Доминик Барбиџ: Наслеђе Џона Неша и његов изазов „хомо економикусу“

Зашто је сада добро време за изучавање економије

Доминик Барбиџ

Доминик Барбиџ

У економији се узима здраво за готово проблематично гледиште да свако делује у складу са сопственим интересом и да је ово најбољи начин за разумевање света. Последња истраживања у овој дисциплини, међутим, мењају ову фундаменталну претпоставку.

У суботу, 23. маја, погинуо је у трагичној саобраћајној несрећи Џон Неш[1]. У истом инциденту страдала је и његова супруга Алиша. Џон Неш је одбранио своју докторску дисертацију из математике на Универзитету Принстон 1950. и радио је у овој установи на месту вишег истраживача од 1995. до своје смрти. Нешов суштински допринос теорији игара може да се посматра као део ширег развоја економске науке у једну више холистичку друштвену науку, због чега га треба посебно похвалити.

Свако ко има диплому из економије прошао је кроз необично искуство похађања почетничких предавања на којима је речено да треба претпоставити да смо у потпуности себични. И сâм сам имао слично искуство студирајући економију на колеџу Квин Мери, Универзитета у Лондону, а потом сам проживео ново трауматично искуство похађајући часове о формалним моделима на Оксфордском универзитету. Ако је икада постојало нешто као испирање мозга, онда је овај ритуал добар пример.

Као и многи други студенти, преиспитао сам уверење да је човек једноставно хомо економикус (Homo Economicus). Наравно да људи, истицао сам, понекад могу да теже добру за друге. Као што вероватно сваки други студент економије може да потврди у одговору ми није речено да грешим, напротив. Уместо тога ми је речено морамо да усвојимо ову претпоставку пре него што пођемо даље. Подучавање економије на овај начин је као утеривање ученика у Платонову пећину да би им се даље рекло да ако не претпоставе да су сенке на зиду пећине стварне немају куда даље да иду. Хомо економикус је само робустни, проверљиви модел људског понашања, објашњавано је – једина конзистентна алатка за мерење у друштвеним наукама и најбоља почетна тачка.

barbidz-nes

Текст на сајту The Public Discourse 

Претпоставка да искључиво делујемо у сопственом интересу је нормативна, што је чини најистрајније подучаваном етичком теоријом током три до пет година додипломског образовања економиста. Ово има своје последице. У чланку из 1993. године у The Journal of Economic Perspective, Френк Гилович и Реган су преиспитали бројне радове о студентима економије и закључили су да они током својих студија постају мање дарежљиве индивидуе. Већа је шанса да студенти економије, на пример, забушавају када треба остварити неки групни подухват од кога ће сви имати користи. У њиховој студији се наводи да је компаративно мање вероватно да ће студенти економије вратити погрешно адресирани коверат у коме је 100 долара намењено примаоцу (тест искрености). Изгледа да нису само студенти они на које је остварен лош утицај: за професоре економије је такође утврђено да дају мање новца као добровољне прилоге од предавача других дисциплина. За њих постоји двоструко већа шанса да не дају ништа.

Тако да – не само да се економијом испира мозак студентима и намеће уверење да су људска бића искључиво себична, већ – изгледа да то испирање делује.

Замислите онда моју нелагоду када сам се нашао на интервјуу испред четворице оксфордских професора економије након што сам написао пријаву за финансирање истраживања веза између теорије врлине и економије. И потом замислите моју забезекнутост када сам за то добио награду.

Нешто се променило у економској дисциплини и то захваљујући раду Неша и других. Сада је најбољи одговор онима који брину о хипотези хомо економикуса следеће: да, ова хипотеза је превазиђена и то је разлог зашто су је скинули са дневног реда.

Џон Форбс Неш

Џон Форбс Неш

Промењив сет претпоставки

Снага премисе о хомо економикусу лежи у њеној способности да обезбеди једноставне моделе који разграничавају економске факторе и дају онима који осмишљавају политику јасну слику последица које ће проистећи из њихових избора. Међутим, претерано поуздање које је уследило као резултат довело је до неких бруталних примена које нису успеле да сагледају сложеност стварног живота. Чикашка школа, не пример, промовисала је принципе слободног тржишта, делимично кроз идеологизовани Вашингтонски консензус, покушавајући да трансформише економије Латинске Америке и Африке отварањем врата за трговину, уклањањем програма за подршку и приватизацијом државне привреде. Нажалост, овај скуп смерница за вођење економске политике био је у крајњем исходу брза и неосетљива афирмација похлепе појединаца као решења за економску неефикасност, што је довело до деценија политичких превирања и економске беде.

