Ознаке

, ,

kijevska-rusijaКијевска Русија Георгија Вернадског сматра се за класично дело историографије о средњовековној Русији. Издата је први пут на енглеском језику 1948, као део замисли Георгија Вернадског и његовог колеге, историчара Михаила Карповича, да у серији од десет књига обраде практично целокупну руску историју. Иако ова замисао није у целости реализована, због Карповичеве смрти, Вернадски је за њу написао пет књига које су живо сведочанство о његовом свестраном познавању ране руске историје, отелотвореном у Кијевској Русији, другој књизи ове серије. Више детаља о књизи можете пронаћи у приказу Милоша М. Милојевића.

Одломке из књиге који ће у пет наставака бити објављени на Стању ствари  одабрао је историчар и преводилац Урош Миливојевић. Захваљујемо се власнику издавачке куће Утопија, Мирославу Крстићу, на његовој доброј вољи да уступи материјал за објављивање. Књигу Георгија Вернадског можете наручити преко интернет сајта Утопије.

Као закључни део нашег мини-фељтона о Кијевској Русији представљамо вам одељак у коме је Георгије Владимирович Вернадски укратко размотрио место Кијевске Русије у целокупној руској историји уз покушај да одговори на питање зашто је управо овај рани период руске историје оставио бројне трагове у народној традицији.

Георгије Вернадски: Кијевска Русија у руској цивилизацији 

Георгије Вернадски

Георгије Вернадски

Стара Русија, бар у размишљањима западњака, читаоца обично асоцира на самодржавље и кметство. Чак се наводи да тоталитаризам директно проистиче из „руске душе“. Заиста, руски гроф С. С. Уваров, у прогласу из 1833. године, каже да Русија почива на „православљу, самодржављу и народности“. Ако се осврнемо на време у којем је живео Уваров, са предношћу коју нам пружа знање о каснијим догађајима, видимо да је, када је Уваров дао поменуту изјаву, неограниченој аутократији било преостало свега четири године. Кметство је укинуто мање од тридесет година касније.

У ствари, током читавог периода Руске империје (1721-1917) смењивали су се периоди реакције и либерализма. Последњих дванаест година царског режима биле су време експеримената са уставима, колико год да су они били ограниченог домета. Али и пре тога, још од 1864. године, аутократија је била делимично ограничена захваљујући локалним институцијама самоуправе (Земский Собор) и добро избалансираним судством.

У Московском царству у 16. и 17. веку, царска власт је у пракси, ако не и законски, била ограничена земаљским сабором, системом локалних самоуправа и црквом. Истовремено, у козачким заједницама цветале су демократске институције, нарочито у Запорожју и Донској војсци.

Московска држава је формирана у 14. и 15. веку. Тек настала московска аутократија и сама је била потчињена још ригиднијем и неумољивијем апсолутизму Монгола. Власт московских великих кнежева делимично је обликована према том насилном обрасцу. Ипак, у доба монголске превласти Московија је контролисала само делић данашње руске територије, средишњу руску „Месопотамију“, тј. басене Волге и Оке. У то време, остале руске земље припадале су другачијем политичком и друштвеном миљеу.

Колико год парадоксално звучало, монголски период био је доба процвата демократских институција у северноруским градовима-државама Новгороду и Пскову. Оба града-државе номинално су признавали врховну власт монголских канова, а московски велики кнез често је био биран и за кнеза Новгорода.

Свети Владимир

Свети Владимир

Монголска превласт у Украјини окончана је средином 14. века, читаво столеће пре него у Московији. Период владавине Монгола у Белорусији био је још краћи. Украјина и Белорусија на крају су, уместо власти Монгола, доспеле под власт великог литванског војводе, док је западну Украјину (Галицију) 1349. године заузела Пољска. Литванија и Пољска образовале су 1385. године унију, најпре династичку, која је нешто касније прерасла и у фактичку.

Велико војводство Литванија у 14. и 15. веку била је лабав савез којем су, поред осталих, биле прикључене украјинске и белоруске земље. Временом је створено аристократско устројство и тако су, за разлику од самодржавне Московије и демократског Новгорода, настале аристократске Украјина и Белорусија.

Ова три елемента власти – монархијски, аристократски и демократски, који су се током монголског периода одвојено развили у три различита географска региона, истовремено су постојали у свим руским земљама, али у различитој размери и међусобном односу, од случаја до случаја. Због разноврсности политичке праксе, кијевска епоха је плодно тло за проучаваоце политичких система.

