Тибор Зађва: Спречити рехабилитацију турањског ловца Тибора Киша

Настанак, успон и пад Организације турањских ловаца са посебним освртом процеса рехабилитације бившег Врбашког турањског ловца Тибора Киша (Tibor Kiss, 1895-1944)

Тријанонски уговор је сматрала већина мађарских политичара већ у раним двадесетим годинама неправедним и постојала је нескривена тежња између два рата ка ревизији овог уговора. Они нису схватили чињеницу да на тзв „отцепљеним“ подручјима ни у које време није постојало већинско мађарско становништво, што би дало основе за територијалне претензије према суседним земљама.

Интересантна је судбина јеврејског становништва у мађарском делу Аустро-Угарске, која је обухватала и делове Словеније, Хрватске, Србије, Словачке, Украјине, Румуније – па чак и део Аустрије, тј. данашњег Бургенланда: Мађарска је дала привилегије оним Јеврејима који су се изјаснили као Мађари јеврејске вероисповести. На тај начин се повећавао број грађана мађарске националности на овим територијама ван реалне, стварне границе Мађарске. Чим је дошло до нацистичког преврата у тридесетим у Немачкој, Мађарска је гледала на своје држављане јеврејске вероисповести са мађарским идентитетом као на непожељне становнике.

У овим нездравим ревизионостичко-иредентистичким друштвено-политичким оквирима после Првог светског рата настала је Организација турањских ловаца у Будимпешти. Оснивач је био 1920. године Ђула Гембеш (1886-1936), познати мађарски расистички политичар, који је чак од 1929. до 1932. био и министар одбране Хортијеве Мађарске, а између 1932. до његове смрти 1936. чак и премијер Мађарске.

Шовинисти и расисти из Мађарске тражили су у тридесетим годинама новога „Арпада“, бившег краља древне Мађарске, а по свему судећи нашли су га у лику нацисте Хортија Миклоша, адмирала и врховног команданта свих армија Мађарске у рату 1941-1944, а који је обећао Мађарима „враћање“ свих територија, одузетих Тријанонским уговором.

До средине-краја тридесетих година чинило се да је ово била безначајна организација (постојали су интелектуалци са расистичком идеологијом који су основали тзв. „Турањско друштво“ са око 80 чланова у целој Мађарској у 1936. години, те оружана организација Турањских ловаца са неколико хиљада чланова – у 1936. већ са око 6000 чланова, док су највише имали 1942. са преко дванаест хиљада чланова).

Хортијева Мађарска искористила је прилику у априлу 1941. да окупира делове суверене Краљевине Југославије и то Бачку и Прекомурје (Горичко). Становници мађарске мањине, заведени нацистичком пропагандом у овим подручјима, дочекивали су са радошћу Хортијеве окупаторе.

Постоји фотографија начињена у априлу 1941. на дан уласка Хортијеве војске у Врбас, на којој у првом реду дочекују мађарски интелектуалци града Врбаса Хортијеве окупаторе. На слици се препознаје снаха (Магдалена Зајдл) турањског ловца Тибора Киша, који је имао и редовно занимање као инжењер Врбаске шећеране.

Магдалена Зајдл, мајка Магдолне Киш-Черешњеш (која сада захтева рехабилитацију свог деде Тибора Киша), стоји на овој фотографији у првом реду и држи триколор траку разапету између Хортијевог војника и жене господина доктора Тешењија, који стоји пред микрофоном и држи свечани говор.

zadjva-1

Магдалена Зајдл (скроз десно), снаха Тибора Киша

Тибор Киш је, по документу који се налази у Музеју Војводине у Новом Саду, упао непосредно пред улазак нацистичког мађарског окупатора у Врбас, у кућу извесног Драгомира Араницког, отео из куће ловачку пушку и отерао целу породицу из Врбаса.

