Текст који следи је редак пример вредног и кохерентног коментара читаоца, који је заслужио објављивање као засебан есеј. Аутор је коментатор који се потписује као „Малуга“ (Malooga), са блога Moon of Alabama; са енглеског посрбио Небојша Малић

Коментатор „luca k“ пита (asks): „А зашто ви људи не сачекате да пристигну све чињенице?“

Чињенице нису попут вољене родбине која дође у посету на породични празник; него више попут ликвидираних бивших сарадника, несталих без трага у некој заборављеној, мемљивој шумској јами.

За владајућу класу, чињенице су опасне звери. Митови и легенде су далеко безбеднији.

Високо уздигнуте песнице на демонстрацијама због убиства Мајкла Брауна, Фергусон, Мисури, 16. августа 2014.

Чињенице могу неочекивано да избију на површину на самом почетку неког догађаја, док механизми контроле још нису успостављени. После тога, све што се чује је или званична верзија приче, или – ако она не уроди плодом – званична резервна варијанта.

Како неко може да, читајући овај блог, разуме геополитичка дешавања а притом не разуме да исти принципи и услови доминације, контроле и силе функционишу на сличан начин и на локалном нивоу?

Можда би било корисно да објаснимо те услове и принципе, како бисмо се подсетили у каквим околностима се све ово заиста дешава, било житељима места попут Фергусона и полицији која у њима делује.

„Рат против дроге“ није рат против дроге. Тај рат служи ултра-богатим владарима да контролишу (и на њима профитирају) токове незаконитих прихода од трговине дрогом, да њима финансирају илегалне ратове, да дестабилизују друге земље кроз овисност о дрогама, и да прогласе кривичним делом намерно изазвано сиромаштво и безнађе доње трећине  (или чак више) домаћег становништва (видети америчку заштиту хероина на југоистоку Азије и у Авганистану, улогу ЦИА у трговини „креком“ у америчким градовима, итд.)

Фергусон

„Рат против тероризма“ је у суштини исто: отворени рат против сиромашних и дестабилизација територија које Империја директно не контролише. Попут наводног „рата“ против наркотика, и овај „рат“ је углавном симулација: односно, лажан и без жртава, где се од починилаца потајним спонзорисањем ствара вештачки непријатељ, оно што Роуен Беркли (Rowan Berkeley) зове „псеудо-бандама.“

Ови ратови нису стварни, утолико што проблеми којима се баве нису стварни по дефиницији. Ако и постоје, намерно се погоршавају како би се ојачала динамика проблем-реакција-решење.

На дрогу се не гледа као проблем који се мора искоренити, већ на средство које се може употребити за остваривање циља. Терор(изам), као што знамо, није чак ни појам, него тактика. А тактику не можете прогласити злочином, али је можете користити као средство за остварење циља.

Не морам да подсећам да САД – тзв. „земља слободних“ – имају највећу затворску популацију на свету, и по апсолутним и по релативним мерилима. А велика већина затвореника је осуђена за деликте без жртве (victimless crimes).

Фергусон

Али то није све. Јер, ако одрастате у гету, и одгојите дете како ваља, и неким чудом га сачувате од оружја и банди, преостају вам још два далеко већа изазова: сиромаштво и полицијско насиље.

Почнимо од сиромаштва. Званичне статистике су вишеструка лаж. Стварна стопа незапослености је далеко већа. Многи у гету не могу да нађу било какав посао, или пак само повремени – попут ресторана брзе хране – и без бенефиција. Без посла нема пара, без пара нема школе, без школе нема прилике за посао, и тако унедоглед.

На домаћем терену се води нови рат, отворени рат против сиромашних, где се онима што не могу да приуште новчане обавезе – да ли зато што су незапослени или из других разлога – прети затвором кад не плате рачуне, порезе, издржавање деце, судске трошкове, казне за паркирање, итд. Цело друштво се вратило у доба Оливера Твиста и дужничког ропства. Затвореници данас морају да раде као робовска радна снага за корпорације, и за њих не важе романтични концепти попут минималне зараде или закона о раду.

