Полемика С. Каргановића и М. Лазанског о Сребреници

Мирослав Лазански: Сребреница у Њујорку

Помирење на Балкану захтева пуну истину. Без ње – нема ни помирења

lazanski-pol-200Госпођа Кристин Дипон, удовица једног од белгијских војника мировњака из састава снага УН, годинама је желела да се сретне са генералним секретаром УН Кофијем Ананом. Да га упита зашто је 1994. године у Руанди убијен њен супруг. Госпођа Дипон и породице белгијских мировњака поседују досије са више од десет оптужби против Анана, који је у то време био на функцији заменика генералног секретара УН Бутроса Бутроса Галија и команданта мировних операција. Јер, господин Анан није адекватно одговорио на факс-поруку која је упозоравала на опасност од геноцида и најавила претње белгијским мировњацима у саставу снага УН.

У бившем белгијском протекторату Руанди убијено је 1994. године више од 800.000 људи, углавном из мањинског племена Тутси, као и десет падобранаца УН из редова белгијских трупа. Уједињене нације нису ни покушале да спрече масакр, а могле су.

„Заједно оптужујемо Кофија Анана, јер сматрамо да он сноси највећу одговорност за неуспех УН да спречи геноцид у Руанди”, изјавио је уочи Ананове посете Бриселу почетком 1999. белгијски сенатор Ален Детекс.

„У питању је кредибилитет УН. Зар се данас може поверити вођство УН некоме ко је био задужен за главне војне операције за време геноцида у Руанди?”, запитао се сенатор Детекс, на чију је иницијативу у Белгији била формирана парламентарна комисија за Руанду. Белгијанци су теретили Анана и да се супротставио објављивању његове улоге и улоге УН у геноциду, јер није дозволио особљу из Уједињених нација да сведочи у парламентарним истрагама које су касније покренули Белгијанци и Французи. Анан није изразио жаљење, нити се извинио, каже сенатор Детекс, и није дозволио команданту снага УН у Руанди, канадском генералу Ромеу Далеру, да изведе операцију одузимања оружја пре избијања масакра.

Кофи Анан се бранио да су УН учинио све што је могао сложивши се да је „свет изневерио народ Руанде у тренутку када им је помоћ била најпотребнија”, тврдећи да су „страхоте потекле из саме Руанде.”

И то је било све, свет је у међувремену заборавио на 800.000 људи убијених у Руанди, нико из УН није због тога одговарао, Запад је једноставно „опрао руке”, Руанда је заборављена, а Кофи Анан се каснијим уступцима Западу „искупио”.

Данас, 20 година после злочина у Сребреници, Британци припремају резолуцију УН којом би се осудио „геноцид у Сребреници”, а све, наводно, „у име помирења на Балкану”. Како и зашто се догодила Сребреница, ко је све одговоран за Сребреницу? На та питања разни су и одговори, све зависи са које стране долазе. Неке чињенице су неспорне: Сребреница је била демилитаризована зона под заштитом УН, под контролом „плавих шлемова”. Но, у Сребреници је било седиште 28. муслиманске дивизије, која је од 1992. до 1995. године из демилитаризоване зоне систематски дејствовала по српским околним селима убивши више од 3.000 људи, Срба чија су имена позната, а списак је пре неколико година објављен у медијима. Када су војници Војске Републике Српске ушли у Сребреницу жене и деца су аутобусима евакуисани пут Тузле, док су мушкарци одведени у логор у суседном селу Кравица. Када је Тужилаштво БиХ подизало прву оптужницу за догађаје у Сребреници против 11 бивших припадника Министарства унутрашњих послова Републике Српске, према речима државног тужиоца Маринка Јурчевића, официри Милош Ступара и Миленко Трифуновић су након уласка трупа у Сребреницу наредили својим потчињенима да одвоје ратне заробљенике од осталих муслимана. Затим су оптужени, како је тада рекао портпарол тужилаштва БиХ, потчињавајући се наредби виших официра, убили око 1.500 заробљеника. У оптужници је тај чин назван геноцидом, али су адвокати оптужених оспорили ову квалификацију злочина.

Адвокат Манојло Крсмановић, који је заступао мајора Трифуновића, изјавио је да мушкарци затворени у логору Кравица, а касније убијени, нису били мирољубиви припадници заједнице, већ су служили у 28. муслиманској дивизији под командом Насера Орића, и да су свих 11 оптужених Срба родом из околних села на које је дејствовала 28. дивизија.

