Неколико последњих година биле су веома добре према Стефану Шварцману (Stephen Schwarzman, предсједнику и генералном директору „Блекстон групе“ (Blackstone Group), гиганта приватног капитала. Његова „индустрија“, која се ослања на позајмљивање новца, има корист од ниских каматних стопа, а берзански бум дао је његовим фирмама велике могућности да уновче своје инвестиције. Шварцман сада вриједи више од десет милијарди долара. Не би се помислило да мора јавно много да се жали. Али, он је опседнут наметљивим пореским системом владе и завидним становништвом. Недавно је гунђао како је средња класа у САД склона да „окриви богате људи“ за своје проблеме. Раније је рекао да би било добро да се повећа порез на приход сиромашнима, као и да предлози да се повиси порез извршних интересних група које лично користи – били налик немачкој инвазији Пољске.
Шварцман није сам. У протеклих годину дана, капиталистi Том Перкинс и Кенет Лангоне, суоснивачи Хоум Депоа (Tom Perkins and Kenneth Langone, the co-founder of Home Depot), окарактерисали су популистичке нападе на богате као нацистичке нападе на Јевреје. Сва тројица су се, на крају, извинила, али њихово основно осјећање је изненађујуће често. Иако Обамине године представљају бум за америчке супер-богаташе, недавни радови економиста Емануела Саеза и Томаса Пикетија (Emmanuel Saez and Thomas Piketty) показали су да је деведесет пет одсто профита у прве три године опоравка отишло горњем слоју од један одсто, многи богаташи вјерују да су прогоњени мањина. Марк Мизручи (Mark Mizruchi), социолог на Универзитету у Мичигену и аутор књиге под називом „Ломљење америчке корпоративне елите“, рекао ми је: „Ови момци мисле – ми смо креатори радних мјеста, чувамо тржишта рада, а јавност нас још не воли. Како је то могуће?“ Пословни лидери били су узнемирени критиком која је услиједила након финансијске кризе. Многима од њих то је питање вјере, људи успјевају или не, јер то је оно што заслужују. Шварцман је недавно рекао да Американци: „Увијек воле да окриве некога за неуспјех, осим себе.“ Ако вјерујете да је нето вриједност одраз заслуга, онда сваки покушај да се обузда неједнакост изгледа неправедно.
Тако није увијек било. Прије једног вијека, индустријски магнати играли су централну улогу у прогресивном покрету, раду са синдикатима, подржавању компензаторних закона и закона против дјечијег рада. Често су се саглашавали са тежњом за више државне регулације. То није био алтруизам; како класична анализа историчара Џејмса Вејнстејна (James Weinstein) показује, реформе су намијењене томе да се умањи притисак јавности и спријече још радикалније мјере. Ипак, оне су материјално побољшале животе обичних радника. Реформе су никле на прагматичном увјерењу да одржавање капитализма у цјелини зависи од широке дистрибуције плодова система.
Слични ставови преовладавали су и у послијератном периоду, као што је документовано Мизручи. Корпоративни лидери формирали су организацију под називом Одбор за економски развој, која је одиграла главну улогу ковања политике консензуса, прихватању значајне улоге синдиката, моћније владе и успона државе благостања. „На самом врху, корпоративни лидери су били много умјеренији и прагматичнији, а то је било мјесто гдје су били веома утицајни у креирању националне политике“, рекао је Мизручи. Корпорације су подржавале политику која је можда скупа на краћи рок, како би се ојачао систем у цјелини. Позвале су на повећање пореза на плате током Корејског рата. Како Мизручи каже: „Они су вјеровали да у циљу одржавања својих привилегија, морају да осигурају да обични Американци имају испуњене сопствене потребе.“
Све се то промјенило почетком седамдесетих година, када се пословна заједница, суочила са смањивањем профита због оштрије стране конкуренције, и изненада се нашла са десне стране. Данас, постоје центристичке пословне организације са малим реалним политичким утицајем, а једини пословни лобији који су снага у Вашингтону су они који гурају агенду нижих пореза и мање регулације. Плате шефова корпорација су у посљедњих неколико година достигле рекордне нивое, али нема ни трага од повратка на корпоративну државничку мудрост – без обзира на повремене изузетке као што је Ворен Бафет (Warren Buffett).
Ако су данашњи корпоративни шефови више забринути стањем свог ега него стањем нације, то је дјелимично зато што њихово богатство није везано за ону некадашњу нацију. У послијератним годинама америчке компаније зависиле су у великој мјери од америчких потрошача. Глобализација је промијенила ту страну продаје за скоро половину прихода, а успон финансијских услуга (гдје су најважнији клијенти богате банке и друге корпорације) то је даље ојачао. Добробит америчке средње класе сада није битна у крајњем профиту компанија. А ту је још једна промјена. Почетком прошлог вијека, дошло је до правог социјалистичког покрета у Сједињеним Америчким Државама, а у послијератним годинама Совјетски Савез чинио се као значајна алтернатива капитализму. Није чудно да су тајкуни из тих дана били толико нестрпљиви да каналишу популистичку агитацију у реформу. Данас, за разлику од њих, корпоративне поглавице морају мало да се плаше, осим благо виших пореза и жалби људи који су прочитали Томаса Пикетија (француски економиста који доказује да оплодња капитала у 21. вијеку много више зависи од наслијеђа него од продуктивности – прим. А. Ж.). Могули оплакују своја осјећања, јер је то све што их може стварно угрозити.
Са енглеског посрбио: А. Ж.
Categories: Посрбљено
Оставите коментар