Завршен састанак мешовите комисије СПЦ И Римокатоличке цркве о Степинцу. Разговарали о начину рада. Следећи сусрет 17. и 18. октобра у Загребу
Улога контроверзног кардинала Алојзија Степинца током Другог светског рата, али и пре и после њега, била је главна тема сусрета делегација Српске православне цркве и Бискупске конференције Хрватске, које су протекла два дана заседале у Ватикану. Ово је тек први у низу састанака посвећених хрватском кардиналу који је на корак до проглашења за светитеља Римокатоличке цркве. Следећи састанак биће одржан 17. и 18. октобра у Загребу.
Римски сусрет мешовите комисије двеју цркава, формиране на иницијативу папе Фрање, одржан је иза затворених врата. Начелни договор обеју страна јесте да ток разговора и аргументе држе далеко од очију јавности. Иза ватиканских зидина изашле су само штуре информације да је први сусрет био посвећен методологији и начину рада комисије и да је имао више протоколарни него радни део.
Према писању ватиканског дневника „Осерваторе Романо“, у наредном периоду уследиће низ састанака комисије, која би требало да заврши рад за годину дана. Познаваоци ватиканских прилика у Хрватској, али и у Србији, међутим, тврде да је рок окончања рада комисије – неизвестан.
– Папа није поставио тачан рок рада комисије, и њен рад може да траје и до пет година – каже хрватски теолог и публициста Драго Пилсел. – Света столица ће комисији испоручити низ докумената и архивску грађу, и од брзине њеног проучавања зависиће колико ће трајати рад комисије.
Историчар Милан Кољанин из београдског Института за савремену историју каже да је неопходно отварање архива како би све битне чињенице биле расветљене.
– Оно што се догађало у НДХ без преседана је у савременој историји. Новостворена сателитска држава организовала је уништење трећине свог становништва, а такве амбиције није имала чак ни нацистичка Немачка. То је нешто у чему су Римокатоличка црква и Степинац имали значајну улогу. Тих чињеница је свестан и Ватикан – каже Кољанин.
Делегација СПЦ у Ватикан је отпутовала са поруком екуменизма и прихватања дијалога, али и са жељом да изнесе јасне аргументе о одговорности контроверзног кардинала у спровођењу геноцида над српским, јеврејским и ромским народом у Хрватској.
– Постоји обимна научна грађа, коју су сакупили домаћи и страни истраживачи, из које се види да је Степинац знао за масовна убиства и покрштања православаца, али и да није ништа учинио да то спречи – кажу у седишту СПЦ. – Нема сумње да ће све ове научне доказе наша делегација изнети на увид и тако указати да би Степинчева канонизација била мрља на образу Римокатоличке цркве.
ЗАЈЕДНИЧКА ВЕЧЕРА ДВЕЈУ ДЕЛЕГАЦИЈА
Делегацију СПЦ на разговорима о Степинцу предводио је митрополит загребачко-љубљански Порфирије, а у њој су били митрополит црногорско-приморски Амфилохије, епископи бачки Иринеј и славонски Јован. Стални члан ове комисије Дарко Танасковић, због обавеза у телима Унеска, није присуствовао првој сесији разговора. Хрватски тим чинили су кардинал Јосип Бозанић, бискупи Ратко Перић и Антун Шкворчевић, као и историчари Марио Јарек и Јуре Кришто. Њихов домаћин Бернар Ардир, шеф ватиканског Одбора за историју, у уторак увече приредио је вечеру којој су присуствовали сви чланови делегација.
Р. Драговић
(Вечерње новости, 13. 7. 2016)
Кратка веза: http://wp.me/p3RqN8-7ZF
Categories: Преносимо
Добар је сваки покушај договора, пре него непријатељство. Али истинско помирење не може постојати без да се темељи у истини. Истина захтева искреност, спремност да се у потрази за правом истином промени став, да се одрекне од интереса ако се они косе са истином и искреним миром. Тога нема данас, као ни икада у односима Римокатоличке цркве према Православној Цркви. Свакако да је увек било часних изузетака, али политика папизма није никад ни тражила пут истине већ се руководила максимом: циљ оправдава средства.
Због свега тога и начин на који се започиње овакав дијалог је погрешан. Да ли Ватикан уопште прихвата да је НДХ злочиначка геноцидна творевина? Не, колико знам. Како онда уопште причати о улози Степинца кад би најпре морала да се расветли улога Ватикана у подстицању, организовању и касније заштити и склањању усташких злочинаца. У чије име су ,,покрштавали” око 300000 Срба? А то је само наставак вишевековног прозелитизма. Зашто се не говори отворено о последицама тог њиховог ,,просвећивања шизматика”, тј да су ти ,,покрштени” променили и национални идентитет. Неко ће рећи, њихова слободна воља и треба их прихватити као такве. Није проблем у томе да ли их ми прихватамо. Проблем је што они нас не само да не прихватају, већ не могу да трпе поред себе док нас не побију или не преобрате као што су они преобраћени. Усташама ни то није било довољно, већ су некад и те преобраћене клали. Да ли је ико икада чуо да неки папа, кардинал или бискуп дигао глас против насилног ,,покрштавања”? Вук длаку мења, ћуд никада. Зашто није ниједан од кољача ,,фратара” макар јавно осуђен? Ни за време, ни после рата.
Преостаје закључити да би се на овакав начин дошло до усаглашавања, морао би се правити бедан компромис, а на то нико нема права у име свих жртава папског властољубља и лицемерја. Поред силне документације и писама савесних људи (довољан је пример др. Гризогона, а колико је таквих било!), није могуће никаквим акробацијама доказати да Степинац није знао шта се ради по целој тадашњој НДХ, да су му фратри комаданти логора и истакнути кољачи, да се војска којој је он био главни викар готово искључиво бави организованим масакром над Србима, Циганима и Јеврејима. Преко кога су ишли извештаји о броју насилно покрштених? Све то, и још небројено доказа о знању и подршци злочина, доводе до закључка да онај ко толико силно жели да прогласи таквог човека за свеца, не само да занемарује или не признаје злочине, већ одаје пошту ономе ко је те злочине благосиљао.
И на крају, не видим зашто се ми толико противимо том процесу? Римокатоличка црква као земаљска организација оличена у ,,непогрешивом” папи, врло јасну свест има о томе шта ради и упорно гурајући, једног дана, ако не сад, ће и изгурати. Са друге стране Православна Црква не признаје ,,светитеље” римокатолицизма тако да ће овај акт имати лоше последице само за оне који имају такве ,,свеце”, а нама ће бити још јасније (ако досад није) са ким имамо посла.