После довршене окупације основани су огранци Организације турањских ловаца по Бачкој: постоје подаци о огранцима у Сомбору, Темерину, Новом Саду, Суботици. У Темерину основан је, на пример, почетком новембра 1942. године огранак са 220 чланова.

Укупан број „турања“ у 1942. години попео се на преко дванаест хиљада. Ова цифра подразумева Турањске ловце у свим окупираним деловима Хортијеве Мађарске за време Другог св. рата (осим Бачке и Прекомурја и делови Словачке, Украјине, Румуније па чак и Аустрије). Хитлер је био Банат обећао Хортију у априлу 1941, али због специфичности националног састава Баната ипак је повукао ову понуду и сам окупирао Банат, с тиме да је Хитлер у рану јесен 1944. поново понудио Банат Хортију, непосредно пред ослобођење и уласка Црвене армије, да би на тај начин мотивисао борбу против ослободилаца.

Турањски ловци су обично имали своје цивилне професије, а ступили су добровољно у ову организацију из идеолошко-расистичких убеђења.

Идеологија је била шовинистичко-расистичка, такозвана „Сегединска идеја“ успостављања древне, Арпадове хиљадугодишње Мађарске. Ова се састојала из два дела: од тзв. „хришћанске идеје заштите мађарске расе“, те тзв. „аграрске мисли“ заштите земље „велике Мађарске“.

Који су били циљеви ове добровољачке, нацистичке оружане организације? (Она се, иначе, налази на списку приручника Министарства спољних послова Сједињених Америчких Држава – U.S. Department of State Foreign Affairs, Manual Volume 9 – Visas, – као оружана формација за време Другог св. рата под командом владе нацистичке Немачке.) Циљеви су били:

1. Тзв. „ослобађање“ свих Мађара који живе под „ропством“ после Тријанонског уговора

2. Тзв. „одбрана“ независности велике Мађарске

3. Тзв. „успостављање“ унутрашњег јавног реда и мира

4. Тзв. „јачање“ мађарске „самосвести и идентитета“.

Задаци Хортијевих добровољаца, турањских ловаца, били су у почетку окупације да надгледају и пазе на усеве пшенице и кукуруза по пољима, који су били изложени диверзантским акцијама спаљивања. У њихове редове били су примљени и чланови хрватског, буњевачког и русинског порекла, који су прихватили расистичку турањску идеологију. Били су и у саставу патрола Хортијевих жандара, а већина њих учествовала је и у геноциду у јануару 1942. године, када је у Бечеју, Шајкашком крају и у Новом Саду побијено око 25 хиљада недужних цивила, претежно Срба и Јевреја.

За време окупације Бачке Турањски ловци су организовали неколико великих свечаних скупова, на којима се вршило посвећивање њихових застава, у присуству католичке цркве, а од неких свечаних скупова постоје и кратки филмови у архиви филмова, на пример о свечаном дефилеу свих турања Бачке у Сомбору у јесен 1943. године. У овом кратком филму о Сомборској свечаности препознаје се и лик Тибора Киша у групи Турањских ловаца из Врбаса.

turanjski-slet

Турањски слет у Сомбору: кликните ОВДЕ да погледате филм на мађарском

Турањски ловци су се састајали за време окупације у Врбасу у згради касина, а тих година (између 1941. и 1944) јеврејско становништво у Врбасу није смео да иде у Синагогу, а вероисповест јеврејског народа могло се исповедати само у приватним кућама, у тајности.

Од априла 1944. до краја јула 1944. свака трећа јеврејска жртва у Аушвицу била је из Мађарске, те из окупираних делова суседних земаља (Словачке, Румуније, Србије, Словеније, Украјине). У овом временском периоду је уништен у Врбасу и остатак јеврејске заједнице, а у тим злочинима депортовања Јевреја активно су учествовали и Турањски ловци.

У рану јесен 1944. године нацистичка Мађарска војска почела да се повлачи из окупиране Бачке, те није пружала отпор наилазећој Црвеној армији и партизанским јединицама, већ је кукавички побегла према Мађарској и Хрватској (Славонији).

