Ознаке

, ,

Поштовани читаоци,

ss-face-240Обавештавамо вас да ће на нашем порталу бити објављено неколико одломака из књиге Георгија Владимировича Вернадског Кијевска Русија. Књигу је недавно објавила издавачка кућа Утопија из Београда, у преводу Уроша Миливојевића и уз стручну редактуру Александра Узелца, који је написао и поговор о Георгију Вернадском и његовом раду.

Кијевска Русија Георгија Вернадског сматра се за класично дело историографије о средњовековној Русији. Издата је први пут на енглеском језику 1948, као део замисли Георгија Вернадског и његовог колеге, историчара Михаила Карповича, да у серији од десет књига обраде практично целокупну руску историју. Иако ова замисао није у целости реализована, због Карповичеве смрти, Вернадски је за њу написао пет књига које су живо сведочанство о његовом свестраном познавању ране руске историје, отелотвореном у Кијевској Русији, другој књизи ове серије. Више детаља о књизи можете пронаћи у приказу Милоша М. Милојевића.

Одломке из књиге који ће у пет наставака бити објављени на Стању ствари  одабрао је историчар и преводилац Урош Миливојевић. Захваљујемо се власнику издавачке куће Утопија, Мирославу Крстићу, на његовој доброј вољи да уступи материјал за објављивање. Књигу Георгија Вернадског можете наручити преко интернет сајта Утопије.

Георгије Владимирович Вернадски: Да ли је Русија Европа?

vernadski-1

Георгије Владимирович Вернадски

Георгије Владимирович Вернадски (1887-1973), руски историчар и амерички универзитетски професор, своју садржајну монографију о Кијевској Русији започео је управо поглављем посвећеним месту Кијевске Русије у историји Русије, Источне Европе и Европе у целини. Сам Вернадски је у периоду између 1922. и 1927. боравио у Прагу, једном од центара руске емиграције у време непосредно по Октобарској револуцији. На Руском правном факултету Карловог универзитета и Кондаковљевом семинару Вернадски је сарађивао са грофом Николајем Сергејевичем Трубецкојем и Петром Николајевичем Савицким, заговорницима евроазијске идеје. Вернадски је у свом прашком периоду доста писао надахнут идејом евроазијства преиспитујући разне историјске феномене попут руско-византијских веза, утицаја Татара на руску историју, односа римокатоличке и православне цркве у средњем веку.

***

Да ли је Русија Европа?

Са географске тачке гледишта, Европа представља само западни продужетак Азије, то јест једно од азијских полуострва. Међутим, у стандардним уџбеницима географије то полуострво сматра се засебним континентом који се протеже на исток до планине Урал. Према том гледишту, Русија се налази на прелазу између два кон- тинента, па се може поделити на две целине – на „азијску Русију“, источно од Урала, и на „европску Русију“, западно од уралског планинског ланца. Стога је у чисто географском смислу одговор на питање да ли је Русија Европа недвосмислен: Русија је само делимично део Европе.

Ипак, такав одговор је незадовољавајући јер је традиционална подела Русије на два дела вештачка. Наиме, планински венац Урал није превише висок да би прекинуо низ латитудиналних крајолика који су карактеристични за руске географске пределе. Штавише, поменуто питање не поставља се искључиво због географских особености Русије јер се под Европом и не подразумева само географска, већ и историјска и културна целина.

У ствари, питање би требало да буде прецизније: да ли је Русија Европа у историјском и културном погледу? Да ли Русија, историјски и културно, припада европској породици народа?

На овако срочено питање најчешће се добијао негативан одговор, готово редовно од појединаца који нису Руси. Џон Мариот (J. A. R. Marriott) истиче се као типичан представник таквог становишта. Како он пише: „Русија никада није била члан породице европских народа. Још од пада Римског царства и сеоба које су уследиле након нордијских и германских освајања, између Скандинаваца, Енглеза, Немаца, Француза, Иберијаца и Италијана, упркос великим разликама у развоју, уочава се извесна сродност. Чак и Пољска, захваљујући својој привржености западном облику хришћанства, има извесне сличности са Европом. Русија, пак, током дугих векова није стекла ниједну.“[1]

И међу самим Русима одувек су постојале две школе мишљења. „Словенофиле“ и „западњаке“ из 19. века можемо узети за класичне представнике две стране. „Западњаци“ су Русију сматрали источним делом Европе. Они су разлике између Русије и Западне Европе објашњавали „успоравањем“ историјског процеса у Русији услед неповољних географских прилика, монголске инвазије у 13. веку и разних других узрока.

