У овој се земљи све зна!

Ако се не зна, може се са доста сигурности слутити, предвидети,  препознати!

Поготову од 5. октобра на овамо!

Стари краљ Петар је негде 1906. рекао Јовану Авакумовићу, „у Србији нема карактера!“

Сто и више година након те дешператне констатације, могло би се рећи, – никад веће одсуство карактера,  него сада! Поготову, у последњих годину и по дана. Грабљење власти, а све у корист грађана Србије,  постало је професија читавог чопора свакојаких типова, који трче из странке у странку, не би ли се докопали уноснијег места.

Тај бој свакодневна је појава, поготову у унутрашњости, где је стање и иначе  стравично. Доjучерашње коалиције у локалној власти,  бескрупулозно се раскидају,  да би се склопиле нове, које обећавају већу корист и добит учесницима.

У условима контролисаног медијског простора, кад тзв. јавни сервиси служе само актуелној  власти, не може се ни знати  право стање ствари,  тек ту и тамо одшкрину се врата свакојаких марифетлука. Али, како се одшкрину, тако се и брзо затворе, да  ни једна афера, ни један међустраначки бој не добије своју разрешницу. Већ се само набацују „случајеви“, да се види да се нешто ради. Чак ни полиција,  по службеној дужности, не реагује и то не само зато што у читавом низу места већ неколико година нема шефова полицијских управа, иако је министар унутрашњих послова, већ пуних пет година на том положају. Сад и премијер, приде.

Запоседање власти све оправдава.

Та борба да се дограби власт, толико је овладала Србијом, да се има утисак, и не само утисак, да се ништа друго и не чини, већ упражњава и негује та и таква борба. И то на један тако простачки, геачки начин, који не другује ни са минимумом цивилизованог понашања и опхођењем, да  се може очекивати, да ће се једног момента, претворити у право насиље, какво смо, на жалост, имали већ у краљевини Србији, током 80-тих и 90-тих година 19. века.

Будимо јасни. Кад говоримо о могућности нове преваре, мислимо на обележавање 100-годишњице избијања Првог светског рата, којим се обележавањем, на Западу, жели  још једном рећи да су Србија и њен накот криви за све што се збило од Видовдана 1914, када је Гаврило Принцип, у Сарајеву, убио престолонаследника Аустроугарске, Франца Фердинанда.

Било је толико ратова у Европи, баш као и читав низ атентата на крунисане главе, али ни једна се годишњица није обележавала, нити је пак  после било ког атентата, дошло до рата. А, ето, овај се Сарајевски атентат жели  чак прославити, да би се прогласио узроком првог Великог и, до тада највећег, рата, који је постао несагледива кланица и рушитељ свег онога што је од Наполеонових ратова обновљено и саграђено. И пошто је атентатор био Србин, нема друге него Србију огласити за кривца и узрочника за тај  помор и то рушење, јер да није било тог атентата, ништа од свега тога  страдања не би било.

Беда данашњег западног света састоји се у томе, што мада су сви учествовали у том рату, тек су сада  осетили потребу да траже кривца за његово избијање, иако је Версајским уговором о миру, 1919. утврђено и потписано  да је Немачка била та која је изазвала то светско крвопролиће, са њеним признањем и прихватањем свих последица пораза.

И откуд сад потреба да се накнадно утврди ко је кривац за тај Велики рат, сем ако то није извињење Немачкој којој је, како је тврдио Хитлер, наметнут тај неправедни мировни уговор, којим је она сем територијалних губитака, имала да плати огромну ратну штету.

Ствар је утолико једноставнија и „нормалнија“, јер је свима њима потребно да Србија – коју су у току последњих година. без икаквих стварних разлога, сатирали и још је сатиру – буде проглашена за природног и наследног кривца свих европских недаћа, па самим тиме,  чинили природно и нормално све оно што раде Србији и Србима, као неку врсту праведне али закаснеле одмазде.

Да би та и таква одмазда била оправдана, они не крију намеру да   натерају Србију да призна то своје крвничко и рушилачко наслеђе, које вуче своје корене од Маричке и Косовске битке, због ког су западне силе и толерисале и храбриле турско, скоро пет вековно, тамањење Срба.

Било је и раније тих и таквих покушаја и настојања, да се Срби прогласе за наследне  изазиваче ратних сукоба, не само од нацистичке Немачке, али ипак не и  оволико подржавање од стране осталих западних сила. У последње време, то и такво анатемисање проширило се и на Русе, које чак ни Маркс, ни Енгелс, нису подносили, видевши у Србима први ешалон тог азијатског мрака, који прети да се надвије над цивилизованом Европом.

