Пре неколико дана, и на Стању ствари, „вест над вестима“ била је да је Живорад Павловић, звани Жика Смедеревац, напустио тзв. ЦПЦ. Лепа вест за све оне који се држе канонског предања! Тој вести следила је „покајничка“ вест да се Живорад М. Павловић (у Смедереву наречени Жика) покајао и „одвратио од душепогубног служења и припадништва“ тзв. ЦПЦ. Рекло би се још једна лепа вест – да јој срећу не квари податак да се „Жико“ из СПЦ „исписао“ из Браничевске епархије као благајник Црквене општине Смедерево (мањак у каси 88.710 немачких марака и 183.042 ондашњих динара) а у СПЦ/ПЦ поново „уписао“ покајањем Митрополији црногорско-приморској (без мањка у каси). 

Овде доносимо саопштење Митрополије црногорско-приморске, затим текст Милосава Славка Пешића и насловну страну „Смедеревске седмице“ од 17. 9. 1999. (обратите пажњу да на тој страни није само „Жико“ Павловић већ и протојереј-ставрофор др Радомир Милошевић, чак би се рекло да прота Радомир „игра“ главну улогу), као и (оновремени) пост-фестум у виду одговора проте Добрице Костића да се „зна да се ништа не зна“ о проневери новца из касе Црквене општине Смедерево.

А. Л.

***

Митрополија црногорско-приморска: Саопштење за јавност o покајању Живорада М. Павловића

ЦЕТИЊЕ, 10. април – Обавјештавамо црквену и ширу јавност да се г. Живорад М. Павловић, бивши свештеник Епархије браничевске Српске Патријаршије и припадник тзв. ЦПЦ, одвратио од душепогубног служења и припадништва тој псеудоцрквеној организацији и с покајањем се обратио Цркви Божијој Православној, преко Митрополије црногорско-приморске, за опроштај и повратак у свету Цркву, молећи се Господу да га прими као покајника.

Доносимо његово покајно писмо у цјелини, упућено Његовом Високопреосвештенству Архиепископу цетињском Митрополиту црногорско-приморском господину Амфилохију.

”Ваше Високопреосвештенство,

Прије четрнаест и по година (тачније дана 25.10.1999. године) учинио сам непромишљен искорак у животу због којег сам санкционисан у складу са канонима свете Православне цркве – лишен свештеничког чина и искључен из Цркве – самовољно сам напустио Браничевску епархију и дошао у Црну Гору, у тзв. вјерску заједницу, ЦПЦ. На позиве СПЦ-е одговарао сам непримјерено услед помрачења ума и под копреном искушења и гријеха.

Како је вријеме одмицало, све више сам долазио до сазнања да сам направио кардниналну грешку која ме је коштала духовног мира и слободе и угрозила моје вјечно спасење. У међувремену Господ Бог ми шаље опомену у виду здравствених проблема, што доживљавам као позив да се вратим Православној Цркви и исконским духовним и моралним вриједностима и да се удаљим од извора гријеха и богоодступништва у које сам упао. Због свих тих разлога, 3. децембра 2013. године поднио сам неопозиву оставку поменутој вјерској заједници.

Овим путем, искрено и из свег срца се кајем за све гријехе које сам до сада учинио. Усрдно се молим Господу нашем Исусу Христу и Цркви Божијој да ми опрости.

Ваше Високопреосвештенство,

Најпонизније, очински, Вас молим да се Вашим ауторитетом заузмете код Виших црквених власти СПЦ како би ми се црквена казна ублажила и како би ме вратили у ред члана свете Православне цркве да могу, као Хришћанин, вјерник, да посјећујем света богослужења, да се исповиједам и причешћујем ради спасења душе своје. Обзиром да ми је здравље нарушено (што сматрам казном Божјом за све што сам учинио откако сам приступио организацији која се зове ЦПЦ) и да ме чека хируршка интервенција на срцу, потребно ми је да се исповиједим и причестим како бих могао, са вјером и усмјереношћу ка Правди и Истини, да дочекам дане након операције. Својим понашањем потрудићу се да оправдам указано повјерење.

Вашем Високопреосвештенству љуби свету десницу и проси свети архипастирски благослов,

Живорад М. Павловић с.р.

На Сретење Господње

15. фебруар 2014.