С друге стране, „словенофили“ су били спремни да прихвате основну разлику између Русије и Европе. Уместо да говоре о успорености руске цивилизације, наглашавали су њену оригиналност и самодовољност. Главни заговорник ове школе био је Николај Данилевски (Н. Данилевский). У књизи Русија и Европа Данилевски је образложио теорију о различитости „културних типова“ које представљају различити народи и групе народа кроз историју. Он признаје величину романско-германске цивилизације, али одбија да је прихвати као једину цивилизацију која отвара пут напретку. Том теоријом Данилевски је покушао да одбрани права „словенског културног типа“ на независан развој.

Данилевски сматра да цивилизацију коју обично називамо европском треба назвати романско-германском. Стога би поистовећивање европске с романско-германском цивилизацијом била логичка грешка. Међутим, будући да је таква идентификација општеприхваћена, Данилевски се запитао да ли Русија припада таквој (романско-германској) Европи, и дао изричит одговор – не.[2]

Какво би онда гледиште требало да заузмемо у погледу овог спорног питања? Пре свега, може се рећи да је сама претпоставка аргумента да Русија није Европа данас застарела јер Европа у традиционалном погледу, из угла историчара, више не постоји. У последња три века, Европа је доживела политичку експанзију зато што је свака од водећих европских држава потчинила простране територије на другим континентима и тако покорила читаве неевропске државе и народе. Европа се и демографски проширила, захваљујући емиграцији становништва. На тај начин, нове европске нације афирмисале су се у Америци, Аустралији и Африци. Европа је недавно узнапредовала и у технолошком и индустријском погледу, покренувши силе које тешко може и даље да контролише.

Како су европске силе – Шпанија, Португал, Холандија, Велика Британија, Француска и, у скорије време, Немачка, редом стварале колонијалне империје и тако искорачиле из Европе, напослетку су срушиле јединство самог европског региона. Иако није образовала прекоморске колоније, Русија је спроводила одлучну експанзију на исток све док није овладала огромним потконтинентом. Као резултат освајања, настало је неколико „светских сила“. Тако је језгро Европе, разбијено последицама два светска рата, остало политички подељено и културно пометено.

Какав је однос светских сила према Европи? Да ли су Сједињене Америчке Државе Европа? Јесу, у погледу сопственог културног наслеђа и традиције. Нису, јер су створиле сопствену цивилизацију која данас врши утицај на саму Европу.

Да ли је Велика Британија Европа? Још једном, одговор је позитиван, јер Велика Британија има историјско порекло у Европи. С друге стране, није, јер Велика Британија, као водећа држава Британског комонвелта, живи живот по сопственим мерилима.

Ако је тако, да ли је Русија Европа? Јесте, с обзиром на то да се руска цивилизација, чак и кад европску цивилизацију дефинишемо као романско-германску, још од средњег века умногоме додирује са европском културом. И није, будући да је Русија свет за себе, свет који обухвата читав потконтинент, не само у географском већ и у политичком и културном погледу.

Позиција светске силе ипак није трајна. Утицај технологије и индустријализације великом брзином брише старе културне разлике међу државама. Обуздавање атомске енергије налаже императив „једнога света“, иако се јединство у светској равни не може постићи преко ноћи. Свака држава позвана је да том јединству допринесе колико може. Ако такав аргумент сместимо у ранија историјска раздобља, можемо закључити да се читав историјски процес не може вредновати према европским стандардима, нарочито ако се има у виду да су у самој Европи одувек постојале центрифугалне тежње.

Да бисмо одговорили на питање постављено на почетку овог поглавља, морали бисмо прво да постигнемо општу сагласност о томе шта је Европа, мада нас расправа на ту тему никуда не би одвела. Међутим, сама чињеница да се постављено питање тиче Русије указује на мишљење да је Русија, ако и јесте Европа – то само делимично, те да су се њени историјски путеви најчешће разликовали од путева осталих европских сила.

Важно је нагласити да се и појединци који би Русију искључили из Европе, као и они што је у њу сврставају, ипак слажу у закључку да су се током историје између Европе и Русије појавиле извесне разлике. Када се све то узме у обзир, Мариотово гледиште о потпуној културној изолованости Русије свакако није одрживо. Треба имати у виду да током дугог протока времена између руске и европске историје нису постојале само разлике, већ и сличности. На сваком ступњу свог средњовековног и нововековног историјског развитка, Русија и Европа сусретале су се на многобројне начине. Ако за тренутак по страни оставимо нови век, може се рећи да су ти сусрети били посебно блиски у кијевском периоду.


[1] A. R. Marriott, Anglo-Russian Relations, 1689-1943, London, 1944, 1

[2] Н. Я. Данилевский. Россия и Европа, Санкт-Петербург 1871, 60. Недавно је разлику између Русије и „романско-германске Европе“ детаљно размотрио покојни кнез Н. С. Трубецкој, оснивач „евроазијске филозофске школе“. В. његово дело: Европа и человечество, София 1920.

Advertisements