Нажалост, потомак  устаничког војводе, славног Анте Богићевића,  иначе српски посланик у Берлину, коме је, као таквом, било знано Виљемово самољубље и сулуда  жеља да загосподари светом, по имену Милош Богићевић,  после Великог рата написао је три књиге у којима је оптужио своју рођену земљу за главног изазивача Великог рата.

Краљевина Југославија издала је неколико дебелих томова докумената о Великом рату, али како је стварањем Југославије  остварен вековни сан о уједињења свих Срба у једну државу, то се  историјом Великог рата, који је имао, без претеривања речено,  најтрагичније последице по Србе и Србију, и током рата а и после његовог завршетка, то се тој великој трагедији није давао дубљи и стварни значај, већ и због тога што се морало мислити да ту нову државу чине и они који би се могли наћи повређенима, због свог учешћа на противничкој страни,  па је тако промакло  нужно издавање, на српском језику, Богићевићевих књига, са нужним и документованим коментарима нашим,  који  би рушили његове поставке.

Десило се, међутим, да је тај Милош Богићевић, незнано зашто и од кога, убијен 1937, у тоалету неког берлинског хотела, па је и та ликвидација  сматрана довољном казном том издајнику, и ствар је отишла у акта.

Наравно, у време Тита, ником није падало напамет да се бави Богићевићем и оспоравањем његових тврдњи, и тако смо дошли до данашњих дана, када ће те књиге, свакако, добро доћи свима онима који желе Србију и Србе да обележе као вековне злочинце. Поготову што је њихов писац потомак једне од најславнијих српских породица.

Срећом, имамо „жива“ сведочанства чувеног француског писца и новинара Анри Барбиса, који је пратио нашу војску  кроз све етапе њене црногорско – албанске Голготе, ту је и књига последњег руског царског посланика, кнеза  Григорија Трубецкоја, као и књига („Балканских успомена“) Василија Штрандмана, руског отправника послова,  са  непобитним доказима о неуравнотежености немачког цара Виљема II, који је изненадном објавом рата (1. августа 1914.), свом вишегодишњем пријатељу, руском цару Николају II, запалио ратну варницу светских размера, четири дана пошто је Аустрија објавила рат Србији.

Уз та сведочанства високих странаца, имамо и читав низ успомена  наших војсковођа, која речито говоре о надљудској борби српског војника у борби против свих оних који су желели и настојали да Србију и њен српски народ збришу са лица земље…

Новом прерасподелом моћи и утицаја, рушењем берлинског зида, стварањем  Европске уније, која у бити представља уједињење Европе у оквиру Немачке, показало се потребним, да се скине  историјска кривица са ње, не само због Првог светског рата, већ су сви изгледи и због Другог светског рата, и тако се преко грађанског рата у бившој Југославији, који је у првом реду омогућила Немачка, да би се растурила СФРЈ, нашло  да је сасвим згодно да се Србија прогласи  кривцем не само тих ратова, већ и грађанског рата 1991-1995, по жељи најпре Немачке а потом и Америке, Енглеске и Француске.

Све је то и много тога другога знано, јер је улазило (или, требало да улази) у образовање, и нема потребе то понављати, али како сада стоје ствари, оно почиње да бива нужност, поготову што се иза свега тога, крије и  нека могућност условљавања опстајања Србије и њеног европског пута.

Актуелна гарнитура власти, показала је на делу да је на све спремна, и то не само у питању Косова, иако су упорно тврдили да им не пада на памет да буду влада континуитета, а показало се да су  вернији континуитету но претходна влада који га је створила. . Неморал је још и у томе, што тзв. нова власт, није нова, јер је у  свом саставу имала и СПС(т) и УРС, које су странке омогућиле СНС да влада. Према томе континуитет  је био колико природан, толико и нужан, свеједно што је премијер умео и знао да се окомљује на претходну власт, уосталом као и шеф УРС–а. И то је знано,  мада још није знано зашто је премијер приликом реконструкције владе избацио из њеног састава УРС. Чак без њеног великог противљења, али  уз прећутну сагласност председника СНС, свемоћног Првог потпредседника (П.п), што јасно указује на беду и гипкост карактера самог премијера и министра унутрашњих дела. И не само њега.

Председник државе, који је из тог „компендијума“, на почетку свог мандата није успео да се одвоји од радикалске прошлости и навика, па је у неколико својих изјава  показао  свој изричити српски став, па тако и да је Вуковар српска варош и да тамо Хрвати немају шта да траже. Наравно и дабоме, одмах су га подсетили да је бивши четнички војвода, уз свакојаке епитете, што га је накнадно дозвало европске памети, па је Србима из Босне рекао да их никад није сматрао Србима, већ Босанцима,  уз додатно извињење Бошњацима за Сребреницу, чак да је спреман да клечећи моли за опроштај за злочине које су починили његови сународници из Србије, што је био разлог да се владика Григорије опсети да је Србин и да одржи једно понижавајуће  предавање председнику Николићу и  да чак спречи, да га било ко дочека, приликом његове званичне посете Требињу.

