Ознаке

, ,

Како идеални модел „конзистентности између националне и организационе културе“ представља митологизована „протестантска етика“, јасни су врло прагматични мотиви председниковог позивања на нужност промене свести у складу са „веберовским“ моделом, како би што успешније ступили у „синергију“ за Западом, који не само да је наша „реалност“, него и судбина

Владимир Коларић

Појмом националне културе се данас највише баве менаџери, јер они, за разлику од све већег броја културолога, политиколога и сличних, и даље верују да она постоји.

Њихова вера је, наравно, од оне прагматичне врсте – „верујем јер то служи мојим циљевима“.

Укратко, каже се на једном месту, „пошто је национална култура основа понашања запослених, она може бити ограничавајући фактор при примени пословних пракси и креирања одређене организационе структуре предузећа, док са друге стране може бити и синергијски фактор уколико постоји висок степен конзистентности између националне и организационе културе“.

Како је национална култура „један од главних егзогених фактора који одређују пословну климу у једној држави“, тако „интеграцијом тржишта Србије у модерне светске токове, уласком страног капитала и све веће потребе та постизањем конкурентности на иностраном, тј. глобалном тржишту, долазимо до све веће потребе за анализом стања националне културе и њеног утицаја на организације које су настале и које послују на простору Србије“.

Како идеални модел „конзистентности између националне и организационе културе“ представља митологизована „протестантска етика“, јасни су врло прагматични мотиви председниковог позивања на нужност промене свести у складу са „веберовским“ моделом, како би што успешније ступили у „синергију“ за Западом, који не само да је наша „реалност“, него и судбина.

Јасно је и истицање „јефтине радне снаге“ као нашег главног развојног адута.

У пословним и, наравно, безбедносним извештајима национална култура се нипошто не доводи у питање као фактор од кључног значаја за идентитет једне заједнице, али и њених појединачних припадника. У хуманистици, као академском и као јавном дискурсу, негирање и обесмишљавање националне културе, али и појмова нације и културе као таквих, постало је норма. У последње време, понегде, под утицајем реактивирања „традиционалних идентитета“, национална култура се не негира, чак напротив, али се зато снажно супротставља социјалној, односно својој социјалној (па и социјално-историјској) компоненти, која сведочи да је она генерисана од стране друштва а не само од надређених, институционализованих инстанци моћи. И једно и друго је, јасно, стратегија капитализма.

Планери и стратези истражују да би планирали и планове остваривали. Носиоци академског и медијског услужног апарата „истражују“ да би замагљивали. Они су предмет свог истраживања већ одавно, и у претераној мери, подредили партикуларним интересима и идеолошкој оптици.

Ако не постоје државни, свакако постоје друштвени механизми да се то промени. Лична одговорност и самоорганизовање, шта друго.

Стратегија невидљивости никада није функционисала, осим кад је била апсолутно неизбежна. У катакомбама, на пример.

Advertisements