Фергусон (са видео снимка)

Затвори су приватизовани, а затвореници претворени у још једну робу на којој капиталистички систем може да заради, попут пшеничних прогноза или свињских полутки. Доказано је да и судије и полицајци имају квоте: од њих се очекује да, попут фабричких радника, испуне задати циљ и ухапсе и осуде одређени број људи сваког месеца или године. Морају да усреће власнике затвора, јер су они велики донатори изборних кампања и локални „послодавци“. И полицајци и судови су под великим притиском да затвори буду пуни.

И слепцу је јасно да ово није опис друштва какав би сачинио антрополог пре 100 година, већ катаболичког процеса, у којем оболели (политички) организам незасито изједа самог себе на путу у гроб. А у мом крају тихо говоре: „тако је како је“.

У ствари, горе је. Пред онима који успешно избегну прва три зла – дрогу, „рат против терора“ и сиромаштво – које сам укратко описао, остаје четврто: оно што социолози називају „структурно насиље“. Оно поприма два облика. Први је оно што психијатри називају „агресијом из фрустрације“. Да бисте схватили о чему се ради, погледајте окрутне примере канибализма међу индустријски узгајаним пилићима, које држе заробљене у мајушним кавезима под вештачком расветом и хране дрогама и ГМО сачмом.  Гето је социолошки пандан тог кавеза, и фрустрација коју производи немогућност отпора или бекства може да доведе то поремећеног насиља против себе или других.

Фергусон

Други облик (структурног) насиља је системско, када се кроз намеран процес друштвене манипулације једна група или класа људи учи страху и мржњи према другој. То је процес који ја називам шизмогенеза, инспирисан запажањима Грегорија Бејтсона (Gregory Bateson): у суштини најсировији облик оног „завади па владај“, који производи погроме, грађанске ратове, геноциде, итд.

Полиција је у потпуности уграђена у ово систематско насиље. Полицајце уче да истовремено мрзе и страхују од јавности којом господаре. И то није нимало случајно. Полицајац у патроли, специјалац (SWAT) или снајпериста – то су људи ограничених интелектуалних способности, који не разумеју како функционише геополитички систем. Они по природи нису радознали што се тога тиче, већ су обични људи који вреднују традицију, конвенције, уклапање у друштво око себе, ред и закон. Другим речима, искрено и потпуно верују у митове нашег друштва о „слободи“ и „доброти сврхе“ и „праведности срца“ и „посебности“. И очекују од других који би да буду „добри“ и родољубиви Американци да исто тако верују у те ствари. Јер како, у ретком наступу елегантне речитости, ономад рече Џорџ Буш јуниор: „Ако нисте с нама, онда сте против нас.“ Дакле, полиција је веома подложна пропаганди.

Полицајцима онда ограниче знање, поделе их у подгрупе, и непрекидно их обучавају да мрзе и страхују од службеног „непријатеља дана“ – а потом их обучавају насилним методама спречавања тих „непријатеља“ да остваре своје наводне циљеве. Полиција више нема палице, већ елитно наоружање које користи војска. Уче како то оружје да користе тако што гледају филмове. А све се то на крају запечати специјалном обуком коју врше они исти „специјалисти за тероризам“ који обучавају војску – јер америчка метода субверзије увек се ослања на стварање утиска посебности. Тако да сад то више нису „глупи дротови“ већ добро обучени чувари реда, којима је речено да су елитни чувари „домовине“ од оних што мрзе нашу слободу.

Америчка верзија крилатице “Идите на Косово”

У односу на становнике места попут Фергусона, полиција је у економски привилегованом положају. Полицајци имају синдикате, можда једине у данашњој Америци које не напада владајућа класа, тако да су добро плаћени, имају бонусе, бенефиције, и могу да купују куће и одгајају децу далеко од монструозног система који сам описао горе. Они у некој мери имају користи од неједнакости у друштву, па онда са презиром гледају на народ над којим стражаре, а са обожавањем на оне „изнад“ себе: богате и „стручњаке за претње друштву“. Ако погледате полицију у богатом крају, видећете да уопште нису толико осиони. Зову вас „господине“ и „госпођо“. Ако вас зауставе због неисправних светала, готово да се извињавају – јер шта знају, можда сте судија или општински посланик. Знају, дакле, ко им је господар и према њему се односе послушнички. То очито није случај у Фергусону, где полиција годишње бележи више привођења него што место има становника, а стопа хапшења је исто тако несразмерна.

