Александар Живковић: Вуковар, једна обљетница

Јуче прије подне, са оцем којем се навикао на читање усташких и усташоидних памфлета, с муком одгледах обиљежавање 23. годишњице пада Вуковара.

hrt-vukovar

Разумијем, предизборну кампању, али распиривање најцрњег наци-шовинизма које је спроводио коментатор ХРТ-а С. Билић, са сталним понављањем усташких фраза о „великосрпској агресији“, „српско-четничком и ЈНА геноциду“ (и усташе су у свом тиску и на круговалима увијек говорили „о србско-комунистичким и четничким бандама“) о томе да злочин урбоцида, културоцида (који су се догодили) и геноцида (који се у Вуковару није догодио већ звјерско масовно убиство заробљеника и етничко чишћење прво Хрвата, потом Срба) никада није одговарајуће кажњено ни у Хагу (а шта је пресуда Шљиванчанину? она је пала „на великосрпској агресији“ јер Хрватска није била ван ингереције ЈНА 1991, али је правоснажно осуђен на 10 година због кршења ратног права), нити је по ХРТ-у осуђено у Србији. (Шта је са суђењем за Овчару у београдском Специјалном суду то, истина, само Бог зна, изасланик предједника Николића за Реком судија С. Важић и Његова екселенција г. амерички амбасадор који је задужен за тај суд.)

Стално понављање да се Србија никада није извинила за Вуковар (а шта је урадио предсједник Србије г. Борис Тадић? да ли сваки предсједник Србије треба ритуално да се клања у Овчари? е, да би Вучићеви „хрватски пријатељи и савјетодавци за реформе“ одустали од тужбе за геноцид у Хагу?) и што је, најгоре, стална пријетња „српској националној мањини“ да се покаје и одрекне од Београда, па ће јој „Хрватска која никога не мрзи“ можда припустити ћирилицу, дискурс је на који су навикнути (?) стални читаоци издања Матице хрватске (бијаше ли негда илирска?) али његово ширење путем телевизије, Врдољакове „катедрале хрватског духа“, године 2014. јесте срамно и вишеструко опасно.

Најбоље је што су се учесници комеморације који су укључивани у програм, а од којих су неки били непосредно тешко погођени вуковарским ратом, нијесу дијелили тај дискурс и поред сугестивних настојања репортера. Двије колоне, политички подијељене у Вуковару, морале су стицајем околности, иста цеста, да се обједине, што је добитно прослављавао сућутљиви Томислав Карамарко уз скромну напомјену да „није прилика за страначку пропаганду“. Ипак, видјело се да народ у Хрватској, по исказу репортера С. Билића „како ми то волимо рећи Хрватске од Превлаке до Дунава“, живи у биједи, лоше је обучен, осим политичке елите и „вођа драговољаца“ који нијесу пропуштали да помену генијалност „првог хрватског предсједника др Фрање Туђмана“, као да „као што ми то волимо рећи Хрватску од Превлаке до Дунава“ није направио Ј. Б. Тито.

У тако тешкој биједи запаљива наци-шовенска реторика, као и ови дронови, превирања и „иницијативе“ у Босни, не обећавају ништа добро. Због тога нема извињења за урликање на београдском Позоришном тргу, пред исто тако социјално необијезбеђеном публиком, о „усташкој курви Марији Црнобори“ (В. Шешељ, 15. новембар ове године).



Categories: Четири стотине речи

Оставите коментар