Жељко Цвијановић: Царство Небеско или Без полемике са Н. Малићем

Нема Царства Небеског ни у једном политичком поретку, ни један политички поредак не вреди без Царства Небеског

Zeljko-Cvijanovic1. Није ми намера да полемишем са Небојшом Малићем и његовим тумачењем и допуном мог последњег текста. Прво, Малић није у криву и, друго, начин на који он мисли и делује сувише је драгоцен да бих разлике које међу нама постоје – ако су уопште разлике – желео и могао да подижем на ниво полемичког принципа. Зато бих Малићево тумачење мог текста искористио за разјашњење неких идеја које сам у њему начео, а које су до сада често изазивале супротстављене реакције читалаца. Истина, не верујем да ће после овог наставка дијалога са Малићем ствари некима бити мање спорне, али се надам да би барем могле бити јасније.

2. Моје очекивање да ће током 2015. године неко у Србији рећи „све смо покушали са ЕУ и Западом, и ништа није вредело“ Малић види као најаву „спаситеља“ и нуди критеријум како разликовати хоће ли то бити „само још један лажни пророк или истински витез српске судбине“. Први ће, према Малићу, бити опредељен за Царство Земаљско, а други за Царство Небеско. Први ће, исто према Малићу, „под изговором жеље да се избегну физичка страдања“, бирати „духовну катастрофу“; други ће изабрати физичка страдања, „од којих народ и држава могу да се опораве, и то су сваки пут успешно чинили“.

Прво, слаба је моја вера у „спаситеље“ и „витезове српске судбине“. То не значи да таквих духова нема чак и данас међу нама оваквима, али одјек њихових речи и гестова још није довољан да би постао јасан и чист наговештај новог политичког и друштвеног обрасца. Позиција умереног антрополошког песимизма налаже ми, међутим, да су „спасиоци“ кроз историју били јаке личности које умеју да ослушкују ехо процеса који се догађају и да се наметну као њихови тумачи, водичи и реализатори.

3. На пример, ко би данас међу Србима који изгледно претендују на улогу вође могао јавно да изговори да је политички исплативо и морално оправдано да се уведу санкције Русији? Тешко да би се такав нашао, за разлику од пре, рецимо, десетак година, кад би та ствар прошла скоро па лако. Не верујем да је то онда било могуће, а данас није зато што Срби данас више воле Русе него онда, већ зато што се данас, уз растућу свест о Србији као мети удара са Запада, лакше идентификују са Русима и већ самим тим решење за себе пре виде у контексту сарадње са моћном Путиновом државом него без ње. (Све то, наравно, не значи да унутар политичке класе нема оних који би окренули леђа Русији, али то је друга прича јер међу утицајним политичарима нема оног који би то урадио отворено и без свести да ризикује више него што може да поднесе.)

Истовремено, као што траје наш процес идентифкације са Русијом, тако неумољиво траје и процес деидентификације са ЕУ. Онај ко у 2015. или касније изговори – и то тако да га сви чују и разумеју – како смо са ЕУ и Западом све пробали и ништа није дало резултат биће јасно артикулисан ехо једног процеса који се одвија у друштву. Треба ли да подсећам да тај може да буде и најбољи међу нама, али да, једнако, може да буде и најгори. Како ћемо то знати? Питаћемо га да ли је за Царство Небеско или Царство Земаљско?

Пре него што видимо о чему се ту ради, у претходној напомени можемо да разликујемо два типа вођа. Један је прометејски, доносилац светлости, „витез српске судбине“, други је онај који артикулише и персонификује наше жеље, потребе и наше процесе. Први је утемељен на нашим слабостима, а не на нашој снази, и њему не праштамо кад почне да личи на нас. Други је настао на нашој вољи, и њему не праштамо кад престане да буде део нас. Први је део наших егзалтација, други је део наших хтења; првом морамо да верујемо, за другог морамо да верујемо у себе. Мало је националних историја попут српске у којима је први тип вође иза себе оставио толико рђавих трагова, а други толико добрих. (Узгред, све наше вође, осим можда једног, у последњих четврт столећа припадали су првог групи.) Другим речима, наша вера у нашег вођу, за којом закономерно следи и наше разочарење, није нас усрећила; наша вера у процесе, које, ако је могуће, сами бојимо и усмеравамо, сасвим је друга прича.