На концу, полицајац који проведе неко време у служби мора да се суочи са потпуном исквареношћу друштва: спознајом да је „правда“ фарса. Зна се ко су дилери, зна се ко су макрои, курири, купљени политичари и судије – све се зна. Али се зна и да не постоји воља да се било шта ту промени. Штавише, они сами ту ништа не могу: избор је да или учествују у поквареном систему, или да се држе по страни и надају се да им пре или касније неће „напаковати“ скандал.

Полиција у нашем данашњем друштву живи у стању потпуног спознајног раскорака, односно етичке дилеме. Принуђени су да верују како смо наводно најбоље друштво свих времена – а с друге стране, како је живот безнадежно окрутан и покварен. Морају да верују, или се бар праве да верују, у митове које су се заветовали да чувају: ратове против дроге и тероризма, да је друштво у којем живимо праведно и да су они чувари те правде, обећање напретка и малтене верско убеђење да је могуће побећи из гета кроз поштење и вредан рад. Истовремено, попут свих осталих у Америци, могу да виде како се цео систем убрзано распада. Знају да за житеље Фергусона у ствари нема посла, и да они могу да напусте гето колико ликови из филма „Труманов шоу“ (“The Truman Show”) могу да напусте филмски студио. Овај раскорак је, дабоме, непомирљив – тако да и сами полицајци под унутрашњим притиском реагују истом фрустрираном агресијом, тј. изненадним насиљем.

Хапшење деведесетогодишње Hedy Epstein, која је преживела холокауст а у Фергусону протестовала против расизма

У таквим условима, једина моћ коју полиција заиста има је над становништвом којем би требало да служи. А једини начин да покажу ту моћ је кроз насиље.

Социолози и криминолози знају да су методе које полиција учи јалове, исто као што економисти знају да нема „цурења надоле“ већ само „тока нагоре“. Нежније методе рада, од укључивања заједнице до правде кроз реституцију, већ постоје и доказано успевају. Али и насилне методе успевају – само служе другој сврси:  застрашују народ, стварају услове да једна група постане доминантна, изолују људе и терају их на сукобе у јаловим играма без победника, затиру људскост и милосрђе. Другим речима, контролишу народ и омогућавају властодршцима да га селективно експлоатишу за сопствени профит, попут плантажне културе која полако сазрева по врућини лета у Сент Луису.

Колико год локална полиција била лоша, не може се поредити са насиљем специјалаца (SWAT). Они су брутални колико и војне патроле које „чисте“ куће по Ираку – што не треба да чуди, јер и једне и друге уче на исти начин: ако се нешто миче, убиј.

Фергусон

Што нас враћа на питање полиције. Под условима које сам управо описао, у немогућем оквиру у којем су приморани да функционишу, како и не би били насилни, макар понекад? И како не би били систематски насилни, као организација? Можда не све време, али углавном, друштвене околности у којима полиција данас функционише просто налажу вршење насиља према подређенима, систематски и тоталитарно.

Управо свест о свему горе описаном наводи многе коментаторе овде да аутоматски претпоставе како полиција редовно лаже и врши насиље. Надам се да вам је сад јасније зашто. Не ради се овде о разумевању мотивације појединца (тј. полицајца који је усмртио Мајкла Брауна) – јер, дабоме, не познајемо човека довољно – већ о сагледавању целе слике друштвених и материјалних услова нашег друштва данас, у којем битишу како америчка „подкласа“ тако и њихови „пастири“.

Што се саме полиције тиче, од стотина случајева попут овог сваке године – корупције, бруталности, заташкавања, подмићивања, крађе, убиства, итд. – понеки је можда случајан, ненамеран, или чак измишљен. Мало је вероватно да је ово један од њих; просто, досад би се сазнало, осим у случају да су самом полицајцу намерно наместили.  Али то је детаљ, и усредсређивањем на њега ризикујемо да пропустимо суштину шире слике ствари. Надам се да нам је то свима јасно.

Фотографије: RT.com/Twitter

ПРОЧИТАЈТЕ ЈОШ

• С*ање ствари: Америка сопственим очима

Categories: Посрбљено