Радован Пантовић: Бриселска галантност

– Знаш ли да бих ја сад требало да те ухапсим, рекао је  Ивица Дачић Хашиму Тачију на почетку Бриселског дијалога, али нећу због добрих односа са Европском унијом! И пружио руку.

dacic-taci-rukovanje

Тринаест недеља касније, после десетак драматичних рунди преговора, а тачно пре две године, потписан је Бриселски споразум. Посредница, медијатор и баронеса Кетрин Ештон није крила усхићеност. Дачић и Тачи опет су се руковали. Европа је потпис описала као фантастичан потез Србије. „Споразум“ као израз визије и политичке храбрости, прекретницу у нормализацији односа Београд и Приштине, завршну деоницу на путу помирења и пријатељства. Срби и Албанци преко ноћи су постали пример завађеним Балканцима.

Кад су стигли кући, Тачи је рекао „добили смо ’де јуре’ признање од Србије“. Дачић, „то је лаж, ми смо добили ’Заједницу српских општина’ са седиштем у Митровици са својом имовином, рачуном, скупштином, председником, надлежностима…“

Правници су, међутим, израчунали да је „случај“ прилично сумњив. Фактички мења државну границу, задире у Устав и поткопава суверенитет Србије. На делу државе урушава се њен територијални, правни, судски и безбедносни интегритет. Показано је, како је описао један песник, „ретко каваљерство у данашњем свету и ући ћемо у историју по тој галантности“.

Ипак, све је то зарад европског пута интеграција. А он не трпи свађу народа, тражи помирење, сарадњу, „добросуседске односе“… Из истог разлога двогодишњица „споразума“ обележена је наставком дијалога. Нову рунду у Бриселу отпочели су нови премијери Вучић и Мустафа. Није остварен напредак али „била је добра атмосфера“. Наш премијер је поновио „разумели смо неопходност успостављања ближих односа!“

Не знамо да ли је „Брисел“ и овога пута вадио „Јелисејску повељу“ и прорађивао стари француско-немачки „Уговор о пријатељству и сарадњи“ али штапа је било. И шаргарепе. Пројекти, коридори, аутопутеви, фондови и кредити с једне и евроатлантске интеграције са друге стране. Уз то обично иде и педагошко-политичка поука да заједнице које се међусобно поштују и сарађују брже напредују, имају веће шансе за успех и улазак у круг уређених, развијених и срећних друштава. Праштање је и иначе, кажу, израз ослобађања и релаксације и има моћ да решава конфликте, парадоксе и наизглед нерешиве ситуације.

Помирење је, међутим, узајамни процес. Тражи узајамно поштовање и ослобађање кривице, фер однос, равноправност и, наравно, време. Тако каже теорија.

У српско-албанском процесу помирења, већини се, међутим, још чини како играмо игру у којој једна страна све губи а друга све добија. Или, ови о чијој се кожи ради, народ не разуме најбоље.

Под теретом тајне дипломатије, уцена и притисака Слободан Милошевић је једном приликом, средином деведесетих, замолио америчког државног секретара Ворена Кристофера да му на белом листу папира испише услове за добре и пријатељске односе Србије и Сједињених Држава. „Ви још не разумете?“ – изненадио се Американац – „од вас се очекује да радите, увек, оно што ми тражимо“.

Ова, данашња, генерација политичара, изгледа, „брже капира“!

(Радио Београд,  22. 4. 2015)


Кратка веза до ове странице: http://wp.me/p3RqN8-4dV



Categories: Преносимо

Оставите коментар