4. Наш Косовски мит – коме припадају Царство Земаљско и Царство Небеско – темељни је симболички основ модерног духовног и културног идентитета српског народа. Без тог мита Срби једноставно нису оно што јесу, и зато није нимало случајно да је управо тај мит у дугом континуитету демонтаже српског народа по правилу био први на удару. Национални митови, не само наши, важни су; они су део једног симболичког поретка, ниво опште историјске сагласности унутар било ког народа, без чега он не може да као такав постоји.

Проблем, настаје у два случаја. Први је кад се наш историјски и политички поредак појављује као недвосмислена негација тог симболичког поретка. Управо то је доминантан тренд нашег времена, у коме су бројни лидери, негирајући тај симболички поредак, хармонију националне заједнице видели у њеној „промени свести“, а не, рецимо, у формирању и јачању државних и националних институција.

Проблем, међутим, настаје и кад тај митски симболички поредак покушамо дословно да применимо на историјски и политички. Тада не само да прихватљив образац политичког понашања постаје један једини, док су сви други погрешни, већ тада у политичком деловању почињемо да трагамо за идиличним временом међу нама кад је Бог на земљи ходао и, наравно, настојимо да то време вратимо. Управо то неразликовање симболичког и политичког поретка јесте проблем једног дела тзв. патриотских странака и група, које не разумеју да тог идеалног времена међу Србима никад није било, још мање да ће га бити у будућности.

5. Историја даје обиље примера који то доказују. Да ли је јуначки Милош Обреновић из Првог српског устанка био заточник Царства Небеског, а Царства Земаљског Милош Обреновић после 1813, који се клања пред Сулејман-пашом и ћутке гледа три недеље турске одмазде и покоља над народом после слома устанка? Да ли је у историјском поретку могло бити Милошевог Царства Земаљског без Царства Небеског Црног Ђорђа? Да ли би без Устанка било Државе и, обратно, да ли би без Државе Карађорђев Устанак био само један од многих који нису успели?

6. Да бисмо избегли неразумевање, није ми циљ да се Милошево Царство Земаљско пореди са оним које заговара данашња политичка класа. Јер ту сличност престаје већ на првом кораку. Кад је клекнуо пред Сулејман-пашом, Милош је, као виђени јунак Карађорђевог устанка, поделио судбину преосталог народа. Можда би данашњу политичку класу том идеалу приближило да, рецимо, као што то сада раде, заговарају политику штедње, ма колико погрешна она била, а да свако од њих за то време живи са 25 хиљада динара месечно, уместо што врхунцем своје друштвене афирмације држе сликање са певаљкама и певање на свадбама. Речју, иза приче о Царству Земаљском у политичком поретку често ће се сакрити они који немају никакву озбиљну политичку идеју. Њих ћемо препознати не по томе што ћемо их питати за које су царство, већ по томе да ли деле судбину народа и крчме или сабирају у рђавим временима његова знања и енергије за будућност, попут једног Стефана Лазаревића, који у нашој симболичкој дихотомији и није био најбољи пример тог Високог Царства.

7. Ради се о томе да политички поредак не разликује Царство Небеско од Царства Земаљског, што га још увек,nota bene, не чини порицањем симболичког поретка. Уосталом, да ли нам данас неко обећава јарца печеног ако жртвујемо Слободу? Не, обећава нам беду, док нас Слобода приближава чак и том несрећном јарцу печеном.