Многи економисти верују да су идеали слободног тржишта из 70-их и 80-их година прошлог века били погрешно схваћени међу онима изван економске дисциплине, и да је већина људи заборавила комунистичке теорије од којих су неокласични економисти представљали одбрану. Ово може бити тачно, али непријатељске мане не гарантују врлине војника; у много чему су неокласичари претеривали.

Принципи Вашингтонског консензуса

Принципи Вашингтонског консензуса

Без обзира да ли је нормативна основа неокласичне економије била тада нужна, она сигурно није нужна сада. Заправо, тврдња о хомо економикусу није компатибилна, дугорочно гледано, са позивом друштвених наука, зато што пренаглашава јасност модела који је – у крајњем случају – само математичка демонстрација која се усавршава унутрашњом конзистентношћу. Као таква, идеја хомо економикуса није пољуљана ониме што се заправо дешава у друштву.

Баш зато што су економисти добрим делом и даље посвећени мисији бољег разумевања друштва, радозналост о стварности – и поред чврстине хомо економикуса – лагано односи превагу у односу на инсистирање на једноставности.

Бихејвиорална економија, теорија игара и разлаз са утилитаризмом

Нарастајућа фасцинација бихејвиоралном економијом, која се наслања на социологију и психологију тако што уважава емпиријске налазе о томе како људи делују, потврдила је ову нову радозналост. Добар пример је рад још једног добитника Нобелове награде, Данијела Кахемана[2] (Daniel Kahneman), који је посматрао комплексне начине на које људи размишљају о различитим економским моделима и долазио до резултата који су се неретко сучељавали са претходно предложеним моделима.

И пре израстања бихејвиоризма, истраживања која су 20-их година отпочели Фон Нојман[3] и Моргенстерн[4] послужила су као инспирација за оно што је данас познато као теорија игара, а што је развио Неш до разарајућег нивоа. Фон Нојман и Моргенстерн развили су концепт „очекиване користи“ који означава оно што делује са уобичајено схваћеном индивидуалном коришћу. Неш је потом надградио сопствена темељна истраживања онога што се подразумева под самопојачаним очекивањима. Нешов еквилибријум – концепт који се сада примењује у различитим сферама економске науке – односи се на стабилан скуп међусобних очекивања где сваки појединац делује на основу онога што мисли да ће други највероватније урадити.

Фон Нојман, Моргенстерн и Неш

Овај начин размишљања довео је до фундаменталног разлаза са утилитарним коренима модерне економије. Укључујући очекивану корист у своје теорије, Фон Нојман, Моргенстерн и Неш су направили простор за сагледавање како ми мислимо да други виде поједину економску ситуацију. Ово није потпуно одбацивање принципа сопственог интереса, већ продубљивање које води разумевању стратешке интеракције. Иронија је, филозофски говорећи, у томе да када признамо да смо способни да видимо како други виде ситуацију, ми имплицитно признајемо способност људи да мисле у појмовима заједничких решења разумљивих свима.

Троје економиста који су недавно одбацили концепт Homo Economicus

Сада је узбудљиво време да се изучава економија, зато што се нека од најупечатљивијих истраживања у данашње време односе управо на ову област, заснована на основама које су поставили Неш и други. Економисти повезују бихејвиорална посматрања како се људи заиста понашају приликом доношења одлука са теоријским уважавањем наше способности да мислимо преко оквира непосредног сопственог интереса.

Ове промене продорно су утицале и на рад троје савремених добитника Нобеловог признања за економију[5]. Елинор Остром[6], прва жена која је икада добила ово признање, објавила је велики број радова о људској сарадњи и како се људи усаглашавају у деловању ка заједничком циљу, чак и када то није у њиховом непосредном сопственом интересу. Важно је напоменути, да Остромова не заговара позицију да су људи фундаментално алтруисти; уместо тога она заобилази симплификоване дебате о људској природи позивањем на друштвене начине и навике на које се људи међусобно односе и усаглашавају.