У то време се започело и са расформирањем организација Турањских ловаца, који су такође бежали заједно са Хортијевим мађарским жандарима и хонведима. Почев од октобра 1944. започело је у Будимпешти врбовање у злогласне јединице „њилаши“, а неки одбегли Турањски ловци из Бачке учланили су се добровољно у јединице „њилаша“, којима је командовао злогласни нациста и расиста Салаши. Хортија су у октобру 1944. киднаповали по Хитлеровој команди СС- овци, те био је држан у кућном притвору у Немачкој, а многи – њему одани, али тада већ одбегли – „турањи“ и жандари постали су у Будимпешти у почетку 1945. године немачки СС официри, те су се истакли у борбама око и у самој Будимпешти у јануару и фебруару 1945. године за време ослобађања Будимпеште помоћу Црвене армије.

Турањски ловац Тибор Киш из Врбаса завршио је своју каријеру у септембру 1944. године на изузетно неславан начин.

Пошто се био спремио да побегне заједно са мађарским нацистима, жандарима и хонведима, те колегама из своје организације, пресрео га је један његов колега турањски ловац са пратњом из оближње Кучуре, разоружали га и запрежним возилом одвели га из Врбаса у Кучурски атар, где су га убили и закопали. Разлог ове одмазде био је у љубомори. Обљуба туђе жене из Кучуре за време окупације стајала га је главе тог, за њега кобног, дана почетком септембра 1944. године.

Након уласка партизана и Руса у Врбас, дана 20-ог октобра 1944. године, нико сем његове старе мајке није смео остати од ове фамилије Киш у Врбасу: синови, снаха, те сви чланови породице Зајдл (породица његове жене) побегли су за Мађарску и Немачку.

Године 2011. затражила је унука Тибора Киша, Магдолна Киш-Черешњеш, која је рођена 1952. године у Мађарском граду Солноку, да јој се рехабилитује деда, Тибор Киш, на Вишем суду у Новом Саду.

Магдолна Киш измислила је причу којом жели да презентира Тибора Киша као неку невину жртву српских партизана. Она каже да је њен деда Тибор Киш одведен са сахране из старог немачко-мађарског гробља од стране непознатих особа, наводно дана 13. октобра 1944. године, те да су га после те особе мучиле и коначно убиле дана 26.10.1944. године. Иначе, Магдолна Киш, висока функционерка у влади Мађарске, говори у Мађарској да су јој деду на мучки начин убили Срби-партизани, те закопали у масовну гробницу у истом том старом гробљу, одакле су га и одвели, а заједно са наводно више стотина недужних Мађара и Немаца из Врбаса.

Прво, ова прича (датум) је у контрадикцији са писаним материјалом, публикацијом из 1975. године из Немачке („Swabian Trek, Werbass in the Backa, 1785-1975“), где се наводи да је Тибор Киш наводно био одведен са сахране супруге лекара др Беле Тешењија из Врбаса, а све ово после осмог новембра 1944. године.

Друга, сама верзија одвођења са сахране је контрадикторна и у свим аспектима нереална, па би ваљало да се ова хипотеза одбаци.

Наиме, није реално, да неко, као што је био Тибор Киш, који сарађивао са расистима, потказивао и прогонио недужне грађане за време окупације – ако није радио и нешто горе од тога – наводно подигнутом главом оде на јавну сахрану у време, када је било опасно и за невине људе изаћи на улицу, а камоли присуствовати јавном скупу у центру Врбаса, где се и сада налази део старог, напуштеног немачко-мађарског гробља.