У Подгорици”

***

Милосав Славко Пешић: Дај, попе, руку

На веома прометном потесу, незнатно већем од напрстка, од кафане Пупи до бензинске пумпе, на путу за смедеревски бувљак, годинама је тридесетак уличних банкара диловало девизе. Чврста валута се овде увек добро котирала, а услуга је, када се урачуна и бензин, румунски, фарбан у зелено да говори мађарски, потпуна.

После неколико, изузетно успешних, штавише непогрешивих акција полиције, у којима су банкротирали само они који су тај дан рачунали на одличан промет, нешто је дилерима почело да заудара. Због добрих пословних обичаја и мирних трансакција повукли су се стотинак метара ниже, препустивши царство колеги Светозару Коцићу, који је лежерно, за познатог клијента, председника Црквене православне општине, протојереја ставрофора др Радомира Милошевића, трговао испред куће.

Прва улична трансакција догодила се у недељу, на православно црвено слово, света Три јерарха, заштитника људи и животиња од мраза и злих ветрова и славу бојаџија, када су се, 1995, на високом нивоу састали с једне стране свештеници Радомир Милошевић и Мирослав Лазић, с друге дилер Светозар Коцић. Тадашњи благајник Живорад Павловић није био назочан. Прота Милошевић, на конференцији за новинаре упитан да ли је благајник био назочан одговара као Питија:  Није се много трудио. О истоме Павловић:  Ја сам породичан човек, и не идем по ћошковима да мењам динаре.

Пошто није ишао по ћошковима благајник Павловић је, по тужби проте Милошевића, због наводног мањка у црквеној каси од 88.710 немачких марака и 183.042,60 динара доспео на Црквени суд. У тужби стоји да је благајник годинама завлачио руку у црквену кесу, на конференцији старешина устврди да је Црквена каса страдала с јесени 1998, искушење је, дакле, супротно тужби јер прота изгледа зна више, дошло нагло, једном.

Црквено-судски тужитељ, прота Душан Симин, тражио је рашчињење Павловића и превођење у световњаке. Трочлано судијско веће гласало је два према један за ослобађање Павловића али је епископ нашао да је благајник крив и забранио му свештеночињење (укратко, жестоко је угрозио не само Павловићеву егзистенцију већ и читаве породице) док Велики црквени суд не донесе коначну одлуку.

“Цинично је и срамно од владике браничевског Игнатија да са једне стране, као члан Светог синода Српске православне цркве потписује саопштење са захтевом за смену председника Југославије и демократизацију Србије, а да истовремено испољава крајњи тоталитаризам и самовољу у управљању својом епархијом. Управо због те самовоље владике Игнатија повезане са финансијским малверзацијама и сплеткарењем од стране председника Црквене општине смедеревске, протојерејеа Радомира Милошевића, мени је после 27 година ревносне службе ускраћено право да служим Богу и своме народу. Дужност благајника Црквене општине Смедерево обављао сам најбоље што сам знао, све по директиви и наређењима проте Радомира Милошевића. Финансијско пословање Црквене општине Смедерево, које сам ја водио, контролисао је прота Милошевић и одобравао га. То пословање је уредно сваке године оверавано као исправно од стране Епархијског управног одбора и владике Игнатија о чему постоје одговарајуће разрешнице. Све то време прота Милошевић је локалним дилерима давао велике количине црквеног новца, који се окретао на улици да би, на крају, завршавао у његовом џепу”.

Милошевић новинарима вели да је благајник у спрези са дилером Коцићем који је “воденични камен о врату Павловића”, али не каже да је конвертовао и за проту радиначког Милосава Стевановића, који се такође суди са уличним банкаром. О томе ћути Павловић. Ћути, не зна или га се не тиче. Али, ко је препоручио Коцића? Зар је Коцић Божјом промисли изабрани дилер?!

ГРЕХ ЈЕ ДА ЛЕТИНА ПРОПАДНЕ

Председник Црквене православне општине, протојереј ставрофор др Радомир Милошевић, у несигурним временима, брижно се старао да летина не пропадне. Пошто је од српске мајке Дафине, када је закључала банку и кључић бацила, посредством људи с неколико високих места (које је можда упознао док је био председник Удружења православног свештенства Југославије) као заслужан човек у мисији приближавања Цркве властима, успео да ишчупа главницу црквених девиза, наумио је, злу не требало, и прилично динара да очврсне. Црква јесте ванземаљска, надземаљска, није од овога света, али живи у овом свету и зато нема ничег чудног што, куповањем девиза, хоће да сачува капитал, мудрослови Милошевић. Промућурно. Уосталом, нигде, па ни у Светом писму, не стоји да је грех имати новац.

