Патријарх Кирил: Светли лик цара Николаја настанио се у срцима Срба

Беседа Његове Светости Патријарха московског и све Русије Кирила на освећењу споменика императору Николају II 16. новембра 2014. године у Београду

Преосвећени архипастири, драги оци, браћо и сестре!

beseda-kiril-2

Ево нас, освештасмо споменик руском императору и мученику Николају II, подигнут на прекрасном месту у Београду. Налазећи се данас пред овим спомеником, одужујемо се последњем руском самодршцу, чији се светли лик и име поштује далеко ван граница наше Отабџине, настанивши се у срцима Срба.

У августу када је Аустроугарска напала Србију, цар је без колебања одговорио на позив за помоћ српског принца регента Александра. Руски император није желео рат, није желео жртве нити проливање крви, што обавезно прати сваки војни сукоб. Али, пошто је исцрпео све покушаје за очување мира, објавио је мобилизацију руске армије, преузевши на своја плећа огроман терет моралне одговорности.

Ношени таласом патриотизма, првих дана и месеци Великог рата војници су као један пошли за својим врховним вођом. Али касније је наш народ заведен, и одрекавши се цара, Отаџбине, вере, привучен обећањима о социјалном благостању и једнакости, срушио је сопствену земљу и светиње предака. Цар Николај и његова породица су, боравећи у потпуној самоћи у кући породице Ипатјев у Јекатеринбургу на Уралу, сачували своју чврсту веру, посвећеност Богу и љубав према Русији. Оно што ми знамо о последњим данима живота ове породице јесте задивљујуће истински хришћански однос према патњи, понижавању и самој смрти.

У совјетско време у нашој земљи су покушавали да избришу сећање на Императора Николаја II и да оцрне период његове владавине, представљајући људима лик реакционара, који је представљао упориште социјалне неправде  и извора свих невоља. Време је ставило све на своје место. Данас у нашој земљи име последњег руског императора многи људи везују за жртвени подвиг служења и посвећености Отаџбини и хришћански дух самопрегора за ближње.

Радује нас што се и у српском народу чува љубав према цару Николају, који је тако много учинио да Србија остане слободна земља. За све Србе руски император је важна историјска личност, изузетна по свом значају. Срби га поштују не само као државника и светитеља Православне Цркве, већ и као заштитника српског народа.

Желео бих да се срдачно захвалим свима онима који су учествовали у припреми, промоцији и реализацији пројекта стварања тог значајног споменика, како са руске, тако и са српске стране. Изражавамо посебне речи захвалности властима Русије и Србије, црквеним великодостојницима Српске Патријаршије, дародавцима и добротворима који су дали свој допринос изради споменика, вајарима и идејним творцима читаве замисли.

Изражавам наду да ће сваки човек који буде долазио на ово место одати почаст и поштовање жртвеној љубави императора Николаја II према Србији и њеним становницима. Уверен сам да ће споменик који је подигнут постати очигледан симбол тесних веза између наша два народа, које се ослањају на заједничку прошлост и садашњост, а усмерене су ка будућности.

Молитвама светог цара мученика Николаја нека сачува Господ у миру, на много година и у благостању, народе Србије и Русије.

(Сајт СПЦ, 17. 11. 2014)

Беседа Патријарха московског и све Русије г. Кирила на свечаној Литургији

Беседа Његове Светости Патријарха московског и све Русије г. Кирила на свечаној Литургији коју је служио са Патријархом српским г. Иринејем 16. новембра 2014. године у Храму Светог Саве у Београду

Ваше Преосвештенство, пречасна сабраћо архипастири, свештени оци, драга браћо и сестре!

beseda-kiril-1

Захваљујем Вашој Светости на топлим речима и срдачном гостопримству, а нарочито на могућности да се заједнички помолимо и разговарамо. Наше Цркве су увек јединствене у молитвама и у Божанственој Евхаристији, али за мене чини посебну радост то што данас заједно са Вама служим Божанствену Литургију, причешћујући се из исте чаше.

Данашње Јеванђеље дало нам је примере непоколебљиве вере у Христа и она чуда која су могућа у тој вери: исцељење крвотичиве жене и васкрсење девице. Та јевенђељска сведочанства испуњавају наша срца надом у милост Господа нашега, жељом да будемо с Њим на свим путевима нашега живота, као и спознајом величине вере коју је преподобни Јустин Ћелијски изразио дивним речима: Вера је живот, безверје је смрт. … Прави живот човеков почиње вером његовом у Господа Христа (Преп. Јустин Ћелијски, Шта је то светост). Како се не сетити и данас тих речи о вери, међу зидовима овог величанственог саборног храма, посвећеног оснивачу Српске Цркве? Јер и сам светитељ Сава и његов отац преподобни Симеон Мироточиви ни о чему другом се нису тако бринули у свом земаљском животу као о утврђивању свога народа у светој Православној вери. Управо од приступања Православној вери, према речима преподобног Јустина, почео је прави живот српскога народа, и управо се на Православној вери заснива његова славна вишевековна историја.

