац дошли су са Копаоника и купили плодну земљу у Самодрежи, у подножју своје планине, а онда су откупљивали имања од Срба који су продавали и одлазили. Посед је нарастао на 25 хектара, а Павле је имао само четири године када му је 1968. отац је убијен металним шипкама. Био је средњошколац када је изгубио брата Данила, породица је тешко патила, али земљу која се граничи са црквом Самодрежом нису продали. Коначни прогон Срба из Самодреже и села у вучитрнском крају почео је много пре бомбардовања 1999, а последњу литургију поводом храмовне славе служио је 1997. године свештеник Станиша Арсић са пет верника. Годину дана касније сви Срби су протерани, имање Милинчића заузимају Албанци.

„Пет година су живели од мог имања, поседовао сам велику грађу, секли су шуму и извлачили. Сад кад одем тамо сагну главу, све је претворено у пашњак, напасују око триста крава. Шта да радите, ни Албанци нису нешто пуно добили – тежи им је живот, сиромаштво… Ту живе од сточарства и помоћи од рођака из иностранства”, каже Павле тихо и са разумевањем. „Ја сам грађанин и не продајем, тражићу начин да оживим имање, а не да га одстраним. То је спомен на све што се догодило мојој породици, ту су ми и отац и брат страдали. Нудили су ми двеста хиљада евра, али га не дам! Ми смо вредни људи и снашли смо се. Не бих да филозофирам, али Бог с једне стране узима, а с друге даје.”

Не чује се никакав глас, излазимо на јужна врата, на самом крову Самодреже данас расте неко дрвеће које као да говори о животу. Одлазимо лагано, раздвојени и наизглед незаинтресовани, одмах иза несталих кућа Лазића је паркиран „хамер” Кфора, око њега стоје страни војници, уживају у крајолику.

(Политика, 6. 4. 2018)

Advertisements

3 thoughts on “Живојин Ракочевић: На Велики петак у цркви Самодрежи”

  1. Нема Србије док Шиптари не буду гледали из својих кућа (које им нико неће запалити) како школске екскурзије долазе да виде српске знаменитости. То не значи да ће Шиптари одустати од својих идеја, него да ће Срби остварити своје. Битно је шта Срби имају да кажу и ураде по питању своје слободе, а не шта о томе мисле отимачи и окупатори. Косово и Метохија морају бити приступачни свакоме исто као Теразије. У супротном ни Теразије, ни било шта друго више неће бити важни. У том случају и не треба да буду.

    Свиђа ми се

  2. Даће Бог Свемилосни, Човекољубиви и Домостројитељни да се у Самодрежи Белој, Светлој, Лучезарној, Србље још једаред причести пред битку, пред слободу, да се причести на Литургији Божанственој и Светој…Биће то Литургија Пређеосвећених Дарова, где су Дарови још за Лазара, још за Видовдан 1389. године Духом Светим били припремљени, за ововремени причест… Крв и Тело Христово и данас, као и за Лазара, предукус вазда јесу Царства Небеснога, Царства што Самодрежу, баш овакву, косовско – српску, и себи сагради на дан причешћа Лазарева… Даће Бог Сведобри!

    Свиђа ми се

  3. Живојин Ракочевић је веома реално уобличио слику “преживелих“ српских богомоља које су изгубиле своју сврху (али не и вредност) протеривањем верника који су се вековима у њима Богу молили. Међутим, збуњује ме део текста који се односи на породицу Милинчић, која поред породице Мартиновић представља трагедију многих српских породица са Косова и Метохије. У њему се наводи да је преживели, млађи син Данице Милинчић успео да својим радом поново стане на ноге одлучно одбијајући да прода дедовину у Самодрежи. И то не би било спорно да није својевремено Драгослав Бокан написао потресан текст о Даници Милинчић која сваке недеље испред цркве Светих Петра и Павла на Топчидеру захваљује онима који јој после литургије добровољно прилажу милостињу.

    http://www.koreni.rs/tragicna-sudbina-jedne-prave-kosovke-devojke-nasih-dana/

    Свиђа ми се

Пошаљите коментар

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

w

Повезивање са %s