Кратак преглед политичке историје Русије довољан је да се развеје мит о укорењености тоталитаризма у руском менталитету. Московско царство није настало због тобожње урођене симпатије „руске душе“ према аутократији, већ због велике потребе да се организује војна сила способна да збаци монголски јарам, а затим осигура контрола над територијом довољно пространом за стратешку одбрану. У 15. и 16. веку Московија је постала прави војни логор. Енергија владара и народа била је усредсређена на одбрану и политичка слобода је жртвована зарад опстанка нације.

Јарослав Мудри и Владимир Мономах

Јарослав Мудри (лево) и Владимир Мономах

Руси би се, највероватније, ослободили монголске превласти и много раније да у исто време нису били угрожени и са запада. Суочени с дилемом у вези с ратом на два фронта, два руска кнеза из 13. века, сваки за себе, покушала су да воде различите политике. У западној Украјини галицијски кнез Данило потражио је подршку на Западу, а затим био поражен. С друге стране, у источној Русији кнез Александар Невски прихватио је монголску врховну власт да би имао слободу да делује на западу, и однео је победу. Тријумф над Швеђанима на ушћу Неве 1240. године осигурао је Новгороду излазак на Балтик. Две године касније, Александар Невски спасао је Русију од немачког продора и нанео тежак пораз немачким витезовима у „бици на леду“.

Укмећивање је представљало други данак који су Руси морали да плате по цену опстанка. Иако је ропство постојало и у Кијевској и у Московској Русији, робови су чинили само мали део становништва. У Кијевској Русији ропство је истовремено постојало с „капиталистичком“ привредом, као и у Сједињеним Америчким Државама пред Грађански рат.

С друге стране, кметство као феудална институција било је готово непознато у Кијевској Русији. У монголском периоду, процес везивања слободних сељака за велика земљишна имања брзо је изведен и у московском и у литванском делу Русије. У Украјини и Белорусији кметство је званично уведено повељом (привилегии) великог војводе Казимира 1447. године. У Московији, од 1581. надаље, у појединим годинама објављивана је „забрана“, то јест сеоба сељака с једног имања на друго није била дозвољена. Кметство је коначно учвршћено Закоником (Уложение) из 1649. године.

За разлику од московске и литванске државе, Кијевска Русија била је земља слободних политичких институција и слободног међусобног утицаја друштвених и привредних чинилаца. Кијевски период такође је епоха христијанизације Русије и доба успона сјајне цивилизације, која се посебно исказала у архитектури, књижевности и примењеним уметностима, какве су израда филиграна и емајла.

Свјатослав

Свјатослав

Монголска инвазија нанела је тежак ударац кијевским институцијама и култури те довела до стварања апсолутистичке државе у Московији. Ипак, развој појединих сегмената кијевске цивилизације није био потпуно заустављен. Малобројне традиције из кијевског времена наставиле су да се развијају у Новгороду и Пскову, остале у Украјини и Белорусији, а неке чак и у самој Московији. Из угла правне историје, основе Повеље града Пскова (1397-1467), првог статута Литваније (1529), а делимично и првог московског законика (Судебник) из 1497. године, треба тражити у Руској правди из кијевског периода.

Поред позитивних достигнућа руског народа, живот у Кијевској Русији имао је, наравно, и негативне стране. Стални упади турских номада с југоистока, као и међусобни ратови руских кнежева, нису давали спокоја становништву и често су живот чинили несигурним. Јаз између виших и нижих друштвених слојева бивао је све већи и стварао периодичне привредне и друштвене кризе. Упркос свим недостацима, Кијевска Русија је с доста топлине призивана у народном сећању, као што се може видети из руских епских песама – билина. У руском фолклору, ниједно друго раздобље у историји Русије не помиње се с толико симпатије и задовољства као кијевско. Мора да је било нечега у Кијевској Русији што је нагнало људе да забораве њене лоше стране и запамте само њена достигнућа. То „нешто“ био је дух слободе, индивидуалне, политичке и економске, који је у она времена преовладавао у Русији, као супротност московском принципу потпуне покорности појединца држави.

Све илустрације са споменика Хиљадугодишњици Русије

(КРАЈ ФЕЉТОНА)

ПРОЧИТАЈТЕ ЈОШ


Кратка веза до ове странице: http://wp.me/p3RqN8-3pO

Advertisements