Елинор Остром

Елинор Остром

Врло познати економиста света у развоју Амартја Сен[7] истакао је још експлицитније оно што ће филозофи одмах препознати као позив на Аристотелову идеју особе вођене навикама, не стриктно сопственим интересом. У његовој најчитанијој књизи, Развој као слобода, често се позива на Аристотела и аргументује у прилог теорије развоја која означава функције личности утемељене у заједници као најбољи пут за људско испуњење. Ово је миљама далеко од максимизирајућег похлепног инстинкта. Након што је добио Нобелову награду, Сен је отпочео писање књиге где излаже нелогичности у економском моделовању које је присутно у делу његовог пријатеља, позног Џона Ролса[8], Теорија правде. Ролсова теорија зависи од самоорганизованих односа хомо економикуса путем уговора, што је за економску теорију једнако активирању остарелог играча америчког фудбала из пензије како би се освојио супербоул.[9] Ролсова позиција зависи од суштинске некомуникативности добара, коју Нешов позив на стратешку сарадњу премошћује.

Трећи лауреат чији рад је охрабрио овај развој у савременој економији јесте Кенет Џ. Аров[10], познат по демонстрирању грешке алокације социјалне помоћи по томе што би грађани сами истакли шта им је потребно. Аров такође експлицитно истиче улогу коју људске врлине играју у свим економским активностима. Истакнуто место има његова серија предавања и књига која је из њих проистекла Лимити организације (The Limits of Organization), у којој је показано да све институције у некој мери зависе од поверења међу делатницима – што не може, у крајњој инстанци, да буде објашњено теоријом која се позива искључиво на сопствени интерес.

Као што сам објаснио у недавно објављеном чланку, рад ове тројице лауреата Нобелове награде заснива се на аристотеловском концепту навике и врлине, што су они артикулисали мање или више отворено у различитим тренуцима њихових истраживачких каријера.

Још увек може бити меродавно за студенте економије да прођу кроз архаичну церемонију иницијације, претпостављајући да смо сви окренути ка сопственом интересу. Али док су год одељења за економију обавезана истраживањима Џона Неша и другим заснованим на том начину размишљања, истраживачи су принуђени да се дистанцирају од утилитаристичких принципа који су изворно покретали дисциплину. Ово је довело до тога да је сада изванредно повољно време за економске студије.

Доминик Барбиџ (Dominic Burbidge) је постдокторанд истраживач на Џејмс Медисон програму за америчке вредности и институције (James Madison Program in American Ideals and Institutions) на Принстону. Своју докторску дисертацију је одбранио на Оријел колеџу Оксфордског универзитета

Текст је посрбљен уз дозволу редакције сајта The Public Discourse.

Посрбио са енглеског: Милош Милојевић

Опрема: Стање ствари

______________________________________

Расел Кроу у филму "Блистави ум" и Џон Неш

Расел Кроу у филму „Блистави ум“ и Џон Неш

[1] Џон Форбс Неш Јуниор (1928—2015) био  је амерички математичар који је дао кључни допринос теорији игара, диференцијалној геометрији и парцијалним диференцијалним једначинама. Неш је познат широј јавности јер је његова судбина послужила као инспирација за књигу Блистави ум и истоимени филм из 2001. године. Неш је дуго година, почев од 1959, патио од параноидне шизофреније. Од седамдесетих година прошлог века, његово стање се лагано поправљало да би се вратио академском и научном раду средином 1980-их година. Погинуо је у саобраћајној несрећи 23. маја 2015, у 86-ој години живота.

[2] Данијел Кахеман (рођен 1934) је израелско-амерички економиста, значајан по својим радовима из области психологије одлучивања и теорије одлучивања, као и по бихејвиоралној економији за шта је награђен Нобеловом меморијалном наградом за економске науке, коју је поделио са Верноном Л. Смитом. Његова емпиријска истраживања довела су у питање претпоставке о људској рационалности које доминирају модерном економијом. Часопис Форин Полиси (Foreign Policy) га је 2011. уврстио међу водеће светске мислиоце док га је лист Економист (The Economist) 2015. године навео као седмог најутицајнијег светског економисту.

[3] Џон фон Нојман (1903—1957) је био прво мађарски а потом амерички математичар, физичар, изумитељ, полимат и полиглота. Фон Нојман је дао велики допринос у великом броју научних дисципплина: математици (заснивање математике, функционална анализа, геометрија, топологија и нумеричка анализа), физици (квантна физика, хидродинамика, динамика флуида), економији (теорија игара), рачунарству (Фон Нојманова архитектура, линеарно програмирање, стохастичко рачунарство) и статистици. Фон Нојман је, заједно са америчким физичарем (рођеним у Мађарској) Едвардом Телером и пољским математичарем Станиславом Уламом, разрадио кључне кораке у нуклеарној физици који су довели до извођења термонуклеарних реакција и стварања хидрогенске бомбе.

