Igor Vukić: U Jasenovcu nije bilo ubijanja djece, u logoru postojala obrtnička škola za dječake

Hoće li itko u Hrvatskoj odgovoriti Dačiću na velikosrpske klevete i laži

Propagandna manipulacija dječjim sudbinama jedan je od najgnusnijih elemenata jasenovačkoga mita. Naravno da će svakoga dirnuti podsjećanje na stradanje dvadesetak tisuća bespomoćne djece. Kad bi ta priča imala veze s istinom.

Srbijanski ministar Ivica Dačić jednostavno je iskoristio priliku koju mu na tanjuru serviraju i hrvatske institucije. Javna ustanova Spomen-područje Jasenovac javnosti nudi, održava i popunjava popis od 80-ak tisuća navodnih žrtava, na kojem su imena oko 20.000 djece. Dačić ne mora uzimati popis od muzeja Yad Vashem iz Izraela i slati hrvatskome premijeru. Dovoljno je da našemu predsjedniku Vlade skrene pozornost na dječja imena s kojima propagandno maše jasenovačka ustanova.

A vrlo je lako pregledom izjava bivših zatočenika ustanoviti da djece u tako masovnome broju u logoru u Jasenovcu nikada nije bilo. Nema im traga u sjećanjima, ni u dokumentima, niti u rezultatima poslijeratnih ekshumacija. Zar bi toliko djece moglo proći neopaženo u tome malom logoru od šest stambenih baraka i dvadesetak drugih objekata. Na prostoru koji je lako obuhvatiti jednim pogledom, u što se može uvjeriti svaki posjetitelj prostora na kojem je logor nekada bio.

Hrvatski vojnici spasili kozaračku napuštenu djecu

Zna se, međutim, za izbjeglički val nakon bitke na Kozari, koji je zapljusnuo i područje logora u Staroj Gradiški i Jasenovcu. Među ostalima, u njemu je bilo desetak tisuća djece koju je prema odluci hrvatskih vlasti i njihova njemačkoga saveznika trebala na brigu preuzeti hrvatska država. Roditelji su im prema tom sporazumu upućivani na rad u Njemačku, dok su djeca smještana u prihvatilišta u Zagrebu, Sisku, Jastrebarskome i potom udomljavana u hrvatskim obiteljima. Pravoslavne mališane s Kozare udomljavale su i obitelji domobranskih i ustaških časnika.

Prije odlaska u prihvatilišta, dio zbjega bio je smještan u selima Mlaka i Jablanac, između Jasenovca i Stare Gradiške. Jedan od dječaka u tom zbjegu, Ilija Ivanović iz Gornjih Podgradaca, napisao je u svojoj knjizi 1988. godine: „U Jablancu je bilo nekoliko udolina ispunjenih vodom. Izgledala su kao mala jezera. Te močvare su bogate ribom koju smo mi djeca uporno lovili za vrijeme boravka u Jablancu i tako obogaćivali ishranu.“

Ministarstvo zdravstva poslalo je u Jablanac i Mlaku liječnike i prateće osoblje Crvenoga križa iz Zagreba. S njima su stigli i građanski dobrovoljci poput skupine koju je predvodila Diana Obexer Budisavljević. Oni popisuju djecu kojaodlaze u prihvatilišta. Diana Budisavljević u svojemu dnevniku opisuje kako su mladi ustaše pomagali da se najmlađi stave na kola, pazeći da koje dijete ne bude zaboravljeno.

Ove zime, 2016./2017. godine u prihvatilištima za izbjeglice diljem svijeta bilo je smrtnih slučajeva, uza svu suvremenu zdravstvenu pomoć iz 21. stoljeća.

Tog ljeta 1942. godine, kombinacija vrućine, kiše i neprikladnih sanitarnih uvjeta stvorila je plodno tlo za zarazne bolesti. U prihvatilištima su liječnici, časne sestre i drugo osoblje davali sve od sebe ne bi li pomogli djeci iz zbjega.

Dokumenti potvrđuju kako su ranjenu, ozlijeđenu i iznemoglu djecu pronađenu u kozaračkim šumama hrvatski vojnici prevozili u zagrebačku bolnicu Rebro na liječenje. Dostupne statistike jasno pokazuju kako se u sljedećim danima, nakon pružene njege, smanjuje smrtnost i pobolijevanje. Smrtnih slučajeva bilo je i među onima koji su pružali pomoć. Časna sestra Terezija Lukrecija Mlakar umrla je u Jastrebarskome od zarazne bolesti koju je dobila nesebično pružajući pomoć svojim malim štićenicima.

Logoraš Pajur: „Nikada nisam vidio da su ustaše u logoru nekoga tukle, a kamoli ubile.“

Mnoga od te zbrinute i udomljene djece još su živa. Neki od njih dali su svoje izjave za medije, a snimke se mogu naćina internetu. Primjerice na Youtube kanalu Jasenovac Memorial. Još u doba socijalizma u Sisak su stizali autobusi s bivšim izbjeglicama na prijateljske susrete na kojima su domaćinima zahvaljivali na pomoći koju su im pružili u ratno doba. A danas, u režiji Milorada Pupovca i njegova prijatelja Aleksandra Vulina, obilježavanja tih događa u Sisku pretvaraju se u festivale mržnje i razdora među narodima.

Da u Jasenovcu i okolici nije bilo ubijanja ljudi i djece iz kozaračkog zbjega, priznao je čak i savjetnik Slavko Goldstein. Tu je spoznaju s javnosti podijelio u jednome novinskom intervjuu prepričavajući svoj dugi razgovor s bivšim ministrom Zlatkom Hasanbegovićem. Dakle i prema Goldsteinu bi 20.000 imena navodnih dječjih žrtava treba odmah brisati iz jasenovačkoga popisa.