Затим, 13-ог октобра 1944. године било би скоро немогуће одвести Тибора Киша са сахране од партизана или Срба, с обзиром да се у немачко-мађарском гробљу могла бити одржана само сахрана Немца или Мађара, у пратњи наоружаних чланова окупатора: Врбас је наиме ослобођен седам дана касније –дана 20. октобра 1944, и тај дан се слави као „Дан града Врбаса“.

vn-1962013

„Вечерње новости“ од 19. 6. 2013

Ова верзија одвођења са сахране иде у прилог оних неохортијеваца који желе Тибора Киша објавити као невину жртву партизана и хероја, грађана Врбаса са тобоже исправним мислима и делима, а који се наводно није плашио да се покаже партизанима, Србима и Русима за време ослобађања Врбаса.

Знамо да су и комунисти били сујетни, хтели су да буду хероји, да им слава вечно траје, а ова слава се могла постићи и преко монтираних спорова већ мртвим злочинцима, у пролеће 1945. године, као да су их тобоже они ухватили и стрељали. На овај начин је вероватно могао доспети и Тибор Киш на листу ликвидираних од стране ОЗНЕ, са вероватно измишљеним датумом 26.10.1944. године.

Ова листа ликвидираних је доступна јавности од 2011. године, и то на сајту Министарства правде Републике Србије, као „отворена књига тајних гробница на територији Србије“. Овде се води извесни Тибор Киш, као особа ликвидирана од стране ОЗНЕ дана 26.10.1944, као „полицајац, агент и ратни злочинац“.

Рехабилитација Тибора Киша (који се у Првом св. рату 1915. године био јавио као добровољац Аустроугарске војске и борио се на територији Србије и Албаније, где је и рањен, те био одликован орденом храбрости) започета је 28. септембра 2011. године на Вишем суду у Новом Саду, дакле у време, када су подаци ОЗНЕ постале доступне широкој јавности.

Ема Зађва, рођена 12.01.1934, која је са осам година преживела Новосадску рацију, јавила се 23.12.2012. године као сведок са сазнањима о начину и времену смрти Тибора Киша из Врбаса. Ема се удала за лекара Шандора Зађву из Врбаса, те живела у Врбасу од 1956. до 1993. године, где се упознала са становницима Врбаса, који су имали непосредна сазнања о начину и времену смрти Тибора Киша. Један од сведока је и данас жив, дала је чак и изјаву на диктафон на њеном матерњем мађарском језику, од чега је направљен аудио-снимак на компакт диску, који је приложен у мају 2013. Вишем суду те Вишем јавном тужилаштву у Новом Саду.

Овај аудио-снимак био је преведен са мађарског на српски језик у октобру 2013. године путем сталног судског тумача суда у Новом Саду.

Виши суд у Новом Саду решењем од 10. децембра 2013. одлучио је да процес рехабилитације Тибора Киша мирује, док не буде проглашен на Основном суду у Врбасу као умрла особа (Тибор Киш никад није био проглашен умрлим, водио се као нестало лице). Потомци који покрећу ванпарничне процесе рехабилитација обично пре ових захтева за рехабилитације покрећу самоиницијативно процес за утврђивање начина и времена смрти за нестале особе (или паралелно са процесима рехабилитација). Дакле, у случају Тибора Киша суд је наложио потомцима да се изврши такођер ванпарнични процес утврђивања времена и начина, односно околности смрти Тибора Киша.

У ту сврху утврђивања времена и начина смрти Тибору Кишу именован је био привремени старатељ од стране суда. Привремени старатељ има право да скупља у времену од 90 дана податке на основу којих се покушава одредити време и начин смрти нестале особе.

vn-2032014

„Вечерње новости“ од 20. 3. 2014.

У међувремену секција Друштва за сећање на холокауст (Грађански покрет за истину „Хортијев геноцид 1941-1944“) доставила је привременом старатељу, између осталих докумената, у јануару и фебруару 2014. године и валидни судски превод аудио снимка изјаве сведока.

Надаље, ова секција Друштва за сећање на холокауст затражила је и узимање официјелног записника од стране суда (пошто приватни снимци нису валидан судски доказ).

