«Крошат нас и бьют уже пятьсот лет, а мы вот ещё живые, чтобы кровь до последней капли пролить за свободу», говорили повстанцы в Герцеговине

Кад се рат заврши он настави да блеји, те га лијечили по болницама, али га не излијечише. На срећу, нијесу га школовали, те није постао професор, јер би му и студенти проблејали, а то би била велика штета

Когда у тебя, уважаемый, случается какая-нибудь беда,  никогда не ищи лекарство далеко от того места, где это случилось. Оно сейчас должно быть где-то тут, рядом с тобой

Распад система почео је када је укинута институција заједничког ручка. Данас једе како ко стигне, потпуно је изгубљено осећање блискости. Ех, ти носталгични столови за којима нас је било никад мање од шесторо

Понекад смо спавали у тој кући Пеђе Исуса, будећи се заједно са птицама из оближњег гнезда. Пошто је дрво расло, кућа је сваке године бивала виша за један спрат

Увек је све било скупље него прошле године, увек су порези били већи него лани а вино лошије него икад. Лета су некад била лета, а зиме заиста зиме… Људи су били поштенији, ваздух чистији

Сасушену јелку, која на све стране просипа своје увеле, бодљикаве иглице, износе на ђубриште. Бадњак пркосно изгори, расипајући на све стране варнице. Последњом варницом хајдучки покуша да запали домаћинов ћилим

Стари београдски трговци оставили су иза себе задужбине. Шта је с новим? Стисли се и ћуте.  Коме ће све то да оставе? Својој деци? Али, зна се: увек постоји генерација која стиче, и она друга, која расипа

Једнога дана у Аризони Обрад Милићевић је копао велику рупу да направи чатрњу, исту онакву као што је имао у Херцеговини, кад потече нафта. Постао је тако богат преко ноћи

Рассказывал мне его внук, доктор Марко, что дед Лука когда-то давно дал ему наказ: «Шынок, берегись пошледнего!», и что тогда он его не понял, но сейчас этот давний совет очень даже ясен

Всю свою жизнь верил, что рожден в Европе и в ней живу, и так до тех пор, пока лет десять тому назад не обнаружилось, что в нее надо еще войти