Другим речима, Сребреница јесте злочин, јер заробљеници се не смеју убијати, то је био злочин из освете, али није и геноцид ако строго правно гледамо дефиницију геноцида. Осим тога, ако је портпарол Тужилаштва БиХ својевремено изговорио број од 1.500 убијених, откуда сада број од наводно 8.000 убијених људи? Зашто се Уједињене нације нису постарале да Сребреница заиста буде демилитаризована зона?

И шта сада најављеном резолуцијом желе Британци? Да наметну Србима у Републици Српској и Србији осећај колективне кривице? Читање историје преко злочина претпоставља да се злочин идентификује, сваки проучи понаособ, да се испита његов контекст, његово извршење. Јер, дебата о прошлости тиче се и наше садашњости. Зашто би 1.500, или 7.000, или 8.000 убијених Муслимана у Сребреници био геноцид, а 3.000 убијених Срба око Сребренице несрећни случај? Зашто би злочин почињен у име јединствене БиХ био мање за осуду од злочина почињеног у име Републике Српске? Помирење на Балкану захтева пуну истину. Без ње – нема ни помирења.

(Политика, 21. 6. 2015)

Стефан Каргановић: Лазански, Сребреница, чињенице

У последње време је све очигледније да Лазанском истраживање чињеница није фах

stefan-karganovicОцене о догађајима у Руанди у тексту Мирослава Лазанског Сребреница у Њујорку – Стрељање ратних заробљеника није геноцид (Политика, 21. јун 2015) можемо оставити по страни и препустити аналитичарима прилика у тој афричкој земљи, међу којима Лазански несумњиво заузима угледно место. Међутим, неке тврдње које Лазански износи у вези са догађајима у Кравици (шире подручје Сребренице) у јулу 1995. године завређују осврт, тим пре што се ради о локалитету који је читалачкој публици много релевантнији и ближи.

Лазански је очигледно нешто начуо о Сребреници и Кравици и он пише следеће:

„Када је Тужилаштво БиХ подизало прву оптужницу за догађаје у Сребреници против 11 бивших припадника Министарства унутрашњих послова Републике Српске, према речима државног тужиоца Маринка Јурчевића, официри Милош Ступар и Миленко Трифуновић су након уласка трупа у Сребреницу наредили својим потчињенима да одвоје ратне заробљенике од осталих муслимана. Затим су оптужени, како је тада рекао портпарол тужилаштва БиХ, потчињавајући се наредби виших официра, убили око 1.500 заробљеника. У оптужници је тај чин назван геноцидом, али су адвокати оптужених оспорили ову квалификацију злочина.“

ИНЦИДЕНТ У ЗАДРУЗИ У КРАВИЦИ

Мада између наратива Мирослава Лазанског и предмета „Милош Ступар и остали“ пред Одељењем за ратне злочине Суда БиХ постоје извесне додирне тачке, ниједна од наведених тврдњи није дословно тачна. Тежиште оптужнице против једанаесторице односи се на масакр заробљеника у Земљорадничкој задрузи у Кравици, а не на погубљења везано за „Сребреницу“ у ширем смислу те речи. За стручњаке који се баве овом проблематиком дистинкција је важна зато што је инцидент у Кравици sui generis. Од свих места наводног погубљења, овде у највећој мери недостају неопходна обележја да би се догађај могао уврстити у геноцидну радњу. Зато су и у Хагу и у Сарајеву тужилаштва улагала највеће напоре да фабриковањем доказа и застрашивањем сведока Кравицу по сваку цену уклопе у лажну „геноцидну“ конструкцију.

Тужилац Јурчевић нигде није рекао то што му Лазански приписује зато што свој предмет познаје боље од Лазанског. Ступар и Трифуновић су били оптужени у сасвим другом контексту, где би и за једног тужиоца сарајевске инквизиције таква изјава звучала потпуно апсурдно. Када су српске трупе ушле у Сребреницу 11. јула, град је био празан и није било никаквог одвајања „ратних заробљеника од других муслимана“ у коме би оптужени могли да учествују нити се они за то терете. Према наводима оптужнице, оптужени су се тада налазили не у Сребреници него у Кравици, на удаљености од око 30 км, где су чували заробљенике који су привремено тамо били смештени и наводно учествовали у њиховом убијању. (Ступар и Трифуновић су услед недостатка доказа били ослобођени, али то је нешто што Лазански није запазио.)