Вером је подизан и сам овај храм. Основан је на месту где су освајачи друге вере некада спалили мошти светитеља Саве, мислећи да ће тиме сасећи веру народа којега су поробили. Али вера не само да није угасла, већ је још више ојачала, и управо на том месту где су спаљене мошти светога Саве, данас се уздиже храм у његову част – један од највеличанственијих православних храмова у свету. Колико је жестоких олуја прохујало преко многострадалне српске земље само током минулог столећа! Она је претрпела два светска рата, ужасан и суров геноцид православног српског становништва, као и тешка времена сузбијања вере. И у скорије време њој је било суђено да претрпи ужасе нових ратова: бомбардовања, скрнављења и рушења светиња, бол и губитак живота на хиљаде њених синова који су постали избеглице. Непријатељи Цркве, користећи се привременом земаљском влашћу која се нашла у њиховим рукама, на све могуће начине су спречавали подизање храма светитеља Саве. Али, православни Срби, грејући срца својом вером, стрпљењем и храброшћу, непрестано су отпочињали градњу.

Са сваким новим искушењем пред којим би се нашли православни верници и са сваком новом капи крви коју је пролио српски мученички народ, утврђивала се његова вера. И од једне безвремености до друге постајао је све величанственији храм посвећен оснивачу Пресвете Српске Цркве.

Пре петнаест година, за време трагичних дана бомбардовања  Београда, мој претходник на Московском Патријаршијском Престолу дошао је у главни град Југославије да би својим присуством и саборном молитвом подржао страдални српски народ. Имао сам прилику да на том путовању пратим Његову Светост, и сећам се како је он под сводовима тада још неизграђеног храма, заједно са својим Сабратом, незаборавним Патријархом српским Павлом, отпочео Божанствену Литургију, која је затим настављена на тргу, испред храма, испуњеном верницима који су се молили.

Народи под духовним вођством Руске и Српске Православне Цркве, увек су једним уснама и једним срцем исповедали заједничку веру, делили радости и помагали један другом у невољи. Историја наших односа сеже много векова у прошлост. Руски монаси увек су били радо виђени гости у кући великог жупана Стефана Немање, а њихово присуство одиграло је важну улогу у монашењу његовог сина Растка. Растко је примио постриг у руском манастиру на Светој Гори Атонској. Све то се дешавало у далеком XII веку, али и до данашњег дана овај велики светитељ обједињује наше народе.

У свако доба љуби пријатељ, и брат постаје у невољи (Прич. 17, 17). Током сурових година османског ропства Руска Православна Црква је с љубављу непрестано помагала браћи у поробљеној Србији. Она је дала подстицај Русији у борби за ослобођење Балкана од угњетача друге вере. У борбама на фронтовима у Првом светском рату руски војници су проливали крв и давали животе за независност и духовну слободу православног српског народа. Касније је велики број избеглица из Совјетске Русије на југословенској земљи стекао своју другу домовину и сећање на то, пуно захвалности, никада неће избледети из срцâ верних чеда Руске Православне Цркве. И у наше дане српски говор не замире међу зидовима руских и украјинских духовних школа, кроз које је прошло много свештеника и архијереја Српске Православне Цркве.

Братско међусобно помагање народâ који се налазе под духовним вођством наших Цркава сеже до веома давних времена, да нам се чини како у нашој заједничкој историји нема таквог периода у коме ми нисмо били заједно. Када се заједно молимо и деламо, непрестано себи с радошћу откривамо како смо слични и како разумемо једни друге. Најбоље црте српског и руског карактера: жеђ за светошћу, храброст и патриотизам, верност Господу Исусу Христу и Његовој Светој Цркви обликовала је наша заједничка вера. У њој крај потока (Пс. 1.3) свети оци су усадили снажно дрво наше писмености, културе и целокупан духовни живот наших народа који по сили живота вечнога (Јевр. 7. 16), наставља обилато да доноси плодове.

Чеда Руске Цркве веома поштују српске светитеље, преподобне мученике и исповеднике. Вера и храброст којима одишу ликови тих светитеља живе и у нашим савременицима који носе велики подвиг сведочанства о светој православној вери на тлу Косова и Метохије. Ми смо увек били и бићемо заједно с нашом браћом, од чијег трпљења и свакодневног неуморног подвига гори свећа Српског Православља у крају који представља колевку српске црквене традиције.