Док симболички поредак претендује на само једно решење, политички их увек нуди више. Да ли су данас, рецимо, мање вредни они међу Србима који, уверени да нам прети дуготрајна окупација, предлажу организовање пасивног отпора, од оних који верују да ћемо се у будућности лакше опоравити ако што пре положимо људске жртве? Да ли је свака од ових идеја и јача и функционалнија ако постоји и она друга? Наравно да јесте, идеја да је исправно само једно и међусобно искључивање различитих ослободилачких стратегија јесте само наше заточење у симболичком поретку.

8. На крају, ако Царство Небеско из симболичког поретка преведемо у политички, против кога бисмо се тукли? Нема Турака ни у градовима ни на друмовима. Можда бисмо напали Америчку амбасаду? Или стране банке? Владу? Или бисмо се можда потукли између себе, на шта увек на крају испадне? Како бисмо књижили жртве оних који не мисле као ми? Да ли бисмо и од таквих жртава морали да се опорављамо, и да ли бисмо се опорављали брже ако би њих било мање или ако бих било више?

План уме да се заврши као бес, а бес да започне као план. Уздржавање од тога, не спорим, данас заиста може да користи нашим непријатељима; проблем је, међутим, што им препуштање томе користи сигурно. Управо то је разлог зашто не могу да поделим бес неких својих читалаца, макар ризиковао и њихов додатни бес. Превише пута у животу сам погрешио тврдећи да не може горе да бих се сад заложио за било шта чему не видим следећи потез. Увек сам мање грешио верујући у процесе него у људе. Нема Царства Небеског ни у једном политичком поретку, ни један политички поредак не вреди без Царства Небеског. И за неке најспорније: ако би цена Слободе била грађански рат, колико год да се такве ствари не бирају, чекао бих ту Слободу, ако треба, и неку годину дуже. Тако ја видим Царство Небеско. Ако се разумемо.

Мир Божји, Христос се роди!

Наслов: Стање ствари

(Нови стандард, 3. 1. 2015)


Кратка веза до ове странице: http://wp.me/p3RqN8-33y

Advertisements


Категорије:Преносимо

1 reply

  1. За почетак би било ваљано, како је и ред, царство земаљско писати с малим „ц“ и „з“ а никада, ама баш никада, с великим: Царство Небеско се као и Бог, Света Тројица, Христос пишу великим почетним словима: Он, Они су Личности а оно Догађај, вазда непоновив: „земаљско“ није – баш исто као писање (истинитог) Месије (IС ХC NIKA) и месија (лажних).

    Даље још једно разликовање ствари: горе је речено: „политички поредак не разликује Царство Небеско од Царства Земаљског“: нормално, кад политички поредак није личност: али човек који је личност своје (вером и праксом) разликовање Небеског (будуће стање света, века и човека већ сада догођено у Христу, па и причасно у Цркви=Његовом Телу, символичном=иконичном=светотајинском=једином стварном телу) од земаљског, хвала Богу, може и треба да оваплоти и у политичком поредку!

    Тако ми имамо политичке поредке који препознају Царство Небеско као Царство Небеско а царство земаљско као царство земаљско. Данас би неки рекли да се ради о систему вредности, а ми да се ради и још о чему. И ту бар што се тиче Православља као Цркве и православних као библијских људи нема лажи нема преваре: ми баштинимо библијско-светоотачку антропологију која је отворена (везе нема са хуљом свих хуља Сорошем него са дијалектиком слика-прилика/лик-подобије), растућа, динамична, па тако баштинимо и библијско-светоотачку социологију са небеском политиком (како то каже свети апостол Павле): ми смо недрили политичке поредке који су личили (иконичност је у питању која извире из Цркве као Иконе) на Царство Божије – и ако Бог да недрићемо их јоште. А ако не да не да: истрпећемо у недрењу Царства Христова до краја.

    (наставља се)

    Свиђа ми се

Пошаљите коментар

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s