Знате ли шта је данас?

Не чуди ме ако не знате. Данашњим напредним, либералним и демократским деформаторима веома је у интересу да се заборави девети јун, годишњица споразума који је скоро истог дана прекршила Атлантска империја. А она је, у њиховим очима, свемоћна, непогрешива и непобедива. Па не би био ред да се њено вероломство памти.

(потписивање ВТС у Куманову, 9. јуна 1999. године; британски генерал Мајкл Џексон је десно)

Тешко да има бољег доказа о карактеру Империје од војно-техничког споразума потписаног тог јунског дана у Куманову. Дан после, по НАТО рачунању (а оно се једино и признаје, је ли) званично је престала агресија на тадашњу Савезну Републику Југославију. Трајала је 78 дана и имала је банално зло име „Операција Савезничка сила“ (а не „Милосрдни анђео“, као што неки мисле). Мислим, ако сте заборавили.

Елем, у том споразуму са НАТО обавезао да ће предузети „све неопходне мере да успостави и одржи безбедно стање за све грађане (sic) Косова“ (у енглеском оригиналу: “all necessary action to establish and maintain a secure environment for all citizens of Kosovo”).

Масовно протеривање, убиства, отмице, паљевина и пљачка који су непосредно потом уследели (и трајали годинама) ваљда се нису десили? Или су се можда десили особама које командант КФОР-а, британац Мајкл Џексон, није рачунао као „грађане Косова“? Иначе, само његова реч се рачунала као коначно тумачење споразума. Пише у члану пет.

Пишући у Европском журналу међународног права (EJIL) сада већ давне 2003. године, Енрико Милано (Enrico Milano) је уочио да је ВТС прекршај члана 52 Бечке конвенције, јер је изнуђен под претњом или употребом силе супротно принципима међународног права из Повеље УН.

Сећате се, ваљда, да је НАТО агресија била директни прекршај Повеље УН и самим тиме злочин против мира? Мислим, могуће је да сте заборавили.

Милано је тада напоменуо да и члан 10 анекса 2 Резолуције УН 1244 (који се односи на ВТС) крши Бечку конвенцију, и написао да је правни проблем НАТО окупације Косова и Метохије решив потписивањем споразума о статусу снага (тзв. СОФА).

(на истој страни: фотографија из 1999.  Слева на десно: Хашим Тачи, Бернар Кушнер, Мајкл Џексон, Агим Чеку, Весли Кларк)

Режим Vuchych-Дачи је тај споразум потписао јануара 2014. године.

СР Југославије већ одавно није било; укинута је 2003, споразумом који је сред Београда потписао бивши генсек НАТО а тадашњи комесар иностраних дела ЕУропске уније Хавијер Солана.

„Републику Косовију“, проглашену фебруара 2008 а признату од стране стотињак сателита и поданика Империје – фактички је признао исти тај режим, у име силоване, оскрнављене и окупиране Србије, Бриселским „споразумом“ о границама. Мислим, ако сте заборавили.

А да је било ко памтио 9. јун 1999. у Куманову, и шта је било после, било би му јасно да Империја не намерава да се придржава нити једног слова на ма којем папиру којег потпише, и да тумачи све своје споразуме како јој драго. Да познаје само право свог топуза, и да никакву правду од ње нико никад није могао да очекује, а камоли добије. Послушници и поклисари најмање.

Американци слабо познају сопствену историју, а камоли туђу, па сумњам да је за место потписивања ВТС – који су увек намеравали да протумаче као безусловну капитулацију – намерно изабрано Куманово као место велике српске победе у првом Балканском рату. Било би у томе неке шејтанске симетрије, да ето баш на том месту савремени наследници Турака и Шваба утерују Србе у гроб предкумановских граница који су им наменили.

Додуше, превише је невероватна подударност да су амерички политички консултанти за извођача послушничких радова после потрошених Демократа одабрали исто име као за поданичку странку аустрофила са краја XIX века; при чему су и ти Напредњаци били смртни непријатељи Радикала.

Мислим, ако сте заборавили.

(Сиви соко, 9. 6. 2015)

Кратка веза до ове странице: http://wp.me/p3RqN8-4J5

Categories: Сиви соко