Привремени старатељ је међутим пропустио да проследи Основном суду у Врбасу овај превод изјаве сведока, а суд није сматрао за потребним да се узме официјелни записник од сведока, старе 87 година, непокретне, али оријентисане у времену и простору те према особама и догађајима.

У овим околностима је одржано 10. марта 2014. године ванпарнични процес утврђивања смрти Тибора Киша.

На суђењу су присуствовали као публика повереници Двери из Врбаса, Апатина, Чонопље и Сомбора, те особе, које се баве историјом ових простора Војводине у средини XX века.

Судија је одбио саслушање сведока (Ј. К, рођена и све време живела у Врбасу), који има непосредна сазнања о смрти Тибора Киша, а није ни образложио ово своје решење, мада су ово предлагали и на самом рочишту и секција Друштва за сећање на холокауст, те и сама сведокиња Ема Зађва.

Ако суд буде донео решење о смрти Тибора Киша, који је наводно невин убијен од стране партизана (без судског процеса), биће рехабилитован и на Вишем суду у Новом Саду.

Секција Друштва за сећање на холокауст залаже се за утврђивање истине у односу на околности смрти турањског ловца Киш Тибора из Врбаса, а самим тим и узимање валидног записника од једине живе сведокиње Ј. К. из Врбаса.

Рачуна се да ће Основни суд у Врбасу у току наредних дана донети Решење о времену и начину смрти Тибора Киша, која ће постати правоснажна након 14 дана од примитка овог решења од стране предлагача, тј. привременог заступника, те адвоката и потомка (унука) Тибора Киша.

Према нашим сазнањима право улагања жалбе на ово решење има само предлагач, односно адвокат особе која је покренула рехабилитацију сродника.

Аутор је члан Координационог одбора Грађанског покрета „Хортијев Геноцид 1941-1944“

Advertisements


Категорије:Противу дезинформација

4 replies

  1. Моје дубоко поштовање за госпођу Ему и сина јој г. Тибора Зађву. Они само показују истинитост оних речи Данила Киша (а избор њега за цитат није нимало случајан):
    “… показује само у коликој мери лични став и грађанска храброст у тешким временима могу да измене судбину коју кукавице сматрају неминовном и проглашавају је фатумом и историјском нужношћу”

    Свиђа ми се

  2. posto verujem u to da i jevrejske zajednice u srbiji i u bivsoj jugoslaviji, madjarskoj i svim delovima sveta, gde postoke jevrejske zajednice, molio bih vas da ovaj clanak od gospodje eme i njenog sina dr, tibora zadjve pomno procitate i pomognete ovo dvoje ljudi da se izbore za pravdu i nedozvole da se rehabilituje tibor kis turanski lovac, koji je od 41 do septembra 44, dana ubistva od svoga kolege, bio ubijen, isto ovim putem pozivam i vladu srbije i pravosudja u srbiji, da nedozvoli rehabilitaviju coveka cijom je isto krivicom ubijeno 25,000 nevini zrtava, ovim putem molim i madjarsku vladu i pravosudje da osudi ovaj cin neljudskosti i nedozvoli unuki zlocinca tibora kisa, isto ovim putem pozivam i svm, da osudi i discanira se od unuke tibora kisa i da koliko je u vasoj moci sprecite povampireni fasizam da se ponovo probudi, samom rehabilitacijom tibora kisa, ostvarice se to da ce fasizam uzeti maha svima koji ovo citaju a znam da citaju veliki broj ljudi u svetu, koji su na fejzbuk ili internet stranicama hvala vam u napred

    Свиђа ми се

  3. Da li ce prestati lazi i montirani procesi, da li ce Bog konacno da dozvoli da istina izadje na videlo, do kada misle da LAZU.? Duboko postovanje i podrska Gospodji Emi i njenom sinu za kojeg nema posla iako se skolovao. BOZE, POMOZI PRAVEDNICIMA.

    Свиђа ми се

Пошаљите коментар

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s