На света Три јерарха, Коцић је, наглашава, за проту, прота вели за Цркву, први пут конвертовао динаре за марке, а током године више од 50.000 немачких марака са улице отишле су према цркви. Дилер тврди да их је прота, на том путу, домаћински задржавао. Да ојачају.

Мада конверзија више није благоугодна као на почетку, прота Коцићу, иако је, вели, упозорен од брижних верника, с јесени исте године, даје динаре да му се купи приближно 11.000 марака. По црном курсу, подразумева се.

Толико марака, на делу којим Коцић влада, не може брзо и лако да скупи па дилер купује шта стигне. Прота, опет, или Црква, свеједно је, тренутно има афинитета само према маркама и не прихвата девизну мешавину. Коцић, како каже, даје познанику да свакојаке девизе конвертује у марке. Ми, наравно, не улазимо у то колико прича држи истину. То је Суд ценио. Ортак, опет, верује да је исплативије (ако не ухвате!) купити фалсификате због којих допада робије. А прота чека као озебао сунце. И док чека, несрећног Коцића, по његовој причи, ортак, непланираном смрћу, остави на цедилу. Прота смрт није скривио и дуг доследно потражује.

Када изгуби стрпљење председник Црквене општине, прота Милошевић, тужи Коцића и подноси Суду препис записника Црквеног одбора са својим уваженим потписом као доказ да паре нису мртвене него црквене. Дао Бог.

На суђењу Коцић каже да му је прота рекао да паре нису црквене, али, резонује дилер, можда је, када је његове однео ђаво, надокнадио из црквене касе. Ако је прота пао у напаст заборављајући десету Божју заповест, дилер се, природно, не осећа одговорним.

Лаже Тоза, све лаже, реагује Милошевић додајући да је дилер обећао конверзију по повољнијем куповном курсу.

Ако Тоза лаже, где је рог? И где је 11.000 немачких марака које прота очекује? С каматом. Прота зна да рачуна, сећа се колико је дао динара и хоће назад марке. Поштено. Због купопродаје девиза Суд, ни по бабу ни по стричевима, не осуђује ни дилера ни протојереја за којег Коцић тврди да је давао девизе на позајмицу, по зеленашкој камати од 20 одсто, и да зна људе са којима је тако пословао. Тешко се паре стичу.

Полиција и даље, када се нареди, разгони дилере на буљуке (неки, у по гласа, тврде да их и на муке ставља, понекад искушава па хапси заједно са јатацима), одузима девизе и купцима и продавцима и починиоце предаје Суду јер Закон не допушта уличну конверзију, а у овом спору црквин се делегат испео до херувимских висина. Додуше, ни Коцићу неће измаћи царство небеско ако, како намерава, прода некакав плац да би надокнадио протина праведна потраживања. Додуше, Коцићева супруга, Љиљана, тврди да плац није њенога мужа, али то ће се расправити у породичном кругу.

Дилер тврди да је прота од њега куповао искључиво немачке марке. У “Књизи девизне евиденције” црно на бело пише да је Црква конвертовала 762.731,20 динара за 181.501 немачку марку, 5.509,50 америчких долара, 96.550 аустријских шилинга, 100.000 италијанских лира, 2.650 француских франака, 2.520 швајцарских франака… па је вероватно да је прота веома динамично пословао и са другим уличним банкарима. Уосталом, то је на конференцији за новинаре, рекао и прота Павловић.

“Неко није веран владики и Цркви када је све ово процурело у јавност” каже резигнирани Милошевић. Тако прота намигује да је владика знао шта се ради, али то верницима, од којих спорне паре потичу, није допуштено.

“Срамне се ствари дешавају у Црквеној општини у Смедереву и епархији браничевској. Данас се то дешава овде, а сутра ће негде другде. Питање је хоће ли то бити прекинуто пре него што мафија у редовима Српске православне цркве из крила Цркве отера и последњег часног клирика. Биће то крај Цркве али и српског народа” каже ништа мање резигнирани протојереј Павловић.

