Ознаке

, ,

Владимир Коларић

У Сремским Карловцима је, захваљујући младој философкињи др Андреи Ратковић, већ трећи пут одржан међународни студентски научни скуп под називом „Карловачки дани слободне мисли“. Ове године тема скупа је била „Језик и (псеудо)особеност“ и ја сам на округлом столу скупа, у изузетно пријатном и подстицајном друштву студената и научника, говорио на тему „Језик савремене руске идеологије“, у оквиру које сам систематизовао и теоријски уобличио и неке од идеја о којима сам већ писао на „Стању ствари“. Мој текст ће бити објављен у зборнику конференције, а овде, у популарнијем виду, износим само неке његове аспекте.

Наравно да се легитимно може доводити у питање и само постојање нечега што би смо могли назвати „савременом руском идеологијом“. Најпре, да ли у савременој Русији постоји један заокружен, релативно довршен и усмерен, а при томе друштвено, политички и културно утицајан, активан и мотивишући систем идеја који би се могао одредити као идеологија; затим, уколико и постоји, да ли би се та идеологија оправдано могла сматрати (специфично) руском и, најзад, да ли је та идеја „савремена“ или се ради само о реактивној друштвеној и културној регресији под притиском доминантних идеја развијаних и уобличаваних у традицијама политичког Запада, а које су до данас стекли статус универзалности па најзад и глобалности.

На питање о могућности говора о савременој руској идеологији одговорио сам позитивно, под условом да смо свесни њене полиморфности, децентрираности и процесуалности, односно да се она формулише из више центара, на више не увек сасвим усклађених нивоа, и да се ради о процесу. Особеност ове идеологије је то да она није сама себи циљ, него да представља средство, инструмент за остварење пројекта формулисања и изградње особене руске цивилизације. Ово се сасвим уклапа у тренд епохе у којој живимо, када поново расте свест о културном и цивилизиацијском, а не само идеолошком карактеру актуалних конфликата, било на глобалном, било на нивоу политичког Запада. Такође, и из сазреле свести руског руководства да је главна претња самосталности, развоју, па и самом опстанку руске државе у основи цивилизацијска, а не идеолошка или чак транс-идеолошка.

Именовао сам три идеолошка модела изградње система културе и цивилизације која би се могла именовати као руска: национални, евроазијски и комплексни.

Национални модел подразумева водећу улогу руског народа, његовог историјског сећања, језика и православног хришћанства у формирању и одржању јединства руске цивилизације, која тако постаје јединствена „етно-цивилизација“. Она не искључује суживот са групацијама другачијег етничког порекла, па ни њихову припадност руској цивилизацији, без нужности одрицања од сопственог етничког и верског идентитета, али главни вредносни и симболични систем на ком почива ова цивилизација је руски, односно он потиче од историјског и културног искуства и праксе руског народа.

Овај модел инсистира на историјском континуитету са ромејским цивилизацијским наслеђем, а у последње време све више његових протагониста настоји да у континуитет руског историјског памћења, које одређује сам идентитет руског народа, интегрише целину руског историјског искуства, без обзира на идеолошке прерогативе. Имам у виду у првом реду совјетски период, али и извесне „спорне“ историјске тачке какве су Петрове реформе или владавина Ивана Грозног.

Национални модел укључује три модалитета: национално демократски, империјални и „свечовечански“, а међу његовим протагонистима су и аутори попут Јегора Холмогорова, Александра Проханова или патријарха Кирила, уз значајан утицај класичног дела Николаја Данилавског („Русија и Европа“) или истраживања историчара цивилизације Александра Панарина.

Евроазијски модел не негира битну улогу руског народа у изградњи руског система цивилизације, али инсистира на заједничком историјском искуству и традицијским изворима са другим народима Евроазије, као јединственог геостратешког и прото-цивилизацијског ареала. Снага оваквог система, утемењеног на принципу „јединства у различитости“,  је – речима Лава Гумиљова – у његовој сложености.