Odakle uopće ta imena? Ako su sva ta djeca ikad i živjela, život su izgubila na drugim mjestima i ne mogu se pripisivati logoru u Jasenovcu. Istraživači logora pronašli su brojne primjere da su neka od te djece umrla na drugim mjestima od bolesti. Svejedno se i dalje vode na jasenovačkome popisu s opaskom da su ih ubili ustaše.

Vratimo se ipak djeci u Jasenovcu. Zaista, u logoru je bila jedna dječja skupina. Bili su to dječaci koji su ondje pohađali obrtničku školu. Učitelji su im bili zatočenici s majstorskim zvanjima i drugi učitelji općih predmeta (Josip Stažić, Svetozar Jovanović, Mitar Trifunović…). Opće predmete slušali su i u lokalnoj jasenovačkoj osnovnoj školi. Neki od učenika bili su zadržani iz kozaračkog zbjega, neki su poslani iz udaljenih hrvatskih mjesta na naukovanje, a treći su bili iz Jasenovca i okolnih sela. Novinar i urednik Tomislav Vuković u Glasu Koncila je 2014. objavio razgovor sa Zvonkom Pajurom iz Jasenovca koji je u logoru učio za električara.

»U električarskoj sam skupini, koja nije bila velika, bio skupa s vršnjacima iz svojega mjesta: Slavkom Vistom i Đukom Dragićem. Vodio ju je majstor Živko Plavšić, Srbin logoraš, koji nas je podučavao i u teorijskome i u praktičnome dijelu“, rekao je Pajur.

Majstor Plavšić poslije rata zaposlio se u zagrebačkoj miliciji i mladoga je Zvonka spasio od milicijskoga progona. Istražitelji su tražili da Pajur opiše maltretiranje i ubijanje logoraša. „A ja to nisam mogao ni htio jer, doista, nikada nisam vidio da su ustaše nekoga tukli, a pogotovo ubili“, istaknuo je Pajur. I dodao: „Neka mi cijeli svijet padne na glavu, ali ne mogu potvrditi ono što nisam vidio.“ Plavšić ga je podupro i pisanom izjavom.

Dačićeva haranga

Gore spomenuti Ilija Ivanović učio je za brijača. Drugi su se spremali za krojače, stolare, limare, automehaničare… Nedavno je umro dugogodišnji vlasnik zagrebačke automehaničarske radionice Ostoja Mijić, koji je zanat izučio u jasenovačkome logoru.

Učenici logorske škole nosili su male ustaške uniforme. Neki su s posadom otišli i prema Celju u zadnjim danima rata.  Dušan Prelić, automehaničarski naučnik, ispričao je poslije rata kako su ga zarobili partizani. Jedan je već izvukao bajunet da ga doslovno zakolje. Prelić je na sav glas vikao da je on jasenovački logoraš! Partizani su u zadnji čas zastali i poveli ga u svoj štab gdje je Prelića prepoznao drugi bivši logoraš.

Zanemarene činjenice o obrtničkoj školi u jasenovačkome logoru jasno pokazuju koliko je složena povijest toga logora. Od jednoga Ivice Dačića možda je previše očekivati da se odmakne od opasnih propagandnih simplifikacija iz prošlih vremena. Da prekine taj začarani krug i, za promjenu, pohvali hrvatske ljude i vlasti koje su u Drugom svjetskom ratu pomagale djeci iz kozaračkog zbjega.

Ali zašto bi on to radio kad njegovu harangu podržavaju i neke hrvatske institucije, obilno financirane iz državnoga proračuna. Kad o popisu od 80.000 navodno ubijenih u jasenovačkom logoru (a među njima i 20.000 djece) i dalje uče đaci u hrvatskim osnovnim školama.

(Hrvatski tjednik, 1. 2. 2017)

Advertisements


Категорије:Поново прочитати/погледати

Ознаке:, , , ,

1 reply

  1. Oвај бедак је недостојан било каквог коментара. Међутим и то је огледало савремене НДХ. Чуде две ствари: (1) Не спомиње јеврејску или хрватску децу која су „похађала“ ту „обртничку школу“ и (2) не наводи ко је био равнатељ (директор) те школе – Јосип Броз Тито, Бакарић Владимир или Иван Крајачић Стево, или неко други.
    Монструм је, што се усвајања деце, у праву! Децу су усвајале хрватске обитељи међу којима је било и познатих усташа, односно домобрана. Та деца су данашњи јуришници, римокатолички јањичари: мамићи, дедићи, јовановићи, милановићи, вукићи… Хрвати не желе да схвате да су готово 80% српског порекла, измишљена нација! У жељи да забораве своје српске корене, починили су такве злочине какви се не памте у светској историји, далеко веће и језивије и од комунистичких зликоваца.
    У „спашавању“ српске деце маестрално је одиграла своју улогу једна Немица – Диана Будисављевић, супруга Србина, др. Јулиа, који је за време рата мирно радио и живео У НДХ, чак као свеучилишни чимбеник!!! Диана је учествовала у Пројекту једне трећине (покатоличити,протјерати,убити) и изгледа да је бирала децу која су са успехом завршила обртничку наобразбу у Јасеновцу!

    О правој улози ове „хероине“ погледати на интернету: „Земунци разоткрили Диану Будисављевић у операцији трећину покатоличити“, од 10.11.2015.г.
    За оне са „дебелим“ живцима нека погледају документарно-аналитичку причу Иродови синови; видео линк:https://www.youtube.com/watsh?v=L_SL2XG4A2g

    Свиђа ми се

Пошаљите коментар

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s