Молим се за то да из наших уста заувек збори заједничко хвала Господу, да наша срца буду увек отворена једна према другима, онако како је то било увек од времена великог светитеља Саве који нас је данас сабрао на Божанствену литургију у свом величанственом храму. Благослов Божји нека увек прима Поглавар, богомудри архипастири и пастиари Српске Православне Цркве, као и сва њена богољубива чеда. Амин!

(Сајт СПЦ, 17. 11. 2014)



Категорије:Преносимо

1 reply

  1. Opste je poznato da se zapadno-evropski i americki imperijalisti, koje olicavaju
    svemocne velike trijalisticke korporacije, tz. „Veliki izabranici“, veliki finansijeri, carobnjaci idolatriskog drustva medjunarodne masonerije, rimski katolicki templari i kabalisti nisu mogli pomiriti sa povratkom Rusije na Balkansko poluostrvo posle Krimskog rata i Pariskog mira, zbog cega je i doslo do Prvog svetskog rata, sto najbolje odslikava i knjiga Parkera Tomasa Muna, gde stoji:
    “…Velika pobeda Balkanskih saveznika u Nemackoj i Austriji shvacena je kao
    veliki korak unazad: za Rusiju kao istinskog zastitnika Balkanskih saveznika to
    je bila diplomatska pobeda. Da je imala podrsku Nemacke i Italije, Austrija bi
    napala Srbiju u julu 1913. godine…
    Samo u svetlu ovih sukobljenih imperijalistickih planova moze se sagledati
    pravi znacaj atentata, koji je pocinjen na prasnjavoj ulici u Sarajevu u junu
    1914, koji je bio povod austriskog napada na Srbiju. To je za Austriju bio veci
    povod za rat protiv Srbije nego svi sukobi koji su bili sa malenim susedom; to
    je bio veci povod za rat nego sto je bilo suzbijanje pan-srpskog zagovaranja
    raspada Habsburske monarhije. Takodje, bio je to kljucni potez u igri na
    blisko-istocnoj sahovskoj tabli, koju su igrali Evropski diplomati i
    finansijeri. Becka Vlada je verovatno nameravala da izvrsi okupaciju Srbije, da
    je drzi u ropskom stanju, da dodeli jedan deo srpske teritorije Bugarskoj a
    drugi deo Albaniji, da je svede na pravo ropsko stanje i da osnuje pro –
    Austrisku Balkansku ligu. Na jednoj strani Berlin se pretvarao kao
    nezainteresovan zbog diplomatskih razloga a na drugoj strani je bio angazovan u
    podrsci austriskoj sili i prestizu, kako bi mogla da osigura Austrisko-Nemacku
    prevlast na Balkanu. Iza Srbije stala je Rusija, koja je imala nameru da
    dominira na Balkanu i Carigradu a iza Austrije stao je nemacki imperijalizam,
    odlucan da po svaku cenu ostvari “Nemacki prodor na istok.” (Vidi: Parker
    Thomas Moon, Imperijalizam i svetska politika ( Poglavlje XI, Blisko- istocno
    pitanje staro i novo) Nju Jork, 1927, str. 258 – 259).
    Engleski tekst glasi:
    “… For Germany and Austria the overwhelming victory of the Balkan allies
    against Turkey was therefore a distinct setback: for Russia, proud parent of
    the Balkan alliance, a diplomatic triumph. Austria would have drawn the sword
    against Serbia in July, 1913, had Germany and Italy been willing to back her…
    Only in the light of these clashing imperialist aims can one perceive the full
    significance of the crime that was committed in the dusty street of Sarajevo,
    in June 1914, and of the resulting Austrian attack on Serbia. It was more than
    a quarrel between Austria and her small neighbor; it was more than a question
    of suppressing pan-Serbian agitation for the dismemberment of the Hapsburg
    monarchy. It was also a crucial move in the Near Eastern chess game played by
    the financiers and diplomat of Europe. The Vienna Government probably intended
    to invade Serbia, assign some Serbian territory to Bulgaria and Albania, reduce
    Serbia to a properly servile condition, and found a pro-Austrian Balkan league.
    Berlin, though pretending disinterestedness for diplomatic reasons, was vitally
    concerned, not only to preserve Austria’s strength and prestige, but also to
    insure Austro-German predominance in the Balkans. Behind Serbia loomed the
    Russian aim of dominating the Balkans and Constantinople; behind Austria
    towered German imperialism, determined to safeguard the “German road to the
    East.” (Vidi: Parker Thomas Moon: Imperialism and world politics – Chapter XI,
    Near Eastern questions old and new, New York, The Macmillan Company, 1927, page 258 – 259).

    Свиђа ми се

Пошаљите коментар

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s