Од неких пара – по свој прилици проте Милошевића – купљена је тобож за Цркву, а вози је старешина, бордо металик шкода фелиција GLX 1,9 дизел. Леп, загонетан, ауто.

“Тоза је” каже прота Милошевић новинарима “мислио да не смем да га тужим”. Не каже зашто је дилер погрешно проценио протину кураж. Ни ко проту – а очигледно је – подржава.

МАЛО ИСТОРИЈЕ И МАЛО ОДЛИКОВАЊЕ ЗА ХРАБРОСТ

Да архијерејски намесник, председник Црквене православне општине, старешина цркве Светог Георгија, председник Црквеног одбора, уредник Гласника Патријаршије, уредник часописа браничевске епархије Саборност, дугогодишњи црквено-судски тужитељ, сада члан судијског већа, однедавно благајник и магационер, носилац ордена заслуга за народ, ордена Светог Саве и црвеног појаса, хаџија, доктор хуманистичких наука, протојереј ставрофор Радомир Милошевић, није црквене паре улагао код Дафимент банке, протонамесник Милош Илић вероватно би био рашчињен јер га је прота тужио епископу браничевском Игнатију да је продавао некакве црквене пећи. То са црквеним пећима никада није, до краја, разјашњено. Нит се Црква греје, нити је фабрика пећи. Замољен да каже шта је, заправо, по среди протонамесник Илић вели:  Какве црквене пећи, какви бакрачи! Црвеноме је засметао мој чланак у новосадском ‘Свету’ у коме сам га оплео због одликовања петокраком за храброст.

Када је протојереј Милошевић одликован орденом заслуга за народ (већ је, међу парохијанима, имао надимак Црвени прота, мада, истини за вољу, ни други пароси нису лишени надимака), француски ђак, преводилац Паскала, тадашњи епископ браничевски, преосвећени Хризостом, наградио га је премештајем у Мали кривак, ромско дивље насеље. Од толике милости преосвећеног, протојереј се опоравио тек после епископове смрти. Милошевић је веровао да је његово премештање на најсиромашнију парохију (свештеници у Србији немају плату, док у Војводини верници дају месечни парохијал па се свештенорадње не наплаћују) недело његовога доскорашњег патрона, Душана Митошевића.

Митошевић је годинама окапавао код преосвећеног епископа Хризостома да младог, образованог, скромног и благоглагољивог пароха кучевачког па друговачког, Радомира Милошевића, премести у престоно Смедерево. У Друговцу говорио је прота Душан  и црквењак може да буде парох, а Смедереву, са црквом на чистини, потребни су образовани свештеници.

Мада је прота Душан као архијерејски намесник епископу Хризостому био и очи и уши и десна рука и веома драг човек па му готово ништа није одбијао, заузимање за Милошевића дуго није хтео да услиши. Најзад је попустио и, према речима проте Душана, прорекао:  Кајаћеш се оче Душане, кајаћеш се као никад што ниси!

Ђаво мучи људе пуштајући их да чекају, а кајање је проту поштедело неизвесности. Читавог живота ројалиста (због блискости са четничким покретом, у времену обнове и изградње, осуђен на смрт па после добраног гледања света кроз решетке помилован) измолио је епископа (коме су световне власти измакле патријаршијски трон због неког ватреног говора за време студија у Паризу) да, за блиског сарадника, доведе свештеника који је, показаће се, другачије идеолошке визуре.

КО БИ ДОЛИ САД ЈЕ ГОРИ

По смрти епископа Хризостома, на чело браничевске епархије из Врања долази преосвећени Сава више, брзо ће се видети, наклоњен младом Милошевићу него старом Митошевићу. Што је, за Хризостома, био протојереј Душан Митошевић, за Саву постаје протојереј Радомир Милошевић. Од тог часа прота Душан Митошевић као да је језик прогутао.

Стари прота, аутор двадесетак књига, претежно монографија цркава и манастира, постаје бивши архијерејски намесник, бивши црквено судски тужитељ, бивши старешина цркве, бивши председник Црквене општине, а све то преузима прота Милошевић. Митошевић постаје и бивши свештеник. Мора у пензију, потом да распреми канцеларију и напусти црквени стан који је кратко време делио са попом Милошем Илићем. Пошто нема друго коначиште, прота прелази у приватни црквењаков собичак у који је свештеник једва сместио своје књиге. Део библиотеке био је поклонио протојереју Милосаву Дишићу. Поклонио па се покајао. По Митошевићевој смрти Дишић ће покупити преостале књиге за заметак библиотеке Летње верске школе.