Као модалитете евроазијског модела могли бисмо одредити, никада тако оштро разграничене: чисто геополитички (континентални идентитет евроазијског ареала наспрам атлантистичког), примордијални (трагање за заједничким основама већих религијских и традицијских целина), туркско-монголски (уочавање улоге и важности туркско-монголско-алтајског фактора у развоју јединства Евроазије, односно афирмација развојне линије у правцу североисток-југозапад, уместо цивилизацијски доминантне северозапад-југоисток), скитски (чија је основа у темељном оповргавању европоцентричке тезе историјског развоја) и мистички (који укључује бројне и разнородне традицијски или пара-традицијски засноване доктрине попут култова Шамбале или Константинопоља, модификација исламског суфизма, или идеје „Беле Индије“, па и „сакралне географије“ у целини). Поред позивања на наслеђе Константина Леонтјева, кнеза Трубецкоја, Лава Гумиљова, његови познатији и утицајнији савремени протагонисти су Александар Дугин, Павел Зарифулин или Владимир Лепјохин.

Са скупа у Сремским Карловцима (Фото: Анђелија Милић)

Комплексни модел одступа од досадашњих пракси изградње културних и цивилизацијских система, не одбацујући него преосмишљавајући традицију и нудећи битно другачије промишљање улоге Русије у савременом свету, али и света у целини. Уз многе варијације може се рећи да се овај модел заснива на принципима развојне и структуралне децентрираности, холистичког динамизма и трансформативног деловања на нивоу идеосфере, а његови основни модалитети су синергизам (примена најновијих енергетско-информационих парадигми на друштвено-хуманистичка питања), идеја „Русија као острво“ (Цимбурски, Хатунцев, Межујев) и идеје „новог света“ (попут „Черниговске иницијативе“ Јевгенија Гигаурија).

Савремена Русија је у сваком случају свесна нужности великог стваралачког напора у осмишљавању модела сопствене самосталности, развоја па и пуког опстанка. Од пута који ће изабрати зависиће да ли ће њена идеологија, па и њен културни и цивилизацијски систем, поред  служења истинским потребама руског народа и народа Русије, моћи да постану универзално привлачни и прихватљиви и да адекватно одговоре на изазове времена, како оне историјске тако и егзистенцијалне.

Ниједна идеологија, наравно, није ту да сваком од нас појединачно понуди смисао живота и да живи уместо нас. Али она може бити оно окружење које нас неће спутавати да тражимо свој пут у слободи и љубави. Идеологија, као инстанца моћи и „свет овај“, ретко кад се одриче тога да не посеже за културним и цивилизацијским обрасцима као свом оружју, оружју тлачења и присиле, уместо стваралаштва и истинског општења. Она уместо да их афирмише, ствара зид према нашим истинским стваралачким могућностима. Али то сигурно не би морало да буде тако, јер идеологија ипак није некакав осамостаљени ентитет и „звер која прождире“, него су је створили и (још) увек је стварају – људи. Или је све већ отишло толико далеко да ми, нико од нас појединачно и ни једна заједница чији смо „удови“, више ништа и не стварамо, него све ствара нас?

Ако нађемо одговор одакле нам сав тај утисак немоћи, то мирење са жрвњем (само)измаштане нужности и насиља, можда ћемо нешто и моћи да урадимо са собом, али и са светом у ком живимо.

Ваљда нам идеологија, у разним својим уобличењима, више неће представљати све чему се надамо, а њени „универзални рецепти“ једино руководство у животу. Ваљда ћемо схватити да је кавез – кавез, а не златна палата, и коначно проговорити језиком живота и истине, а не уобичајеним језиком бесрамних лажи.

Не верујмо зато онима који нам нуде златне палате у „времену овом“, али верујмо у потребу сваког човека и сваког народа за слободом, па и за слободом сопственог гласа и сопственог културног и цивилизацијског израза, јер наши животи и наше стваралаштво нису куле у облацима, него – парафразирајући Андреја Тарковског – вајање у времену.

Они су „овде и сада“, и за њих имамо одговорност.

Advertisements