Ђакон Ненад Илић: Нови српски филм?

djakon-nenad-ilicДа ли је то пролазни феномен или је заиста почело да се дешава нешто добро са српским филмом, као увек посебно видљивим и популарним сегментом културе (као што је то фудбал међу спортовима), не знам. Тек после година у којима је у филмовима снимљеним на српском језику доминирало самопоништење, мазохизам, релативистичко ваљање у моралном блату, појављују се поново емоције, добронамерност, емпатија.

Филм „Енклава“, који је синоћ имао премијеру на ФЕСТ-у, у Сава центру, сјајан је филм препун емоција. Поштен и уравнотежен прилаз важној теми, руковођен пре свега емпатијом, осећај да гледамо нешто што се дубоко тиче свих нас и што има скоро митске димензије, а опет скромно, једноставно кроз обичну људску причу неизабраног трпљења, без сувишних атракција, отворено српски, а без мржње према противницима – управо оно што нам треба. Филм не користи шарене лаже да би нас илузорно, за тренутак, извукао из бунара у који смо пали. Насупрот – враћа нас патњи, стиду, суочава нас са нашом садашњом колективном немоћи. Али нам притом омогућава да се сетимо да смо још увек народ и помаже нам да се осећамо као људи. Несрећни, понижени, слаби, али не и без наде. Без обзира на неке мање недостатке и драматуршко саплитање при крају филма – утисак је заиста дубок. Свака част екипи филма и редитељу Горану Радовановићу пре свих. Чак и ако се талас мрака зауставља и светло се полако пробија, још увек у томе нема ничег системског, планског стратешког. Још увек се све заснива пре свега на личном подвигу. Али, лепо је кад је тај подвиг због свих нас.

Сцене из „Енклаве“ (горе и доле лево) и „Исцељења“ (доле десно)

Сцене из „Енклаве“ (горе и доле лево) и „Исцељења“ (доле десно)

Кад се овоме дода и филм „Исцељење“ Ивана Јовића, од претходне вечери (приказан у Београду премијерно у Дому синдиката) – лепо снимљен, култивисан и миран филм инспирисан православном духовношћу, са добром поруком, а надам се и филм који нисам гледао а о коме сам чуо више великих похвала „Ничије дете“ Вука Ршумовића – можда смо на почетку неког светлог таласа. Никако не ружичастог, никако не таласа заборава стварности, већ таласа осветљавања тмине у којој живимо. Тмине у којој има много зла и много кварова, али и људске доброте и величине. Време је да се манемо детињастог препуштања разним „црним таласима“. „Црни таласи“ су драгоцени да разбију малограђанско самозадовољство у стабилним временима, а у овом времену свеопште кризе аутори који и даље инсистирају на безнадном „црнилу“ или се поигравају моралним релативизмом – постају несимпатичне штеточине.

(Фејсбук страница ђакона Ненада Илића)


Кратка веза до ове странице: http://wp.me/p3RqN8-3Fe



Categories: Преносимо

Оставите коментар