Парохијани се згражавају, али црквена су правила таква.

Епископ хоће обудовелог проту да смести у манастир, али прота тамо неће да братству буде на терету. Да судбина бескућника не би задесила и Милошевића, коме се убрзано ближи пензија, поред куће у Пожаревцу, купује стан у центру Смедерева. Од својих пара. Чисто као суза.

Када је владика Сава, тада администратор браничевске епархије, протонамесника Милоша Илића из Вранова преместио у Смедерево да буде тампон између архијерејског намесника, протојереја Радомира Милошевића и Милосава Дишића (коме је, ради мира, 1980, допуштен преседан, формирање посебне црквене општине, односно отцепљење од Смедерева) овај је одмах јасно ставио до знања да му је ближи Стари завет (око за око, зуб за зуб) од Новог (ко те удари по једном образу, окрени му и други) на који се ослања његов собни колега, прота Душан Митошевић.

Протонамесник Милош Илић – коме је, каже, епископ Сава обећао унапређење при првој прилици (али прилика није стигла јер се преосвећени упокојио), поверио ми је да је остао без чина протојереја зато што се Милошевић томе успротивио. Тада су напредовање и чин окаснели и, за сада, бившем проти Павловићу; а Милошевић за заслуге стиче напрсни крст, дакле постаје ставрофор – и у Смедереву брзо, готово пречицом, успоставља ред.

Протојереј Милосав Дишић, који суверено влада својом црквеном општином и некад филијалном црквом Светог великомученика Георгија у Јасенку (и лепим кредибилитетом код епископа јер су му два сина свештеници), има и парохију у граду око које ће се споречкати са новодошлим парохом Илићем.

ТВРД ЈЕ ПАРОХ ВОЋКА ЧУДНОВАТА

Пароха Милоша Илића не занимају Дишићеве туристичке туре до Хиландара (до три туре годишње, просечно два аутобуса, један крцат женама које не могу на Свету гору) ни цена путовања која расте што се више Грчкој примиче, нити друге згоде, најмање то што, по повратку с ходочашћа, полиција (реч је, да поменем, о раним осамдесетим годинама) има уредан списак путника па се благоугодно распитује за људе, мишљења и прилике у српској светињи, него, пре свега, парохија. Дишић је морао, нерадо и уз много вике, да се одрекне дела своје парохије.

Међутим, када је протонамесник Илић осетио да му се једно од два дугмета на мантији, откопчава, бранећи се од Милошевићевих оптужби да је продавао црквене пећи, запретио је, каже, да ће, ако тужба црквеноме суду не буде повучена, на ред доћи грађански, који ће одмерити може ли прота, без одобрења Црквеног одбора, да располаже црквеним парама, орочава их у приватној банци и подиже камату. И, питао се намесник Илић, какво је то чудесо да се црквени полог код Дафине годинама не оплоди?

Случај је одмах препуштен прашини. Протонамесник је сачувао мантију, али, пошто ђаво не дрема, затражио је отпуст, сложио одежду и отишао чак у четврту епархију. Ових дана, после три године преживљавања од рестаурирања намештаја, преузеће парохију у Срему, код преосвећеног Василија.

ЗАСЛУГЕ, ОДЛИЧЈА

Прота Радомир Милошевић нема књига као почивши Митошевић али се не сме рећи да није започињао и успешно окончавао невероватне подухвате. Најпре, упркос скепси осталих пароха, енергични прота Радомир Милошевић некако је, у последњи час, када су фреске већ дошле под удар кише, набавио скупи бакар за препокривање крова сиромашне цркве Светог великомученика Георгија. Под његовим старешинством готово да је црквењак (онај који је примио Митошевића на кост и конак) постао сувишан јер су звона електрифицирана. Фасада цркве је – што такође није мали и јефтин подухват – за време његовог старања, два пута прскана, а сат на звонику неколико пута поправљан. И данас, на четири стране света, показује неухватљиво и различито време.

