Питам се да ли нам млади „грађански“ јуноша, аутор текста „Новинарска питања нису проблем већ неискреност Арноа Гујона“, који презире амбиваленцију и не верује у могућност да људи могу деловати вођени са неколико мотива, поручује да овако (пре)судимо: Не треба да будете осетљиви и емотивни. Косово је данас бојно поље лажних хуманитараца, белосветских и домаћих фашиста и (нео)нациста. Заборавите га.

У одбрану доброг новинарства, прочитајте пре него што судите. Фантастичан текст, нема суда, само голе чињенице“, пише докторка Биљана Србљановић у похвали текста „Новинарска питања нису проблем већ неискреност Арноа Гујона“, чији је аутор њен колега са факултета, објављеног на порталу Вајс (Vice).

Један од невоља са сваким новинарством, и „добрим“ и „лошим“, јесте да пут до пакла уме да буде поплочан „голим чињеницама“. Постоје голе чињенице и голе чињенице, али у мору голих чињеница наше голе чињенице се јако ретко појављавују тек тако. Чак и када сами трагамо за чињеницама, то су пречесто чињенице које треба да подрже наш поглед на свет – и оправдају (страшни) суд који смо већ донели.

Још је боље ако изабране голе чињенице оснажују поглед на свет или служе интересима људи који утичу на нашу професионалну, а тиме, обично, и личну судбину. При томе верујем да је и колега докторке Србљановић и они који су склони да донесу суд сличан његовом сасвим искрени и аутономни. Много је мање ту „плаћеника“ него што верују они који о њиховом деловању имају свој суд, заснован често на подједнако голим чињеницама о томе колико новца овде добијају заговорници одређених косовских чињеница као јединих релевантних.

Некако су голе чињенице које се појављују у нашим „слободним медијима“ пречесто чињенице које нам косовске Србе уоквиравају као зверолике паразите које подржавају зверолики српски и несрпски фашисти. Голе чињенице које на порталу Вајс износи колега докторке Србљановић учвршћују слику да је прича о неалбанским становницима Косова у ствари прича о – послужићу се овде философским вокабуларом професора Растислава Динића – братству „звери српских“ и „звери просрспких“.

Један од најсрамотнијих тренутака у каријери газдарице Инсајдера јесте чињеница да нам је у серијалу о Косову тамошње Србе уоквирила као скуп корумпираних силеџија и крволочних насилника којима само што не иде пена на уста. Уводни сегмент, рекламиран и на сајту и на телевизији Б92, као и велики део материјала емитованог у наставцима, производи једну моћну слику у глави многих, без икакве ироније, моралних и поштених грађана Србије – ја с тим људима „доле“ немам ништа.

И нема. Али, у стварности, која се није уклапала у Инсајдерове уверљиво илустроване „голе чињенице“, само са онима које је љутита „грађанска“ праведница, свесно или не, представила као слику и прилику косовских Срба. Суштинска нељудскост косовских Срба није смела да буде важна порука коју шаље овај серијал о Косову.

Ипак, сматрам да је кривица много више уредничка него самоправедне инсајдерке једне групе повезаних центара моћи, новинарке чији је интелектуални калуп преузак чак и за много мање озбиљне закључке. Склон сам да верујем да је селебрити ауторка била случајна ауторасисткиња, али њен гледани серијал је био тај који је заувек „одцепио“ Косово из свести многих финих и хуманих грађана (остатка) Србије.

Да се вратим на текст младог колеге умне докторке Србљановић, која је јавно захтевала да се у медијима помиње као докторка а не госпођа. Нажалост, проблем на Н1 су била и новинарска питања и неискреност господина Гујона. Штавише, верујем да је ту један од главних проблема кадровска и уређивачка политика телевизије Н1. Кренућу изокола, пошто не располажем свим „голим чињеницама“.

За почетак, нисам једини кога збуњује гола чињеница да на овој антирежимској телевизији нема неких од наших најбољих телевизијских интервјуерки и домаћица гледаних „причаоница“ – Љубице Гојгић, Антонеле Рихе и Оље Бећковић, која сада мора да се мучи у лажном НИН-у и бори са магазинском формом која јој никако не иде. Бојим се да ова гола кадровска чињеница има везе не толико (или не само) са газдама ове телевизије колико са њеним метросексуалним уредником Југославом Ћосићем, медијским предузетником који је телевизијска лица овог канала бирао по критеријумуима – ко је мање талентован од мене и ко ће ми бити послушан.

Згодни новинари и новинарке канала Н1 „болују“ од фаталног недостатка или талента за интервјуисање или новинарског инстикта или „X фактора“, важног састојка сваке успешне каријере на малим екраним. Има и немало оних којима, уз искуство, недостају сва три пожељна чиниоца. Нажалост, Србија има педестак пута мање становника од Америке и овде није лако наћи телевизијска лица које ће бити и лепа и згодна и паметна и храбра и телевизична и добри новинари.

Докторка Србљановић не скрива презир према „Шналици“, како подругљиво назива Љубицу Гојгић, која не одаје утисак случајне Српкиње по мери аутоколонијалне Друге Србије, али верујем да би наша најбоља телевизијска новинарка била у стању и да нам открије оно што о господину Гујону не знамо, а требало би да знамо, и да нас натера да размишљамо зашто о неалбанским грађанима Косова европски „фашисти“ брину много више од српских „либерала“.

Млади колега докторке Србљановић пише на Вајсу: „Питање Косова је изузетно осетљиво и јако емотивно питање за грађане Србије. Јавност заслужује да зна мотиве Гујоновог хуманитарног рада… Такође, он није једина особа са везама са екстремном европском десницом која под причом о ’хумантарном раду’ делује на Косову. Да ли Гујон само жели да помогне људима у тешкој ситуацији или је то само последица ширег политичког ангажовања које ситуацију на Косову посматра у оквирима ’борбе против ислама’?”

Пошто нас докторка Србљановић позива да судимо, ја ћу изнети свој суд о прочитаном – и голим чињеницама и упуству за њихово разумевање и читање, које је њен миљеник изнео на крају „фантастичног текста“.

Вајсов аутор нас тера да размишљамо у категоријама или/или („Да ли Гујон само жели да помогне људима у тешкој ситуацији или је то само последица ширег политичког ангажовања…) и проблематичност једног аспекта, по мени крајње проблематично, узима као аргумент у прилог исправности и невиности другог („Новинарска питања нису проблем већ неискреност Арноа Гујона“). Зато ћу на крају овог текста накратко ући у његов црно-бели свет и, крајње невољно, понудити један једнодимензиони суд базиран на његовој политичкој и журналистичкој логици.

Можда грешим, али питам се да ли нам млади „грађански“ јуноша, који презире амбиваленцију и не верује у могућност да људи могу деловати вођени са неколико мотива, поручује да овако (пре)судимо: Не треба да будете осетљиви и емотивни. Косово је данас бојно поље лажних хуманитараца, белосветских и домаћих фашиста и (нео)нациста. Заборавите га.

Наслов и опрема: Стање ствари

(Блог Зорана Ћирјаковића, 6. 12. 2017)

Categories: Преносимо

Tags: Арно Гујон, Биљана Србљановић, Бранкица Станковић, Зоран Ћирјаковић, КиМ, медији