[4] Томас Моргенстерн (1902—1977) био је амерички економиста немачког порекла. Његов зјаеднички рад са математичарем Фон Нојманом је резулатирао великим бројем новина како у математици тако и у економији. Они су зачетници примене теорије игара на економске проблеме и њихови резултати од тада су тема живих дискусија и истраживања у академској заједници. Њихова књига Теорија игара и економско понашање (објављена 1944. године) сматра се првом књигом о теорији игара.

[5] Нобелова меморијална награда за економске науке није једно од признања које је установио чувени шведски изумитељ и филантроп Алфред Нобел 1895. године. Награду је установила 1969. године Шведска централна банка, поводом тристогодишњице ове установе. Лауреати добијају награду на истој церемонији са добитницима изворних Нобелових признања. Добитнике бира Шведска краљевска академија наука, попут награде за хемију и физику, али не Нобелов комитет већ Комитет за награду у економским наукама у знак сећања на Алфреда Нобела. Сматра се за најзначајније признање у области економских наука.

[6] Елинор Клер „Лин“ Остром (1933—2012) је била амерички политички економиста чији је рад повезан са Новом институционалном економијом и обновом политичке економије. Поделила је Нобелову награду за економију са Оливером Вилијамсоном са њену анализу економског управљања, посебно заједничких добара. До сада је једина жена која је добила ово признање.

[7] Амартја Сен (рођен 1933) је индијски економиста који од 1972. године предаје на универзитетима у Великој Британији и Сједињеним Америчким Државама. Значајни су његови доприноси економици благостања, теорији друштвеног избора и развоју индекса за мерење развоја и стања економске добробити у земљама у развоју. Године 1998. поделио је Нобелову награду за економију, а током пријема у Краљевску академију 2015. добио је и инаугуралну Чарллестон-Џон Мајнард Кејнз награду за свој допринос економици благостања.

[8] Џон Ролс (1921—2002) је био истакнути амерички политички филозоф, чија се дела сматрају класицима политичке филозофије 20. века. Књига Теорија правде објављена 1971. године има огроман утицај на либералну политичку мисао на Западу. Ролс је разрадио теорију правде као правичност која је оправдана само ако иде у корист најугроженијих.

[9] Супербоул (енг. Super Bowl) је назив за финалну утакмицу америчке Националне фудбалске лиге.

[10] Кенет Аров (рођен 1921) ја амерички економиста, писац и политички теоретичар. Поделио је са Џоном Хиксом Нобелову меморијалну награду за економију 1972. године. До сада је најмлађи добитник ове награде – добио ју је са 51 годином. Аров је значајно утицао на развој неокласичне економске теорије после Другог светског рата. Остварио је велики утицај као ментор и многи његови студенти су потом и сами постали добитници Нобеловог признања. Значајни су његови доприноси теорији друштвеног избора, посебно Аров теорема немогућности и његов рад на анализи општег еквилибријума.


Кратка веза до ове странице: http://wp.me/p3RqN8-4Eh



Categories: Посрбљено

2 replies

  1. Zanimljivo…
    Šta je u stvari ekonomija? Jeli ona znanost ili nije?
    U ekonomiji se je uvijek sve svodilo na predviđanje kako će se konkretna individua (čitaj potrošač) ponašati u takvim i takvim okolnostima (jer na tržištu ipak sve temelji na potrošnji!). A to nije prvenstveno ekonomsko pitanje nego opće pitanje čovjeka i sve njegove kompleksnosti. Uostalom i sam pojam Bihejvioralna (ekonomija) je očito pozajmljen iz psihologije.
    Možda se malo precjenjuje vrijednost svih tih znanja, alata i metoda suvremene ekonomije. Sjetimo se filma Kolo sreće (Edi Murphy): jedan ulični mangup je bez pogreške pogodio kretanje cijene mesa na burzi. Bez ikakvih ekonomskih znanja. Ali sa poznavanjem – života, odn. potrošača. I to uopće nije neralno. I danas imamo zvjezde-brokere koji nisu nikakvi eknomski stručnjaci pa rade čuda na burzi.

Оставите коментар