За црквено служење отворена је на старом смедеревском гробљу, црквица Успења пресвете Богородице. Много енергије је утрошио да се Цркви врате конфискована добра. Планирао је (и није одустао) да цркву богато огради кованим гвожђем, као што је било до тридесетих година. Купљена је и нова “шкода фелиција”. Успео је од Војске Југославије да узме десет ари за проширење порте будуће цркве. Скупштина општине Смедерево је, у замену за својевремено одузето парче земље у центру града, дала плац за подизање цркве. Дан после налета НАТО авијације започета је, у периферном насељу Царина, црква посвећена заштитнику Смедерева, светоме апостолу Луки. Предрачун премашује 400.000 долара. Епископ је лично одабрао архитекту и пројекат. Радови одмичу невероватном брзином. Извођач, приватна фирма “Hipex” Слободана Милидрага и Драгана Јевтића је проверена: већ је градила епархијски двор у Пожаревцу. Да ли је Смедереву потребна, поред једне празне, још једна црква?

Недавно је прота, посредством Кола српских сестара, поклонио избеглицама 50 убруса и 50 килограма пиринча. Толиким пиринчом тешко да би и Исус нахранио 16.000 избеглица, али ето, прота је учинио колико је могао. Сад избеглице могу да се обришу.

Раније су попови убрусе, које добијају од парохијана, глатко замењивали у продавницама за православне “шушке”. Али, сада су у тој размени приличне тешкоће: не исплати се, без подмазивања, откупити већ једном, с муком, продату робу, потом ко је једном купио убрус, дуго неће други и, најзад, шефови продавница отворено траже проценат за услугу. Кад све кошта, ћар поједе вајдицу. Пиринач је, хвала на питању, из стране хуманитарне помоћи. Ко је дао сиротињи тако малену помоћ од 50 кг пиринча, није на потписнику да истражује, али верује да се негде затурио знаменитији део.

На празник преноса моштију Светог Јована Златоустог свих шест свештеника смедеревске Црквене општине упутило је писмо Његовом преосвештенству, епископу браничевском Игнатију у којем стоји:

Братство храма Светог Великомученика Георгија у Смедереву понизно моли Ваше Преосвештенство да благоизволи разрешити дужности старешину Цркве у Смедереву протојереја ставрофора др Радомира Милошевића и постави одговарајуће лице.

На овакву молбу заједнички смо се одлучили, због деспотског понашања и самовоље оца Радомира према нама, Црквеном одбору и народу Смедерева.

Разрешењем и постављањем другог лица створила би се слога, љубав у братству и јаче прегалаштво у свим областима рада. Смедеревско братство, Црквена општина и народ били би у Вашој Епархији за пример другима, а не као до сада – саблазан.

Унапред захвални Вашем Преосвештенству, љубећи Свету Архијерејску Десницу увек одани.

Следе потписи свештеника.

Типичан комунистички памфлет, прокоментарисао је Милошевић захтев братственика за смењивање, истовремено тврдећи да га није видео. Не зна се одакле проти знање о комунистичким памфлетима ако не из времена када је примао црвена одличја.

Свештеник Стојан Ћирић, који је у Смедереву службовао до пензионисања, о смедеревским паросима никако није могао да нађе лепу реч.

Трудио се до смрти.

(Смедеревска седмица, 17. 11. 1999)

***

Прота Добрица Костић: Бог осуђује, не ми

Извод из разговора са председником Црквене општине Смедерево који је водио Александар Лазић.

ПИТАЊЕ: Када смо разговарали пре годину дана, рекли сте ми да се одговор на то ко је крив за мањак у црквеној каси (88.710 немачких марака и 183.042 ондашњих динара) очекује од Великог црквеног суда. Има ли новости?

ПРОТА ДОБРИЦА КОСТИЋ: – Има новости у толико што је Црквени суд Архиепископије београдско-карловачке донео одређену пресуду, тако бар незванично чујем. Званично још увек ништа немам. Требало би да се сада та пресуда проследила Великом црквеном суду на потврђивање или поништавање. Не бих знао да кажем где се и докле се стигло, не располажем чињеницама.

Грађанска парница није могла да дође на ред ако нема пресуде Великог црквеног суда?

– Тек после те пресуде ће се видети да ли има потребе за грађанском парницом или не.

Да се није појавио неки део новца, да не кажем је ли нешто враћено?

– Као председник Црквене општине, и као човек који је задужен за материјално пословање, тај податак немам.

(Смедеревска седмица, 8. 12. 2000)

Categories: Српско православно стање