Једноставно речено,  Тома Николић у време предизборне кампање био је један човек, а када је постао председник, други;убрзо се решавајући свег оног што га је обележевало као човека, да би постао европски Србин.

Тетурајући се тако европским путем, он је са својом Платформом за Косово, стигао и до САНУ,  позивајући је да му помогне у његовим напорима за решење косовског питања. Да ли му је САНУ помогла, и ако јесте у ком смеру, то се не зна, али под председништвом Хајдина,  могуће је да јесте, па се тако дошло до 19. априла 2013, којим је датумом коначно  завршена косовска „епизода“, мада се он, не једном клео, да се у Србији неће наћи ни један човек, да као премијер потпише предају Космета и да призна његову независност.

Налазимо се у предвечерју новог искушења за актуелну власт,  којим  би требало признати оно што се навелико прича, пише а ваљда и тражи – Признање да је Србија узрок избијању Првог светског рата, чиме се врши  прекрајање и фалсификовање историје.

И док премијер користи неке јавне трибине да ноншалантно устане против тих тенденција, са оном истом одлучношћу којом је бранио нашу, косметовску, ствар, која га је одлучност довела до потписа тзв. Бриселског споразума, дотле се председник Николић опет присећа САНУ, и на дан прославе 172. годишњице њеног постојања, обраћа се том скупу најумнијих људи  Србије, али… гле, чуда, или неукуса, не лично, већ преко свог правног саветника.

У поруци, коју је прочитао (а ваљда и написао) тај његов саветник,  проф, Оливер Антић, председник Николић позива чланове  САНУ да „научно  докажу  да су Срби жртве, а не кривци. Једноставно,  не сме се дозволити  помирење  међу народима преко неистина, путем нечасних намера и тенденција  појединих моћних  држава,  да се кроз  идеју помирења  окриви само једна  нација  и скине одговорност  за злочине  њих самих.“

Управо ових неколико реди су и разлог овог нашег текста. Наиме, председник Николић доста наивно а и неосновано, тражи од САНУ да научно докаже да су Срби жртве,  а не кривци…што САНУ ни научно, а поготову не национално одлучно, већ деценијама није чинила у толиким другим приликама, па ето, ни ту скоро кад је било речи о Космету. Ћутали су, сакрили су се у мишју рупу и чекали да  ствар легне, како влада одлучи. Исто ће и сада бити, кад је реч о узроку Првог светског рата. Њима ће лакше бити да опет прећуте све и да мирно приме оно што влада одлучи, као морање, него да се чује њен одлучни глас.

Уосталом, после председникове поруке, нико се од академика није јавио да га подржи и да тако спасе српску част те високе установе.

Дакле, председник Николић указује на „нечасне намере и тенденције  појединих моћних држава, да окривљујући само једну нацију скину одговорност  за злочине њих самих“.

Добро речено.

Али, неопрезно и опасно по њега.

Јер те  моћне државе, он као председник једне мале државице, која једва да постоји, оптужује за – нечасне  намере и тенденције, и да оптужујући једну нацију скину одговорност  за злочине њих самих.

Да ли се председник Николић запитао: „Ко су те  поједине моћне државе?“ које се служе нечасним  намерама и тенденцијама, којима желе да скину  одговорност за злочине њих самих“?.

И да се није запитао, цео свет зна, па и цела Србија, да су те поједине моћне државе – Америка, Немачка и Енглеска…дакле, његови ментори и спонзори, оне које су га помогле и довеле на власт!

Према томе, сме ли он да их овако јавно  опаучи, и да се нада да ће проћи  без последица, и он и његова камарила, са премијером и П.п на челу?

Односно, хоће ли га та камарила у томе подржати, хоће ли стати иза њега, ако га те моћне државе узму на одговор?

У завршници тих и таквих  препуцавања, могућно је оно што смо у наслову истакли. Наиме, хоће ли се сви они, да би очували своје позиције, приклонити потребама тих појединих моћних држава. Исто онако како су се понашале и одлучно тражиле  предају Космета, а они пред тим захтевом сагнули главу, али  дигли свој глас, против сопственог народа!

Немамо  никаквих илузија кад је реч о моралној и националној непоколебљивости данашње власти. Напротив.

И зато се баш питамо:

Јесмо ли пред новом преваром… или,  ако хоћете, и – подвалом?

П.С.

Једно је сигурно, овакве ствари,  и кад су безазленије, једном се сруче на главе њихових протагониста. Само, та „падавина“ неће бити – 2020!

Текст уз дозволу аутора пренет са портала Новинар.де

Categories: Преносимо