Нити је портпарол тужилаштва тврдио да су оптужени од претпостављених добили наређење да „убију око 1.500 заробљеника“. У оптужници са наводи цифра од „око 1.000“. Мада се у овој, као и у другим сличним сребреничким оптужницама, нереално тврди да су сви припадници српских снага имали општу намеру да истребе све муслимане на том простору и да су сходно томе поступали, то је само формалноправно покриће за тезу о геноциду. Фактички, Ступару и Трифуновићу се стављао на терет инцидент у задрузи у Кравици, када је један од заробљеника отео пушку из руку српског стражара, убио једног српског војника и затим ранио неколико, чиме је изазвао прекомерну реакцију у којој је страдао још увек тачно неутврђен број муслиманских заробљеника смештених у просторијама задруге.

Колико их је највише могло бити, приближно је установио амерички истраживач и сарадник Историјског пројекта Сребреница Енди Вилкоксон. На основу документа Хашког тужилаштва који је ушао у списе, Вилкоксон је утврдио да је „укупна површина двеју просторија складишта у Кравици, где су држани заробљеници, 589,5 квадратних метара…, према томе, можемо да проценимо да је број затвореника који би могао да седи на поду складишта у Кравици негде од 600 до 700 људи ако је складиште било празно, а није“.

УБИЈАЊЕ БЕЗ ПРЕДУМИШЉАЈА

Наводећи исказе разних сведока, Вилкоксон додаје да је „складиште било у употреби у време масакра и део пода је био натрпан материјалима који су се чували у складишту. Један од мушкараца који су преживели масакр изјавио је да су се у просторији складишта, где је седео, налазили контејнери, стара жичана ограда и трошна стара кола, а све је то било смештено унутар складишта“.

Тврдња Лазанског, „када су војници Војске Републике Српске ушли у Сребреницу, жене и деца су аутобусима евакуисани пут Тузле, док су мушкарци одведени у логор у суседном селу Кравица“, упућује на закључак да врло мало зна о следу догађаја о којима пише. У време уласка ВРС у град, жене и деца из Сребренице налазили су се у бази холандског батаљона у Поточарима, одакле су их у сарадњи са УН српске снаге евакуисале до Кладња, најближе тачке под муслиманском контролом. Мушкарци нису били одведени у Кравицу, која се налази на вишекилометарском растојању и није суседно село, него су се дали у оружани пробој према Тузли из села Шушњари и Јаглићи, преко српске територије. Муслимани који су 13. јула завршили у задрузи у Кравици били су заробљени на подручју Коњевић Поља, или су се тамо предали током пробоја.

На питање које Лазански поставља: „Осим тога, ако је портпарол Тужилаштва БиХ својевремено изговорио број од 1.500 убијених, откуда сада број од наводно 8.000 убијених људи?“ – одговор је једноставан.

Зато што су заробљеници били убијани на више локалитета, а не само у задрузи у Кравици, па је потенцијално број могао да буде већи од броја убијених у Кравици, шта год да је тај број био. Притом, оно што је важно истаћи нису ствари које Лазански насумице помиње, него чињеница да је инцидент у Кравици избио спонтано, да је последица прекомерне реакције стражара на могућност побуне неупоредиво бројнијих заробљеника, да приликом убијања није било никаквог предумишљаја и да зато, по дефиницији, то не може бити саставни део геноцидне радње, без обзира на стварни број убијених или чак да се на другим местима и десило нешто налик на геноцид.

У последње време је све очигледније да Лазански губи контролу над скоро сваком материјом које се лати, а истраживање чињеница му изгледа није фах.

(Нови стандард, 22. 6. 2015)


Кратка веза до ове странице: http://wp.me/p3RqN8-4Sn



Categories: Преносимо

1 reply

  1. Хвала господину Каргановићу што нам је нека питања о догађајима око Сребренице разјаснио. Поред директне користи, имамо јасно приказано, како је то када се неко(Лазански) од војног репортера постепено претвара у „политичког аналитичара“. Упоредимо ово са двојцем КАЛИМЕРО. Нико из двојца није лингвиста, већ се под старе дане почео том облашћу бавити из хобија. И мисле, да ће лингвисти да скоче по њиховом позиву и да обраћају пажњу на њихове крике: НЕПРАВДА! НЕПРАВДА! За разлику од њих, Лазански никога ко има супротно мишљење од његовог, није вређао нити ниподаштавао. Још једанпут хвала Стефану!

Оставите коментар